Kada je u pitanju ulaganje sopstvene ušteđevine domaći građani se nalaze u svojevrsnoj tranziciji – nekretnine i depoziti i dalje suvereno dominiraju, ali sve više pažnje privlače finansijski instrumenti što je odlika razvijenih tržišta.
Autor: Nenad Gujaničić, glavni broker brokerske kuće „Momentum“
Početak tranzicije prosečnog domaćeg građanina zatekao je potpuno nespremnog za bilo kakvu vrstu investicionih plasmana. Devedesete godine prošlog veka ruinirale su finansijsku likvidnost domaćinstava, a pride su ostavile gorka iskustva sa raznim vrstama finansijskih prevara, poput zajmova državi ili piramidalnih štedionica. Stoga su nekretnine ostale jedino sigurno utočište za očuvanje vrednosti imovine, što je pristup koji je veliki deo stanovništva sačuvao i dvadesetak godina kasnije.
Teški počeci
Domaće finansijsko tržište počelo je da formira svoje prve obrise sa veoma malim brojem učesnika na strani tražnje, pa su bili prisutni ogromni diskonti (popusti) u ceni kada su u pitanju raspoloživi finansijski instrumenti. Tako se državnim obveznicama denominovanim u evrima na početku tranzicije trgovalo uz prinose reda veličine 20-30 procenata, što su zarade koje ovakva vrsta imovine nudi izuzetno retko u životnom veku. Nažalost, kako zbog nasleđa teških godina, tako i zbog nepoverenja u državu, mali broj građana je zaradio na ovim državnim hartijama koje se smatraju papirima sa najnižim nivoom rizika.
U prvim tranzicionim godinama na Beogradskoj berzi su se počele pojavljivati i akcije kompanija iz procesa privatizacije koje su takođe u početku bile na mizernim nivoima s obzirom na nisko početno vrednovanje kapitala. Tako su se akcije najpoznatijih domaćih brendova, poput Hemofarma, Metalca ili Sintelona, kotirale na nivoima koji su sa prvim obrisima normalizacije tržišta dobili višestruko veću vrednost. Akcije su, kako to obično biva, dobile na popularnosti u široj javnosti tek u kasnijim godinama tranzicije kada je veliki priliv kapitala doveo do pravog mehura na tržištu i koji je potom brojne učesnike ostavio gotovo u potpunosti bez inicijalnog uloga. Promet akcija na Beogradskoj berzi 2007. godine dostigao je skoro dve milijarde evra, a koliko su to bile velike brojke bile govori i činjenica da se ova realizacija nosila rame uz rame sa tadašnjim nivoom stranih direktnih ulaganja. Nažalost, par desetina hiljada domaćih građana je prilično naivno pristiglo na mlado finansijsko tržište, u velikoj meri potcenjujući opasnosti koje ovakva scena može da nosi. Brodolom tržišta nakon dolaska svetske ekonomske krize od 75 procenata zbrisao je gro dobitaka ulagača koji su listom dolazili na vrhu piramide, dok je kasnije činjenje i nečinjenje države ugasilo i poslednju nadu da je nekakav kvalitativni preokret na tržištu moguć.
I dok je rastuće tranziciono tržište akcija privuklo određeni deo građana sklonijih višem riziku, uporedo je bujalo tržište depozita u bankama. Srbija je početak tranzicije dočekala sa urušenim državnim i paradržavnim bankama pa je ubrzo otvorila put stranom kapitalu. Dolazak velikog broja banaka, s jedne strane, i velika tražnja za kreditima, s druge, doneli su grčevitu borbu banaka za depozite pa su kamate na oročena sredstva u evrima dostizale visoke jednocifrene stope. Dobra cena depozita donela je i veliki rast depozitne baze, ali je mimo ekonomskoj logici ovaj trend nastavljen i nakon početka svetske finansijske krize koja je dovela do početka naglog pada kamata. Činjenica da su građani depozite i dalje gurali u banke, uprkos niskim, pa i nultim kamatama, možda najbolje govori o raspoloživosti investicionih alternativa i spremnosti prosečnog ulagača da za njima posegne.
Kako se zarađivalo
Iako depoziti u evrima predstavljaju najmasovniji oblik štednje na domaćem tržištu, ova klasa imovine u proteklih deset godina donela je najslabiji prinos, tačnije negativnu zaradu u realnim okvirima. Desetogodišnja zarada u eri niskih kamata, usled ultra labave monetarne politike ključnih svetskih centralnih banaka, faktički je zbrisana jednogodišnjom inflacijom 2022. godine. Ovaj događaj možda je i presudno uticao na postepeno menjanje obrasca ponašanja prosečnog investitora koji u nedostatku brojnijih alternativa na domaćem finansijskom tržištu i manjka finansijskih znanja nije gledao dalje od banaka i nekretnina.
Dinarska štednja, usled činjenice da nije oporezovana, te da je u desetogodišnjem periodu za nama došlo do jačanja kursa dinara, donela je četiri puta bolji prinos od štednje u evrima. Ovaj učinak nije prošao ispod radara, pa su građani u proteklom periodu počeli sve više štedeti u nacionalnoj valuti. Dinarska štednja je krajem 2024. godine dostigla desetinu ukupne štednje što predstavlja apsolutni rekord u zemlji u kojoj projekat dinarizacije nikada nije imao većeg uspeha. Premda se trend stabilnosti dinara proširio na dva olimpijska ciklusa, građani su ostali verni tradicionalnoj štednji u valuti s obzirom na brojna negativna iskustva devalvacije. Najveća pretnja po slične takve događaje u budućnosti leži u aktuelnom domaćem privrednom modelu, koji je zasnovan na zaduživanju, megalomanskim državnim ulaganjima i stranim investicijama koje su podsticane subvencijama. Većina investitora optimistički gleda na buduće kretanje kursa, pa su, primera radi, prinosi na obveznice u dinarima tek neznatno viši od zarada na obveznicama denominovanim u evrima, a bliska budućnost pokazaće koliko su bili u pravu.
Iako je dinar ostao stabilan, visoka inflacija je dobro protresla imovinsku bazu građana i ponukala mnoge od njih da se brojnije otisnu u svet finansijskih tržišta van domaćih granica. Ulaganje u svetske ETF-ove (indeksne fondove) i akcije najpoznatijih svetskih kompanija i dalje ne čini masovno tržište, ali je sve češće tema koja se spominje, posebno u krugovima milenijalaca i generacije Z, neopterećenih ovdašnjim teškim finansijskim nasleđem. Doprinos orijentaciji uslovno rečeno mlađih ljudi ka ovom vidu investiranja dalo je i bujanje tehnološkog sektora i dolazak svetskih korporacija koje su svojim zaposlenima približile ovaj oblik poslovnog organizovanja. Američke akcije, kao tipični predstavnik ulaganja na globalnom tržištu, donele su u proteklih deset godina i najveću zaradu, što je sasvim i logično uzimajući u obzir povišeni nivo rizika. No, valja napomenuti da je ovaj period doneo zaradu tržišta akcija iznad istorijskog proseka, u velikoj meri usled ekspanzije tehnoloških akcija.
Popularnost zlata
Zanimljivo je da je domaće tržište akcija, nakon kraha 2008. godine i velikog pada likvidnosti u potonjem periodu, takođe donelo odličan prinos u proteklih deset godina. Ovaj vid ulaganja zbog bagaža prošlosti i niskog nivoa zaštite manjinskih akcionara nije privukao veći broj investitora, ali je omogućio solidne zarade koje nisu mnogo zaostajale za Njujorškom berzom. Ovome su doprinele i izdašne dividende ovdašnjih kompanija, posebno Aerodroma „Nikola Tesla“ nakon izdavanja koncesije i Naftne industrije Srbije. Ostaje žal što je ovo tržište prepušteno urušavanju, pa je ovaj dobar učinak ulagača ostao u senci izuzetno slabe likvidnosti (niskih prometa) i sa minornim šansama za preokret ovog trenda.
Visoka inflacija proteklih godina doprinela je ponovo većoj popularnosti zlata, koje je zahvaljujući degradiranju tradicionalnog novca i sve brojnijim geopolitičkim rizicima, ponovo postalo jedno od omiljenih utočišta za konzervativnije investitore. Zlato je u proteklih deset godina ostvarilo izvrstan učinak, koji je u dobroj meri skoncentrisan na kraju ovog vremenskog perioda. Sve brojnije domaće radnje koje nude prodaju zlatnih novčića i pločica govore o rastu popularnosti ulaganja u zlato kod domaćih građana, za koje je berzanska alternativa u vidu finansijskih instrumenata i dalje daleko manje atraktivna.
I dok je zlato, u ovom ili onom obliku, decenijama prisutno među domaćim građanima kao investiciona alternativa, proteklih godina raste i fondovska industrija. Istina, ona se i dalje uglavnom svodi na keš fondove koji su malo kvalitetniji pandan štednji, ali i uz pojavu alternativnih fondova koji su namenjeni iskusnijim investitorima koji bi trebalo da poseduju znanja za preuzimanje viših nivoa rizika. Paleta investicionih alternativa se, dakle, postepeno popunjava uz i dalje prisutnu nadu da će se i domaći finansijski instrumenti kvalifikovati da se nađu u budućim portfolijima ulagača.
