Iz pera analitičara: Nemačko ekonomsko čudo, nekad i sad

Beri Ajhengrin je profesor ekonomije i političkih nauka na Univerzitetu Kalifornije Berkeley. Bivši je viši savetnik za politiku u Međunarodnom monetarnom fondu. Autor je brojnih knjiga, uključujući i najnoviju koja uskoro izlazi iz štampe.

U jednom od novijih tekstova koje je objavio, profesor Ajhengrin se bavio temom nemačke ekonomije i njenog oporavka nakon dva svetska rata. Tekst je naslovio Nemačko ekonomsko čudo, nekad i sad.

Kako profesor u nekoliko pasusa vidi nemačku ekonomiju i kako objašnjava „čudo“ uspona? Odgovara na pitanja zašto je Nemačka, poražena i u Prvom i u Drugom svetskom ratu uspela da se nakon drugog sukoba tako uspešno oporavi, dok se posle prvog nikada nije u potpunosti podigla.

Ajhengrin upućuje da su uobičajena objašnjenja „nemačkog privrednog čuda“ (Wirtschaftswunder-a) i neverovatnog uspona Zapadne Nemačke posle Drugog svetskog rata zapravo pogrešna.

Nemačka – od ruševina do industrijskog giganta

„Posle 1945. godine Nemačka je bila razorena, podeljena, moralno poražena i bez državnog suvereniteta. Ipak, već u roku od dve decenije postala je treća najveća ekonomija sveta, simbol efikasnosti i discipline. Kako je to bilo moguće?“ piše i pita profesor Ajhengrin.

Tradicionalno tumačenje uspeh pripisuje kombinaciji dve ključne odluke iz 1948. godine: reformi valute pod vođstvom Ludviga Erharda i Maršalovom planu – američkom programu pomoći Evropi koji je finansirao obnovu infrastrukture i industrije. Uvođenjem dojč marke umesto bezvredne rajhsmarke i ukidanjem ratnih kontrola cena i racionalizacije, tržište je ponovo počelo da funkcioniše. Roba se vratila na police, poljoprivrednici su dobili podsticaj da proizvode, a industrija da izvozi.

Zemlja koja je preživela totalni poraz postala je „ekonomsko čudo“ (Wirtschaftswunder) simbol povratka iz pepela. Međutim, kako pokazuju nova istraživanja, taj uspeh nije bio ni slučajan ni isključivo domaćeg porekla, procena je profesora Ajhengrina.

Ko je stvorio nemačku reformu?

Istoričar Karl Ludvig Holtfrerih osporava uvreženu predstavu da je Ludvig Erhard bio arhitekta reforme. Prema njegovom istraživanju, stvarni autor bio je Edvard Tenenbaum, američki ekonomista jevrejskog porekla, koji je radio u okupacionoj administraciji SAD (OMGUS).

Tenenbaum je osmislio novi monetarni sistem, uveo dojč marku i sprovedio ključne mere stabilizacije. Njegov rad je, kako navodi Holtfrerih, izbrisala politička potreba posleratne Nemačke za domaćim herojem. Erhard, kasniji kancelar i političar, preuzeo je zasluge i postao simbol „nemačkog kapitalističkog preporoda“.

„Ko mari za to ko dobija zasluge?“, navodno je odgovorio Tenenbaum kada je saznao da Erhard preuzima njegovu ideju. Ironično, upravo ta skromnost postala je deo mita o nemačkoj marljivosti i tihoj posvećenosti radu, bez potrebe za ličnom slavom i promocijom.

Trenutak koji je promenio istoriju

Drugi autor, švajcarski ekonomista Tobias Štrauman, kako navodi Ajhengrin, ističe da se pravo čudo nije dogodilo 1948. već 1953. godine, kada je potpisan Londonski sporazum o dugu. Taj sporazum je poništio sve mogućnosti da Nemačka bude opterećena reparacijama kao posle Prvog svetskog rata.

Za razliku od 1919. godine, kada je Versajski ugovor nametnuo Nemačkoj ponižavajuće i neodržive reparacije, nakon 1945. saveznici su izvukli pouku: preterani pritisak stvara ekstremizam. S obzirom na početak Hladnog rata i pretnju sovjetskog širenja, Zapadu je bila potrebna stabilna i prosperitetna Zapadna Nemačka.

Sporazumom su otpisani ogromni dugovi iz perioda Vajmarske republike i nacističke ere, a plaćanje preostalih obaveza odloženo do eventualnog ujedinjenja Nemačke. Time su oslobođeni resursi za investicije, obnovu industrije i međunarodnu trgovinu.

Štrauman ističe da je to bio ključni trenutak: Nemačka je prvi put mogla da gradi budućnost bez tereta prošlosti. Istovremeno, otvoren je put ka evropskoj integraciji – Francuska i Nemačka zajednički su pokrenule Zajednicu za ugalj i čelik, preteču Evropske unije. Time je stvoren okvir u kojem je nemačka industrija mogla da raste, a da više ne izaziva strah među susedima, piše profesor u svom tekstu.

Geopolitika i kolektivno sećanje

Za razliku od 1920-ih, kada su saveznici kažnjavali Nemačku, 1950-ih su je nagrađivali — ne iz altruizma, već iz geopolitičke nužde. Nemačka je postala bastion Zapada protiv komunizma i glavni industrijski partner Evrope.

Posleratna generacija nemačkih lidera, od Adenauera do Branta, shvatila je da se moralna obnova zemlje ne može temeljiti samo na ekonomiji, već i na odgovornosti. Zato je upravo zahvaljujući ekonomskom oporavku Nemačka 1950-ih mogla da započne odnose s Izraelom, finansirajući reparacije i izvoz robe u znak pomirenja.

Lekcije za današnju Evropu

Ajhengrin naglašava da nemačko čudo nije bilo „magični trenutak tržišta“, već rezultat političke hrabrosti, međunarodne saradnje i oprosta dugova. Današnji svet, ponovo suočen s ekonomskim krizama, trgovinskim tenzijama i političkim populizmom, mogao bi iz te priče mnogo da nauči.

Nemačka se ponovo nalazi na prekretnici. Njen izvozni model gubi snagu, energetska zavisnost je ogoljena, a društvene podele postaju sve dublje. I kao 1953. godine, ponovo se traže lideri sposobni da kombinuju ekonomski realizam i istorijsku svest, da shvate da oporavak nije samo pitanje novca, već poverenja, saradnje i vizije.

„Nemačko „čudo“ je u stvari lekcija o tome kako pomirenje, pravedni uslovi i poverenje mogu izgraditi ekonomiju otporniju od svih planova i reformi“ zaključak je Ajhengrina.