Piše: Senka Knežević, direktor Sektora za razvoj, ocenu i preuzimanje rizika, Triglav Osiguranje
U momentu kada nas priroda opominje na neadekvatno ponašanje i kada vremenske nepogode dolaze kao posledica ljudskog nemara, pored brige da sačuvamo planetu i razmislimo o načinima zaštite od prirodnih nepogoda, vreme je da razmislimo i o načinima zaštite industrijskog segmenta od koga nam zavisi opstanak, a to je segment hrane i pića.
Ovo je jedan od najvećih i najvažnijih proizvodnih sektora u Evropi, sa 14,5 procenata ukupnog proizvodnog prometa.
Industrija hrane i pića je fragmentirana. MSP i mikropreduzeća čine 99,1 odsto ukupne proizvodnje.Ove kompanije ostvaruju 48,1 odsto prometa hrane i pića i zapošljavaju 61,6 odsto sektorske radne snage.
Upravljanje rizicima za bezbednost hrane, jaka konkurencija, brze promene potrošačkih trendova i pritisak da se smanje troškovi, uz povećanje operativne efikasnosti, pružaju industriji brojne konkurentne globalne izazove.
Fokus na povećanju bezbednosti u prehrambenoj industriji nesumnjivo će se nastaviti, a kompletno imovinsko osiguranje je neophodno za potpunu zaštitu svakog poslovanja. Osiguravači generalno vide ovu industriju kao izazovnu zbog potencijalno velikih gubitaka, posebno u prerađivačkom segmentu.
Ipak, adekvatna procena rizika, segmentacija portfelja i korektno određivanje cena osiguranja trebalo bi da dovedu do profitabilnog rasta u oblasti u kojoj je konkurencija možda intenzivnija nego u drugim ciljanim oblastima.
Statistička analiza u oblasti osiguranja pokazuje da:
*industrija pića daje bolje rezultate od prehrambene industrije;
*mala i srednja preduzeća sa sumom osiguranja manjom od pet-šest miliona evra daju bolje rezultate od velikih proizvodnih kompanija;
*velika preduzeća sa sumom osiguranja većom od 50 miliona evra mogu da generišu dobre rezultate samo ako sebi mogu da priušte i implementiraju dobre programe prevencije i zaštite od gubitaka.
Glavne karakteristike koje moraju biti istaknute za ovu industriju su sledeće, a važan su podatak:
*visok nivo konkurencije koji dovodi do malih marži i niskog nivoa profitabilnosti;
*velika fluktuacija osoblja, što može dovesti do manje motivacije radne snage i nedostatak nadzora i obuke;
*mašine rade punim kapacitetom;
*mašine i proizvodni pogoni su prilagođeni specifičnom proizvodnom procesu, što može rezultirati dugim intervalima zamene oštećenih delova;
*zalihe hrane koje se lako mogu kontaminirati.
Prilikom preuzimanja ovakvih rizika u osiguranje, potrebno je fokusirati se na još jedan segment koji se često zanemaruje, a to je kontaminacija.
Kontaminacija hrane bakterijama, pesticidima, mikotoksinima i sl. predstavlja veliki izazov za sve učesnike u procesu proizvodnje hrane. Paralelno s tim slučajnim kontaminacijama koegzistira još jedan oblik, a to je kontaminacija stranim telima, kao što su slomljeno staklo, ljuspice metala… Ovi rizici postoje u bilo kojoj fazi procesa, od proizvodnje sirovina (zadruge), prerade hrane (klanice, mlinovi, mlekare…), preko distribucije (uvoznici, veletrgovci, supermarketi…), a nisu nepoznati ni slučajevi namerne i/ili kriminalne kontaminacije, čiji bi cilj bio narušavanje javnog imidža firme ili ucenjivanje firme za iznuđivanje novca ili iz nekog drugog kriminogenog razloga. Na primer, arsen koji se nalazi u čokoladi (u Japanu), oštrice za brijanje pronađene u ribljim konzervama (slučaj zabeležen u Francuskoj) .
Zbog svega ovog neophodno je ponuditi rešenja koja su prilagođena potrebama klijenta.
Osiguranje mora naći adekvatnu zaštitu i to za:
*osiguranje celokupne imovine, uključujući objekte, opremu, zalihe;
*osiguranje za slučaj prekida rada;
*osiguranje robe u transportu;
*osiguranje opšte i produktne odgovornosti, s posebnim osvrtom na zaštitu životne sredine.
Takođe, proteklih godina, upravljanje rizicima u kontekstu zaštite životne sredine postaje sve prisutnije.
Nije nam više dozvoljeno pasivno ponašanje kao odgovor na ograničenja koja nam zadaje regulativa.
Sve veći broj kompanija je zainteresovan za teme koje se odnose na zaštitu životne sredine kroz svoje dugoročne strategije: uspostavljanje ESG menadžmenta, održivost poslovanja u smislu emisije ugljen-dioksida, komunikacija na ovu temu postaje osnova ekološke odgovornosti kompanija. Kada znamo sve ove činjenice i kada ih ne zanemarujemo, svest o postojanju prilagođenog osiguravajućeg pokrića za potrebe svakog pojedinačnog klijenta postaje imperativ za svaku osiguravajuću kuću.
