Pitanje nasledstva u samom vrhu svetske modne i medijske industrije godinama je pod velom tajne. Dok ikona Ana Vintur (76) i dalje čvrsto drži poziciju glavne direktorke za sadržaj u izdavačkom gigantu Condé Nast, a Dejvid Remnik uspešno vodi prestižni The New Yorker, u medijskim krugovima se neprestano šuška o trenutku kada će ove legende otići u penziju.
Rodžer Linč, generalni direktor kompanije Condé Nast, konačno je otvorio karte o ovoj temi. U intervjuima koje je dao prethodnih nekoliko dana, Linč je potvrdio da kompanija sprovodi strogu i disciplinovanu strategiju planiranja nasledstva, ali je ključna imena odbio da podeli sa javnošću, naglasivši da su ti dosijei „zaključani“.
Finansijski preokret i uvođenje korporativne discipline
Kada je Linč preuzeo kormilo Condé Nast-a 2019. godine, kompanija je bila gubitaš koji je beležio milionske minuse. Danas je poslovanje stabilizovano i profitabilno. Pored rezova i konsolidacije, Linč je u kompaniju uveo i striktne korporativne procese koji su ranije bili nezamislivi u ovom izdavačkom gigantu uključujući i formalno planiranje smene na rukovodećim pozicijama.
„Kada sam se pridružio kompaniji, bilo je potpuno jasno da se to ranije u Condé Nast-u nikada nije radilo. Ljudima je u početku bilo veoma neprijatno da uopšte razgovaraju o tome ko bi mogao da ih zameni“, priznao je Linč.
On je objasnio da svaka uspešna kompanija mora da ima razrađene scenarije za budućnost. Proces koji Condé Nast sprovodi svake godine podrazumeva identifikaciju „naslednika za hitne slučajeve“, kao i kreiranje listi potencijalnih kandidata koji bi mogli da preuzmu uloge u različitim vremenskim okvirima – odmah, u naredne dve godine, ili u periodu od tri do pet godina.
U ovom procesu, prema Linčovim rečima, aktivno učestvuju i sami urednici – Ana Vintur i Dejvid Remnik. Iako priznaje da će biti „neverovatno teško“ pronaći adekvatne zamene za dvoje najuspešnijih urednika u istoriji medija, Linč podseća da je industrija već preživljavala slične smene generacija, kao kada je Vintur nasledila Grejs Mirabelu u magazinu Vogue.
Urednička nezavisnost kao ključni adut
U vremenu kada se velike medijske kuće suočavaju sa pritiscima i regulatornim kontrolama, Linč ističe da Condé Nast uživa potpunu slobodu od uticaja političkih administracija ili državnih organa poput Ministarstva pravde. Tu nezavisnost vidi kao ključnu konkurentsku prednost u privlačenju i zadržavanju vrhunskih novinarskih talenata.
„U sedam godina koliko sam ovde, naši vlasnici ili upravni odbor nijednom mi nisu prišli i rekli da nešto ne objavljujemo. Isto tako, ni ja nikada nisam intervenisao kod naših urednika. Način da zadržite najbolje jeste da im se sklonite s puta i podržite ih“, jasan je Linč, dodajući da javno šalje ovu poruku kako bi privukao istraživačke novinare iz medija u kojima je ta sloboda ugrožena.
Zajedno sa platformom Substack i nezavisnim autorima
Pored pitanja nasledstva, medijsku industriju potresa i odliv talenata ka nezavisnim platformama poput Substack-a, gde uspešni autori sami grade svoju publiku i biznis modele. Linč, međutim, u tome ne vidi direktnu pretnju, već priliku za novu vrstu hibridne saradnje.
Kao pozitivan primer naveo je novinara Lahlana Kartrajta iz magazina Vanity Fair, koji uporedo uspešno vodi i svoj nezavisni bilten Breaker. Saradnja sa velikim brendom poput Condé Nast-a nezavisnim autorima pruža masovni domet koji sami ne bi mogli da izgrade, dok kompanija dobija ekskluzivan i prepoznatljiv sadržaj.
Ipak, šef Condé Nast-a ostaje realističan kada je reč o masovnom egzodusu novinara u samostalne preduzetničke vode.
„Surova istina o Substack-u jeste da nema mnogo ljudi koji od toga zaista mogu dobro da žive. To je izuzetno težak rad gde stalno morate da razmišljate o rastu biznisa. Za neke je to uzbudljivo, ali za većinu je iscrpljujuće. Postoji prirodni limit za takav model“, zaključio je Linč.
Dok liste potencijalnih naslednika Ane Vintur ostaju zaključane u sefovima menadžmenta, Rodžer Linč kaže: Condé Nast se više ne oslanja samo na harizmu i moć svojih legendarnih urednika, već na sistemsku, korporativnu strategiju koja treba da obezbedi stabilnost kompanije u decenijama koje dolaze.
