Dok je generativna veštačka inteligencija ulazila u kancelarije, nismo stigli ni da definišemo pravila, a ona je već postala standard. Od pisanja strategija do sažimanja sastanaka, AI više nije tehnološka igračka, već alat koji direktno utiče na to ko je brži, vidljiviji i efikasniji.
Međutim, podaci ukazuju na simptomatičan jaz: žene koriste ove alate znatno ređe od muškaraca, uz procenjeni zaostatak od oko 25%.
Podaci dosledno potvrđuju isti obrazac bez obzira na profesiju ili tržište što ovaj tehnološki jaz pretvara u novu normu nejednakosti.
Suština nije u nedostatku interesovanja za tehnologiju, već u činjenici da preveliki oprez na tržištu koje se brzo transformiše direktno ugrožava profesionalnu poziciju žene.
Analiza 18 studija na uzorku od oko 143.000 ljudi potvrdila je da je udeo žena koje koriste veštačku inteligenciju u proseku manji za 10% do 40%.
Brojke Federalnih rezervi Njujorka su još konkretnije: dok je polovina muškaraca u proteklih godinu dana koristila generativni AI, kod žena je taj udeo jedva dosegao trećinu. Ovaj trend prati i Banka za međunarodne poravnanja (BIS). Njihovi nalazi pokazuju da je ove alate koristilo oko 50% muškaraca naspram 37% žena.
Ono što BIS dodatno naglašava menja ugao posmatranja: demografija objašnjava samo mali deo jaza. Mnogo dublji uzrok leži u stavovima prema riziku, poverenju i ličnoj percepciji bezbednosti korišćenja ovih alata.
Čak i kod globalno prisutnog ChatGPT-a, žensko učešće drastično opada čim se sa računara pređe na mobilne aplikacije, gde žene čine svega 27% korisnika.
Strah od etikete, a ne od tehnike
Ključno objašnjenje za ovaj jaz nije nedostatak digitalne pismenosti, već percepcija rizika. Žene su po pravilu opreznije prema etičkoj strani novih alata, ali ono što je presudnije – strahuju da će biti strože ocenjene ako se otkrije da su koristile pomoć veštačke inteligencije.
U praksi, ovaj dvostruki aršin stvara apsurdne situacije: dok se za muškarca koji uz pomoć AI-ja završi izveštaj brže kaže da je „snalažljiv“, kod žene isti potez izaziva tihi strah od optužbe za „hvatanje prečica“ i nedostatak autentičnog truda.
Ovo potvrđuje i studija objavljena u časopisu PNAS. Istraživanje pokazuje da okruženje negativnije ocenjuje kompetentnost i motivaciju zaposlenog kada sazna da se oslanjao na AI, čak i kada je krajnji rezultat besprekoran.
Takvi signali direktno pojačavaju oprez tamo gde su društvena procena i ton presudni za karijeru. Čak i u kontrolisanim uslovima, gde su svi dobili identična uputstva i pristup tehnologiji, žene su i dalje za 13% ređe isprobavale alat.
To je jasan dokaz da koren problema nije u znanju, već u socijalnom pritisku i strahu od osude koji diskretno, ali efikasno, koči profesionalni napredak.
Kako oprez postaje karijerna prepreka
U svetu gde veštačka inteligencija drastično skraćuje vreme za rutinu, razlika u njenom korišćenju postaje direktna razlika u učinku koji se meri na kraju kvartala.
Kada jedan deo tima sistematski brže isporučuje i uči, on prirodno lakše dolazi do zahtevnijih zadataka, vidljivijih projekata i prilika koje donose napredovanje.
Ovaj trend potvrđuje i analiza Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja, koja ukazuje na to da se rod izdvaja kao ključna osa nejednakosti u usvajanju nove tehnologije. Za razliku od ranijih digitalnih alata, generativni AI brže stvara jaz koji se u praksi preliva u tri konkretna karijerna rizika.
Pre svega, brzina učenja direktno diktira ko dobija ključne projekte i veći prostor za razvoj. Istovremeno, ako značajan deo radne snage izbegava nove alate zbog stigme, cela organizacija gubi na produktivnosti i sporije uvodi efikasnije standarde rada.
Na kraju, tu je i najdugoročniji rizik: manja uključenost žena u korigovanje i usmeravanje algoritama znači da AI sistemi sporije prepoznaju scenarije koji su njima važni. Time se rizik od sistemske pristrasnosti ne samo održava, već i produbljuje.
Gde firme greše
Najveća zabluda menadžmenta je da je korišćenje AI alata stvar ličnog izbora. Poruka iz istraživanja je direktna: puki pristup nije dovoljan. Potrebna je kultura u kojoj je eksperimentisanje normalizovano i bezbedno, uz jasna pravila i očekivanje ljudske provere.
Kompanije moraju da shvate da su obuke koje obuhvataju sve zaposlene, a ne samo one koji pokažu interesovanje, najbrži put ka eliminaciji reputacionog rizika.
Tek kada korišćenje veštačke inteligencije postane standardni operativni proces, ona prestaje da se doživljava kao sumnjiva prečica i postaje legitimno, transparentno radno sredstvo.
Šta realno može da se uradi?
Kompanije koje žele da spreče da rodni jaz postane kočnica produktivnosti moraju postaviti jasna pravila igre. Prvi korak je precizno definisanje zadataka koji se mogu poveriti veštačkoj inteligenciji i onih koji, zbog poverljivosti ili prirode posla, ostaju u isključivo ljudskom domenu.
Umesto opcionih kurseva, neophodno je uvesti obaveznu obuku za sve timove kako bi se izjednačila startna pozicija zaposlenih i smanjio reputacioni rizik koji prati samostalno eksperimentisanje.
Sistem vrednovanja rada mora se pomeriti sa brojanja sati provedenih nad tastaturom na kvalitet finalnog rezultata, dok lideri treba da daju nedvosmisleno zeleno svetlo za korišćenje AI alata, uz jasno pravilo o ljudskoj proveri i odgovornosti.
Činjenica je da žene ne beže od tehnologije, već od dvostrukih aršina koji često prate njenu upotrebu.
Ipak, u ekonomiji u kojoj veštačka inteligencija postaje uslov elementarne pismenosti, taj opravdani oprez lako prerasta u ozbiljan karijerni rizik.
