Kada osoba koja radi na visokoj poziciji u jednoj od najvećih tehnoloških kompanija u Silicijumskoj dolini odluči da iz kuće ukloni uređaje povezane sa internetom, zahteva od banke papirne bankovne izvode i napravi zalihe konzervirane hrane, takva odluka izaziva bar čuđenje posebno kada je reč o nekome ko dobro poznaje tehnologiju i njene mogućnosti.
Upravo takav slučaj opisuje Alister Bar, autork teksta koji je privukao veliku pažnju i komentare stručne i manje stručne javnosti. Njegova poznanica počela je da se priprema za moguće poremećaje u funkcionisanju digitalnih sistema nekoliko sedmica pre nego što su se pojavila nova upozorenja o sajberpretnjama povezanima sa veštačkom inteligencijom.
AI modeli otkrili su ozbiljne bezbednosne slabosti u softveru koji koristi približno 70 odsto internet sajtova. Istovremeno, prema pisanju portala Axios, američke banke registrovale su AI agente na računima klijenata, uključujući i slučajeve u kojima su, po svemu sudeći, delovali bez izričitih instrukcija vlasnika.
Na društvenim mrežama počelo je da se govori o „Crnom oktobru“, uz predviđanja velikih sajbernapada i mogućih poremećaja u digitalnoj infrastrukturi. Nikita Bir, nekadašnji direktor proizvoda u kompaniji X, atmosferu je sažeo porukom: „Vreme je da isključimo internet.“
Veštačka inteligencija menja pravila sajberbezbednosti
Stefani Koen, direktorka strategije kompanije Cloudflare, koja učestvuje u zaštiti približno petine interneta, priznaje da je trenutna situacija zabrinjavajuća. Međutim, njena poruka nije poziv na paniku. Kako objašnjava, „internet počiva na softveru razvijanom više decenija, a u mnogim programima postoje bezbednosni propusti koji godinama nisu otklonjeni. Njihovo popravljanje zahteva vreme i novac, dok je za njihovo iskorišćavanje donedavno bilo potrebno ozbiljno programersko znanje“.
Veštačka inteligencija sada menja takav odnos snaga. AI alati omogućavaju mnogo brže pronalaženje slabosti, a napadačima olakšavaju zadatke za koje je ranije bilo potrebno višegodišnje iskustvo.
Prema podacima programa CVE, koji evidentira javno objavljene softverske ranjivosti, broj novih zapisa porastao je sa 1.083 u januaru 2017. na 14.934 u septembru 2026. godine. Reč je o objavljenim evidencijama ranjivosti, ne nužno o novootkrivenim propustima, pa se čitav porast ne može pripisati veštačkoj inteligenciji.
Ipak, ista tehnologija koja olakšava pronalaženje slabosti može pomoći i u njihovom otklanjanju. Cloudflare je već omogućio korisnicima zaštitu od jedne od najnovijih ozbiljnih ranjivosti, dok je OpenAI pokrenuo inicijativu Patch the Planet, namenjenu pronalaženju i popravljanju bezbednosnih propusta uz pomoć AI alata.
Slične mogućnosti razvijaju Amazon i Vercel. Tom Okino, direktor proizvoda u kompaniji Vercel, govori o ideji da se finansira rad AI agenata koji bi sistematski pronalazili i popravljali slabosti u softveru.
Koen smatra da bi upravo ovaj talas zabrinutosti mogao podstaći tehnološku industriju da brže rešava dugogodišnje probleme. Prema njenoj proceni, internet bi zahvaljujući tome na kraju mogao postati znatno bezbedniji.
Da li baš sve mora da bude na internetu?
U razgovoru sa Tomom Okinom, Bar dolazi do pitanja koje prevazilazi trenutne sajberpretnje: zbog čega je tehnološka industrija uopšte odlučila da gotovo sve poveže sa internetom?
Tokom prethodnih decenija povezivanje uređaja predstavljano je kao prirodan korak napretka. Termostati, frižideri, automobili, zvona na vratima, kućni aparati i bankovni računi postali su deo sve složenije digitalne mreže. Pretpostavka je bila da povezanost donosi veću praktičnost i bolje korisničko iskustvo.
Okino, međutim, smatra da postoje stvari za koje povezivanje sa internetom jednostavno nema smisla. On pritom ne zagovara odustajanje od elektronskog bankarstva ili savremenih digitalnih usluga. Naprotiv, ističe da banke raspolažu ozbiljnim bezbednosnim mehanizmima i preporučuje korišćenje dodatne zaštite prilikom prijavljivanja na naloge.
Bar podseća i na vreme pre interneta, kada su ljudi kupovali namirnice, plaćali račune i grejali domove bez potrebe da svaki uređaj komunicira sa udaljenim računarom. Ta svakodnevica nije bila lišena problema, ali nije ni zavisila od neprekidne digitalne povezanosti.
U tome se nalazi i osnovna dilema ovog teksta i sličnih koji su usledili. Nije reč o tome da li internet treba napustiti, već da li je njegova sveprisutnost uvek opravdana.
Bar ne poziva da se internet isključi. Svoje redove završava razmišljanjem da bi možda svi trebalo ponovo da naučimo gde se nalazi prekidač za isključivanje.
