Veštačka inteligencija može da ubrza posao, ponudi rešenja za nekoliko sekundi i preuzme zadatke za koje su ranije bili potrebni sati. Ali, šta se dešava sa ljudskom sposobnošću razmišljanja kada tehnologija počne da razmišlja umesto čoveka?
Istraživanja već upozoravaju na mogućnost „kognitivnog slabljenja„, odnosno postepenog gubitka veština koje se sve ređe koriste a koje čoveku trebaju u umnim procesima, saznajnim. Kada se osmišljavanje ideja, rešavanje problema i donošenje zaključaka prepuste algoritmima, čovek može postati efikasniji u izvršavanju zadataka, ali manje samostalan u razmišljanju.
Istovremeno, poslovni svet sve upornije insistira na upotrebi veštačke inteligencije. Zaposlenima se poručuje da moraju da nauče da koriste nove alate kako bi ostali konkurentni, produktivni i profesionalno relevantni.
Na prvi pogled, ove poruke deluju protivrečno. Jedna upozorava da veštačka inteligencija može da oslabi ljudske sposobnosti, dok druga tvrdi da je njena upotreba neophodna za profesionalni napredak. Ipak, istraživanje Monidipe Tarafdar sa Univerziteta Masačusets u Amherstu pokazuje da ključna razlika možda nije u tome koliko se AI koristi, već na koji način se od nje traži pomoć.
Umesto da olakša posao, AI treba da oteža razmišljanje
Većina ljudi koristi veštačku inteligenciju sa istim očekivanjem: da zadatak obavi brže i uz manje napora. Od četbotova se traži da predlože ideje, napišu tekst, pripreme prezentaciju, analiziraju podatke ili ponude gotovo rešenje nekog problema. Takav pristup ima očigledne prednosti, ali može stvoriti i naviku intelektualnog oslanjanja na tehnologiju. Što češće gotov odgovor zamenjuje samostalno razmišljanje, to je manje prilika za razvijanje sopstvenog rasuđivanja.
Tarafdar i njene kolege istraživali su drugačiji način korišćenja veštačke inteligencije. Umesto da od nje traže uklanjanje prepreka, zaposleni su je koristili da namerno uvedu dodatne izazove u proces razmišljanja.
Istraživači su ovaj pristup povezali sa pojmom „kognitivnog trenja“ odnosno situacijama u kojima se čovek suočava sa informacijama, argumentima ili perspektivama koje dovode u pitanje njegove početne pretpostavke.
Prema nalazima koje je Tarafdar predstavila, zaposleni koji namerno koriste AI da preispituju njihove ideje mogu značajno poboljšati kvalitet svog rada.
Jedan marketinški stručnjak je, na primer, zatražio od veštačke inteligencije da osmisli profile potencijalnih kupaca kojima se njegov proizvod ne bi dopao. Umesto očekivanih potvrda o prednostima proizvoda, dobila je niz primedbi, potreba i interesovanja koje njen tim ranije nije razmatrao.
Advokat je od četbota zatražio da pronađe manje poznate pravne „začkoljice“. Odgovori su mu pomogli da prepozna neočekivane, ali realistične scenarije mogućeg neetičkog ponašanja zaposlenih.
Stručnjak za poslovne operacije koristio je AI da pronađe tehnologije iz drugih industrija koje bi mogle biti primenjene u njegovom poslu. Predlozi nisu bili odmah razumljivi niti jednostavni za sprovođenje. Zahtevali su dodatno istraživanje, proveru i procenu, ali su upravo zbog toga otvorili nove mogućnosti.
U sva tri slučaja veštačka inteligencija nije skratila proces razmišljanja. Naprotiv.
Međutim, dodatni intelektualni napor omogućio je da konačna rešenja budu promišljenija i kvalitetnija.
Tehnologija kao sagovornik koji se suprotstavlja
Ovi nalazi menjaju uobičajenu predstavu o tome šta znači dobro koristiti veštačku inteligenciju. Ako se od AI očekuje da uvek potvrđuje početnu ideju, njena pomoć lako može da postane samo sofisticiran oblik odobravanja. Korisnik dobija osećaj da je njegov zaključak ispravan, ali ne dobija razlog da ga preispita.
Nasuprot tome, kada se od tehnologije zatraži da pronađe slabosti u argumentaciji, predstavi suprotno mišljenje ili ukaže na zanemarene činjenice, ona može postati koristan partner u intelektualnom radu. Razlika se ponekad svodi na nekoliko reči u pitanju koje joj se postavlja.
Umesto zahteva „Predloži najbolje rešenje“, korisnije može biti pitanje „Koje su slabosti ovog rešenja i zbog čega bi moglo da ne uspe?“.
Umesto „Napiši argumente koji podržavaju ovu ideju“, produktivnije je zatražiti „Pronađi najjače argumente protiv ove ideje“.
Takva pitanja ne garantuju tačnost odgovora, jer i veštačka inteligencija može pogrešiti. Njihova vrednost je u tome što podstiču korisnika da proverava, upoređuje i donosi sopstvene zaključke.
Zašto je ovo važno i za šefove?
Tarafdar naglašava da odgovornost za ovakav pristup nije samo na pojedincima. Važnu ulogu imaju i rukovodioci, posebno u organizacijama koje intenzivno uvode AI alate. Ako se uspeh meri isključivo brzinom i brojem završenih zadataka, zaposleni će prirodno težiti da tehnologiji prepuste što više posla. U takvom okruženju dodatno razmišljanje može izgledati kao nepotrebno usporavanje.
Ali, ako se vrednuju kvalitet odluka, originalnost ideja i sposobnost uočavanja rizika, veštačka inteligencija dobija drugačiju funkciju.
„Rukovodioci zato mogu podsticati zaposlene da AI koriste za proveru pretpostavki, pronalaženje suprotnih argumenata i razmatranje perspektiva koje bi inače ostale zanemarene“ piše Tarafdar i posebno ističe ideju da „kada AI otežava posao, može izgledati kao da radi protiv korisnika, iako mu upravo na taj način pomaže“.
To je ujedno i najvažnija poruka istraživanja. Tehnologija koja uklanja svaki napor ne mora nužno doprineti razvoju sposobnosti. Ponekad je upravo prepreka ono što čoveka navodi da razmišlja pažljivije, dublje i kreativnije.
