Ideja da bi voda ikada mogla postati roba kojom bi se moglo trgovati, nekada je bila naučna fantastika. Voda je bila zajedničko dobro, osnovni dar prirode dostupan svima.
Međutim, krajem 17. i tokom 18. veka dolazi do zanimljivog preokreta. Pojedina evropska izvorišta, poznata po lekovitim svojstvima, počinju flaširanje vode. Grad Spa u Belgiji već tada šalje flaše plemićima širom kontinenta, a u Francuskoj i Engleskoj slična praksa brzo dobija na značaju. U ranim počecima flaširana voda nije bila svakodnevna potreba, već luksuzni i medicinski proizvod, namenjen aristokratiji i onima koji su želeli da pokažu status. Tek sa industrijskom revolucijom i usavršavanjem staklenih boca, voda postaje dostupna širem tržištu.
Od slobodnog izvora do komercijalne flaše proteže se čitava civilizacijska promena, kao i pitanje: da li je ideja o prodaji vode suluda ili genijalna?
Belgijski Spa pionir flaširanja
Grad Spa u današnjoj Belgiji jedan je od najpoznatijih evropskih banjskih centara i mesto po kojem je čitav svet počeo da koristi reč ,,spa”. Njegovi izvori poznati su još iz rimskog doba, kada su vojnici i putnici koristili lekovitu toplu vodu za oporavak. U srednjem veku Spa postaje odredište evropskih plemića i bogatog građanstva, a u 16. i 17. veku već nosi naziv „banja Evrope“.
Voda u Spa izvorima bogata je gvožđem i mineralima, blago je gazirana i imala je poseban, osvežavajući ukus. Smatrala se lekovitom za niz tegoba: bolesti krvi, probleme sa varenjem, jetrom i bubrezima, kao i hronični umor. Posebno je cenjena zbog toga što je podsticala apetit i davala osećaj vitalnosti.
Prvi pokušaji flaširanja mineralne vode iz Spa zabeleženi su 1622. godine, kada se počela pakovati i slati širom Evrope aristokratiji i uglednim ličnostima. To je vreme u kojem je Spa postao ne samo simbol zdravlja i luksuza, već i pionir u istoriji komercijalnog flaširanja vode.
Sledbenici namirisali profit
Nakon što je belgijski Spa u 17. veku otvorio put flaširanju mineralne vode, ideja se brzo proširila Evropom. U Francuskoj, izvori Evian i Vichy postali su sinonim za zdravlje i prestiž, dok je i u Engleskoj voda iz Buxton-a i Malvern-a dobijala sve veći broj korisnika. Njihove vode su takođe flaširane u staklenim bocama i prodavane kao lekovite.
Krajem 18. veka, Johan Jakob Schweppe usavršava tehniku karbonizacije i osniva firmu „Schweppes“, čime flaširana voda postaje još atraktivnija jer je sada imala i gaziranu verziju.
Ovakvu vrstu proizvodnje pogurala je i industrijska revolucija i Owensova mašina iz 1903. Ona je mogućila masovnu proizvodnju staklenih boca, jer je čovek bio isključen iz procesa duvanja stakla.
Ipak, pravi preokret stiže tek sredinom 20. veka, kada se umesto stakla pojavljuju PVC flaše, donoseći nižu cenu i lakši transport, ali i pitanje kvaliteta u poređenju sa staklenim bocama.
PVC pro et contra
Tako u otvoreni ,,sukob” stupaju staklena i PVC ambalaža jer predstavljaju dva suprotna pristupa pakovanju vode i drugih napitaka, a svaka ima svoje prednosti i mane.
Staklena ambalaža vekovima se smatrala zlatnim standardom jer je hemijski je stabilna, ne menja ukus vode i ne otpušta štetne materije. Osim toga, estetski deluje luksuznije i ima viši kvalitet. Međutim, staklo je teško, lako lomljivo i skuplje za transport i proizvodnju, što ga čini manje praktičnim za masovno tržište.
Sa druge strane, PVC i PET ambalaža doneli su revoluciju sredinom 20. veka. Lagane su, otporne na lomljenje i značajno smanjuju troškove distribucije. Zahvaljujući nižoj ceni, omogućile su da flaširana voda postane široko dostupna, a ne samo luksuz. Glavni problem plastičnih flaša leži u mogućem ispuštanju mikroplastike i aditiva u vodu, naročito pri višim temperaturama. Ogromna količina plastičnog otpada postala je i ekološki izazov globalnih razmera. Zaključak je da staklo garantuje viši kvalitet i prestiž, dok PVC omogućava pristupačnost i praktičnost.
Ovim se nameće i pitanje da li je prednost cene dovoljna da nadjača kvalitet i održivost?
Zarada bez stvarnog troška
U pozadini, zbog ovakvih sukoba i dilema, do ljudi slabo dopiru vesti o eksploataciji izvorišta vode. A to je jedna od najkontroverznijih tema savremenog doba. Vekovna ideja o zajedničkom dobru u 20. i 21. veku prestaje da važi. Sve češće se dešava da kompanije dobijaju prava na korišćenje izvorišta za simbolične naknade, dok se flaširana voda na tržištu prodaje po višestruko većim cenama. Takozvano pravljenje novca ni iz čega. Ugovori o koncesijama neretko nalažu da firme plaćaju tek nekoliko centi po litru ili fiksne godišnje takse, dok prihod od prodaje dostiže milione.
Pravo na vodu ekstremno mišljenje?
Polazište za svaku ovakvu diskusiju mogla bi biti izjava Peter Brabeck-Letmathe-a, izvršnog direktora kompanije Nestle u dokumentarnom filmu iz 2005. ,,We feed the world” u kojem kaže:
„Pitanje je da li treba da privatizujemo normalno snabdevanje vodom za stanovništvo. Postoje dva različita mišljenja o tome. Jedno mišljenje, za koje smatram da je ekstremno, zastupaju nevladine organizacije koje insistiraju da se voda proglasi javnim pravom. To znači da kao ljudsko biće imate pravo na vodu. To je ekstremno rešenje. Drugi stav kaže da je voda prehrambeni proizvod kao i svaki drugi, i da, kao i svaka druga namirnica, treba da ima tržišnu vrednost.“
Flaširana voda tako postaje simbol šire dileme – gde je granica između poslovne legitimnosti i eksploatacije osnovnog ljudskog prava na vodu?
