Prazna plastična flaša danas za većinu potrošača u Srbiji nema gotovo nikakvu vrednost. Popijete vodu ili sok, a ambalaža završava u kanti. U boljem slučaju, u kontejneru za reciklažu.
Od 2027. godine računica bi mogla da bude drugačija.
Srbija planira uvođenje depozitnog sistema za ambalažu od pića. Kupac bi prilikom kupovine plaćao dodatnih 10 ili 15 dinara, u zavisnosti od veličine ambalaže. Taj novac ne bi bio porez niti klasično poskupljenje. Potrošač bi mogao da ga dobije nazad kada vrati praznu flašu ili limenku.
Drugim rečima, flaša koju danas bacamo trebalo bi da dobije cenu.
I upravo je to možda najzanimljiviji deo čitave priče. Jer Srbija novim sistemom neće pokušati samo da poveća reciklažu. Pokušaće da promeni ponašanje miliona potrošača tako što će otpadu dati ekonomsku vrednost.
Koliko vredi promena navike?
Plan je da depozit iznosi oko 10 dinara za manju i 15 dinara za veću ambalažu. Kupac bi ga platio zajedno sa proizvodom, a zatim u celosti dobio nazad kada ambalažu vrati na predviđeno mesto.
Povrat bi mogao da se obavlja ručno ili preko automata u prodavnicama. Najpre bi sistem obuhvatio PET flaše i limenke, dok bi druge vrste ambalaže mogle da budu uključivane kasnije.
Važna ograda ipak postoji. Zakonske izmene potrebne za početak rada sistema još nisu usvojene. Zato detalje, uključujući konačan iznos depozita i način funkcionisanja, još treba posmatrati kao planirani model.
Ali ekonomska logika sistema već je jasna.
Ako vratite flašu, ona vas praktično nije koštala dodatnih 15 dinara. Ako je bacite, ostajete bez tog novca.
Tako pitanje ekologije odjednom postaje pitanje ličnih finansija.
Zašto jednostavno ne recikliramo?
To je pitanje koje otvara mnogo širu temu.
Prema podacima koje prenosi Kamatica, u Srbiji se reciklira oko 15,45 odsto komunalnog otpada, dok samo oko 28 odsto građana ima pristup organizovanom sistemu recikliranja.
Problem, dakle, nije moguće svesti samo na nedisciplinu građana.
Potrošač teško može redovno da odvaja ambalažu ako za to nema dostupnu infrastrukturu. Ali iskustvo drugih zemalja pokazuje i nešto drugo. Čak i kada infrastruktura postoji, finansijski podsticaj može snažno da utiče na ponašanje.
Tu 15 dinara postaje zanimljivije od same flaše.
To nije veliki iznos kada posmatramo jednu kupovinu. Kada se pomnoži desetinama ili stotinama flaša i limenki koje domaćinstvo kupi tokom godine, računica više nije potpuno beznačajna.
Još važnije, depozit menja psihološku percepciju proizvoda.
Prazna flaša više nije nešto čega treba da se oslobodimo. Ona postaje predmet koji ima novčanu vrednost.
Evropa je već testirala ovu računicu
Srbija ovde ne ulazi na nepoznatu teritoriju.
Depozitni sistemi već funkcionišu u nizu evropskih zemalja. Podaci Evropske komisije pokazuju da su zemlje sa visokim stopama odvojenog prikupljanja jednokratnih plastičnih boca uglavnom upravo zemlje koje koriste depozitno-refundne sisteme.
Prema podacima Evropske komisije o jednokratnoj plastici, u EU je odvojeno prikupljeno 71 odsto jednokratnih plastičnih boca obuhvaćenih relevantnim pravilima. Nemačka, Danska, Švedska, Finska, Estonija i Poljska već su dostigle stopu od najmanje 90 odsto.
Još ilustrativniji su podaci koje evropske institucije navode u dokumentaciji o depozitnim sistemima. Stope povrata u pojedinim sistemima procenjivane su na oko 98 odsto u Nemačkoj, 96 odsto u Finskoj, 91 odsto u Hrvatskoj i 88 odsto u Švedskoj.
Te brojke pokazuju zašto države sve češće koriste ekonomsku motivaciju umesto da se oslanjaju samo na ekološku svest građana.
Nije kazna, već ekonomski podsticaj
U tome je suština depozitnog sistema.
Država ne mora da ubedi svakog građanina da postane ekološki aktivista. Dovoljno je da napravi sistem u kojem se racionalno ponašanje potrošača poklapa sa ekološkim ciljem.
Češka je, na primer, prilikom pripreme svog sistema upravo finansijski podsticaj navela kao mehanizam koji može da promeni razmišljanje i ponašanje krajnjih potrošača.
U obrazloženju propisa navodi se i da odvajanje otpada bez ekonomskog podsticaja u jednom trenutku dostiže svoje granice. Depozit zato treba da kombinuje dostupna mesta za povrat sa direktnom finansijskom motivacijom građana.
To menja i način na koji bi trebalo posmatrati srpskih 10 ili 15 dinara.
To nije samo cena ambalaže.
To je cena odluke da se ambalaža ne vrati.
Da li je onda piće zaista poskupelo?
Za potrošače će ovo verovatno biti najosetljivije pitanje.
Na računu će proizvod biti skuplji. Ako sok danas košta 150 dinara, kupac bi, ilustrativno, mogao da plati još 10 ili 15 dinara depozita.
Psihološki efekat je jasan: cena na kasi je veća.
Ekonomski gledano, situacija je drugačija.
Kupac koji ambalažu vrati dobija depozit nazad. Za njega tih 15 dinara nije konačan trošak.
Kupac koji flašu baci, međutim, gubi novac.
Zbog toga će sistem praktično napraviti dve vrste potrošača: one koji depozit redovno vraćaju u svoj novčanik i one koji ga ostavljaju u sistemu.
Upravo tu će se videti da li je 15 dinara dovoljno da promeni naviku.
Za trgovce flaša postaje novi posao
Za kompanije je priča mnogo komplikovanija.
Depozitni sistem znači novu logistiku.
Prodajna mesta moraće da primaju praznu ambalažu. Potrebni su prostor, oprema, transport i evidencija. Veliki trgovinski lanci mogu koristiti automate za povrat ambalaže. Manji objekti mogu imati drugačiji način preuzimanja.
Proizvođači, distributeri, trgovci i budući operater depozitnog sistema moraće da budu povezani u lanac koji praktično funkcioniše u oba smera.
U jednom smeru ide puna flaša do kupca.
U drugom mora da se vrati prazna ambalaža.
To znači da će ono što je do sada za trgovca predstavljalo otpad postati deo poslovnog procesa.
Srpski Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu već predviđa mogućnost uspostavljanja depozitnog sistema za jednokratnu ambalažu kada je to potrebno radi ostvarivanja nacionalnih ciljeva. Zakon predviđa i da krajnji snabdevač naplaćuje depozit krajnjem korisniku radi uspostavljanja sistema povraćaja iskorišćene ambalaže.
Srbija ima i evropski razlog da požuri
Promena nije samo domaće pitanje.
Nova pravila Evropske unije o ambalaži snažno podstiču sisteme povrata. Prema Evropskoj komisiji, članice EU do 2029. moraju odvojeno da prikupe najmanje 90 odsto jednokratnih plastičnih i metalnih posuda za piće. Ako taj cilj ne mogu da ostvare drugim metodama, moraju da uspostave depozitno-refundni sistem.
Srbija nije članica EU, ali svoju regulativu postepeno usklađuje sa evropskim pravilima.
Ministarstvo zaštite životne sredine već je najavilo strože ciljeve za ambalažni otpad od 2027. godine. PET boce za napitke biće posebno posmatrane, a država očekuje da upravo depozitni sistem za PET i metalnu ambalažu poveća nivo sakupljanja.
Ministarstvo kao krajnji cilj navodi sprečavanje završavanja ambalaže u životnoj sredini i smanjivanje količina koje odlaze na deponije. Detalji nove uredbe dostupni su na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine.
Za proizvođače pića zato ova promena nije samo ekološka tema. Ona postaje pitanje troškova, logistike, usklađenosti sa evropskim standardima i buduće konkurentnosti.
Najskuplja flaša biće ona koju bacimo
Zanimljivo je da depozitni sistem obrće logiku na koju smo navikli.
Decenijama je potrošač plaćao proizvod, dok je ambalaža nakon korišćenja postajala bezvredna.
Sada se toj ambalaži vraća cena.
To može biti 10 dinara. Može biti 15. Konačni model tek treba da bude definisan.
Ali važnija od samog iznosa biće poruka koju sistem šalje.
Otpad nije nužno bezvredan.
Materijal od kojeg je napravljena flaša ili limenka može ponovo da postane sirovina. Evropska pravila upravo zato sve snažnije povezuju prikupljanje ambalaže, recikliranje i obavezni udeo recikliranog materijala u novim proizvodima.
Zbog toga će 2027. biti zanimljiv test.
Ne samo za državu i njene ekološke ciljeve. Ne samo za proizvođače i trgovce koji će morati da organizuju novi sistem.
Biće to test i za potrošače.
Ako ekološki argument nije bio dovoljan da praznu flašu sačuvamo i odnesemo do mesta za reciklažu, možda će to učiniti 15 dinara.
A ako nekoliko novčića zaista uspe da promeni ponašanje miliona ljudi, Srbija će dobiti odgovor na mnogo šire pitanje.
Koliko zapravo košta promena jedne navike?
