Direktori, ko vam piše statuse?

“Jedan tvit oborio cenu akcija”. “Zbog komentara na Facebooku direktor dobio otkaz”. 

Da li nekada vidite ovakve naslove u novinama i pomislite “šta im je to trebalo”. Šta to navede jednog rukovodioca ili vlasnika biznisa da zbog pažnje određenog broja ljudi ili čitave javnosti, rizikuje svoj posao ili svoju firmu? Najbolji primer ovakvih efekata na poslovanje je Ilon Mask, čiji tvitovi obaraju ili dižu cenu akcija njegove ili tuđih kompanija. O njemu ćemo i kasnije.

Ali šta je to prava mera i pravi način pojavljivanja na društvenim mrežama ljudi koji rukovode kompanijama? 

Svakako da se u Srbiji mogu naći dva prava primera. To su Miroslav Mišković, osnivač Delta Holdinga i Veselin Jevrosimović, vlasnik kompanije Comtrade Group. Njih dvojica imaju jako dobre i , bar po reakcijama pratilaca, jako uspešne naloge na društvenim mrežama. Međutim, kao i što to obično biva, ljudi im nisu verovali da iza toga stoje baš oni. 

Zbog toga je nedavno osnivač Delta Holdinga morao da objašnjava svojim pratiocima, prvo kroz tekst, a zatim kroz video (koji je pogledalo preko 100.000 ljudi), da on ima dovoljno vremena da se posveti LinkedInu jer je to mreža preko koje želi da komunicira sa privrednicima i da je on, u stvari, onaj Mišković koji im ponekad i odgovori u komentarima. 

Jevrosimović je na isti način morao da objašnjava korisnicima ove mreže da sam vodi svoj nalog, pa je čak i dodao način na koji to radi.

“Sadržaj postavljam ujutro kad ustanem ili kasno kasno uveče pred spavanje što me prilično relaksira i ne oduzima mi puno slobodnog vremena”, napisao je Jevrosimović.

Ali oni su izuzetak. Malo je danas direktora ili vlasnika biznisa koji se ozbiljnije bave svojim nastupom na društvenim mrežama. Šta je problem? Da li postoji strah od onoga sa početka teksta ili se jednostavno nema vremena i nema koga da se time bavi? O tome pričamo sa Milojem Sekulićem, suvlasnikom agencije Homepage Creative.Digital.

“Opšte mesto vezano za prisustvo “ozbiljnih faca iz biznisa” na društvenim mrežama je naravno pokret Tesla Motors i njihov lider Ilon Mask. Namerno kažem “pokret” jer sve što se oko ove tehnološke inovacije dešava više liči na pokret za borbu za čistiju životnu sredinu nego na profitabilan biznis, što on i nije. Bilo kako bilo Mask sa svojih 43 miliona pratilaca na zvaničnom nalogu na Twitteru pomera vrednosti deonica na berzi. Objave se kreću od šaljivih gif-ova prilagođenih Tesla Motors poslovanju do slika sa zaposlenima ili novim modelima Tesli i retvitova SpaceX tvitova“, kaže Sekulić i dodaje da je ipak “ovo izuzetak koji potvrđuje pravilo“, jer se još uvek radi o startapu pa su i pravila komunikacije nešto labavija. 

Međutim, prema njegovim rečima, u “klasičnom” korporativnom svetu vrlo je važno da li i kako osnivač, vlasnik ili osoba koja je na neki drugi način (CEO; CFO, itd) na čelu kompanije treba da svoje lične kanale na društvenim mrežama koristi za komunikaciju korporativnih informacija, stavova i vrednosti. 

“Prilično je retko da to radi sam vlasnik, ako ovaj nivo pozicije u strukturi kompanije posmatramo, “ kaže Sekulić. “Najčešći razlozi zašto je to tako su nedostatak vremena, nezainteresovanost za nove načine da se obrati tržištu i needukovanost. Jer je potrebno jasno razgraničenje između onoga što je privatno i poslovnog online prisustva. “

Sekulić kaže da je dobar primer držanja svog naloga na društvenoj mreži Miša Lukić, poznatog po tome što je razvio regionalno prisustvo Leo Burnetta. 

“Na žalost “zakačio” je covid ali se na svu sreću brzo oporavio, a o fazama u kojima je bio, redovno je obaveštavao prijatelje na Facebooku. Miša je poznat i omiljen i realno nas je mnogo da pojedinačno odgovara svima koji su se raspitivali o njegovom stanju. Inače na svom Facebooku nalogu mahom objavljuje slike sa putovanja i različite life style fotografije mada se provuče i poneka stručna rasprava kao, u trenutku kada se piše tekst, o vizuelnim aspektima spomenika Stefanu Nemanji, “ kaže Sekulić i dodaje da za razliku od Facebooka, Lukićeve  objave na LinkedInu su isključivo vezane za posao. 

Za nas iz sveta komunikacija sasvim je prirodno i normalno da sami održavamo svoje naloge na mrežama, kaže Sekulić i pita se kako bi to trebalo da bude slučaj ako je u pitanju CEO recimo finansijske institucije? 

On kaže da to zavisi od Strategije digitalne komunikacije,  što je razrada generalne strategije komunikacije kompanije, ali na digitalnim kanalima. 

“Postoje razlozi “za ili protiv” i oni se analiziraju u procesu izrade ovog strateškog dokumenta. Razlozi “za” mogu da budu recimo osećanje otvorenosti i pristupačnosi koje možda postavimo kao cilj, a razlozi “protiv”, sprečavanje da nas neko posmatra kao neozbiljne i nepouzdane. To naravno da zavisi od sadržaja koji se plasira na mreže, a u slučaju Maska smo videli da i šaljivi gif na Twitteru može da bude kvalitetan sadržaj jer odgovara ličnosti i načinu na koji inače komunicira. Time su uz pitanje “Treba li?” postavlja i pitanje “Šta?”, kaže on.

“Jedno od večitih pitanja je i kako bi trebalo da se “C level” nalozi održavaju na mrežama. Ukoliko nije u pitanju osoba vrlo otvorena za promene i željna novih iskustava i ako u kompaniji ne postoji tim koji bi mogao na sebe da prihvati i ovu obavezu moguće je i kompletan proces prepustiti agenciji. Pošto su u pitanju lični nalozi ovaj proces može da bude nekomforan za obe strane. I da naručilac oseća pritisak na svoju privatnost i da agencija oseća dodatni stres jer radi u sferi privatnosti klijenta, “ kaže Sekulić i napominje da, sa druge strane, ukoliko se proces  ostavi potpuno u rukama kompanije postavlja se pitanje sinhronizacije sa drugim komunikacionim dešavanjima. 

“Da li je na primer u redu da CEO sa ponosom na svojim nalozima na društvenim mrežama, ili bar na LinkedInu, objavi da je kompanija na čijem je čelu lansirala na tržište novi proizvod ili osvoji nagradu? Hoće li se setiti da uradi i to uz sve ostale komunikacione aktivnosti? “

Ali, kao i za sve u poslu i životu kompromis i srednji put su najbolje rešenje, zaključuje Sekulić. “Srednji put u smislu da klijent sa agencijom vrlo detaljno razradi tipove objava koji bi trebalo da idu na koju mrežu, bude tu za kreativni deo i za eventualni krizni PR. Time i sam menadžer i njegov tim imaju osećaj da im je osetljiv deo komunikacije čvrsto u rukama a imaju saznanje da je agencija tu stalno uz njih. Ostalo bi se moglo prepustiti osobi u kompaniji koja ima dovoljno vremena da se ovom zadatku posveti, znanja i iskustva da ga dobro vodi“, kaže on i dodaje:

“Ukoliko je osoba na CEO mestu mlađa ili lakše prihvata zadatke u vezi procesa komunikacije može to da radi i sama. Možda Branko Milutinović još uvek svojim tvitovima ne pomera grafikone na berzi ali je dobar primer mladog lidera koji komunicira sam. “