Vanesa van Edvards postala je jedno od najprepoznatljivijih imena među savremenim autorima i savetnicima za komunikaciju. Njene savete o govoru tela, međuljudskim odnosima i veštini razgovora prate milioni ljudi, a na Instagramu ima više od milion pratilaca. Osnovala je istraživačku organizaciju Science of People, sarađuje sa velikim kompanijama i obrazovnim institucijama, među kojima su Google i Harvard, i autorka je tri knjige posvećene ljudskom ponašanju.
Njena nova knjiga (Razgovor: Kako se povezati sa bilo kim i dati značaj svakom susretu) bavi se veštinom koja, paradoksalno, postaje sve dragocenija upravo u ovo doba neprekidne komunikacije. Ljudi razmenjuju poruke, učestvuju u video-pozivima i sve češće razgovaraju sa veštačkom inteligencijom, ali sve ređe ostvaruju bliskost sa drugim ljudima.
U intervjuu koji je nedavno objavljen za Business Insider, Van Edvards govori o tome zašto su razgovori postali iscrpljujući, kako nastaju prijateljstva i šta razlikuje površnu razmenu informacija od susreta koji zaista ostavlja trag.
U poslednjoj knjizi ona upozorava na krizu povezanosti. Udeo odraslih koji navode da nemaju nijednog bliskog prijatelja porastao je sa tri odsto 1990. na 12 odsto 2023. godine. Istovremeno, ljudi sve manje vremena provode u neposrednom druženju.
Za Van Edvards problem nije samo u nedostatku prilika za razgovor. Izgleda da smo, smatra ona, počeli da zaboravljamo kako se razgovara.
Zašto su razgovori postali toliko naporni?
Kada radi sa polaznicima svojih programa, Van Edvards često postavlja jednostavno pitanje:
Koliko je iscrpljujuće voditi neobavezan razgovor?
Odgovor je gotovo uvek ist: veoma.
Razlog, prema njenom mišljenju, nije nužno nedostatak društvenih veština, već pogrešan cilj. Ljudi previše razmišljaju o tome kakav će utisak ostaviti, umesto da pokušaju da upoznaju osobu sa kojom razgovaraju.
„To je zato što pokušavate da impresionirate“, objašnjava ona.
Kada neko ima retku priliku da razgovara sa direktorom, važnim klijentom ili osobom koju želi da upozna, često oseća pritisak da mora da bude naročito zanimljiv, duhovit ili pametan. Takav napor troši energiju, a neretko proizvodi upravo suprotan efekat. Van Edvards priznaje da je i sama dugo vodila razgovore koji su se svodili na razmenu površnih informacija. Pitanja o porodici, deci i svakodnevnim obavezama nisu joj donosila osećaj povezanosti, pa je vremenom počela da izbegava druženja koja su je iscrpljivala.
Danas savetuje da se umesto činjenica traže priče.
Razlika između pitanja „Čime se bavite?“ i „Šta volite da radite?“ naizgled je mala, ali drugo pitanje ostavlja mnogo više prostora da osoba otkrije nešto o sebi.
„Činjenica je slepa ulica. Priča je otvorena vrata“, kaže Van Edvards.
Zato predlaže da se razgovor ne vodi kao prikupljanje podataka. Umesto niza očekivanih pitanja, korisnije je pokazati iskrenu radoznalost, zatražiti da sagovornik ispriča nešto više ili ga pitati šta ga trenutno posebno raduje.
Jedna od najjednostavnijih, a prema njenom mišljenju najkorisnijih rečenica jeste: „Ispričajte mi nešto više o tome.“
Tri nivoa razgovora i devet važnih pitanja
U novoj knjizi Van Edvards predstavlja tri nivoa razgovora koji vode od početnog upoznavanja do dubljeg međusobnog razumevanja. Za svaki nivo predlaže po tri pitanja, ukupno devet, koja mogu pomoći da se odnos razvija prirodnije.
Prvi nivo namenjen je stvaranju prijatne atmosfere. Umesto uobičajenih pitanja o poslu i obavezama, predlaže razgovor o interesovanjima, iskustvima i stvarima koje sagovornika uzbuđuju. Jedno od pitanja glasi: „Radite li ovih dana na nečemu zanimljivom?“
Drugi nivo otvara prostor za ličnije teme, želje i brige. Tu se pojavljuju pitanja poput: „O čemu najviše volite da razgovarate?“ Važno je, smatra ona, da ne reagujemo odmah sumnjom ili savetima kada nam neko otkrije svoju ambiciju. Mnogo je korisnije pokazati interesovanje i pokušati da razumemo šta ta želja za njega znači.
Treći nivo odnosi se na način na koji ljudi razumeju sopstveni život. Tu razgovor prestaje da bude samo razmena iskustava i postaje prilika za uzajamno upoznavanje vrednosti, strahova i životnih uverenja.
Jedno od najmoćnijih pitanja koje Van Edvards predlaže jeste: „Šta biste uradili kada se ne biste plašili?“
Drugo, možda još neobičnije, glasi: „U čemu niste uspeli ove nedelje?“
Takva pitanja ne služe da bi se sagovornik doveo u neprijatnu situaciju. Njihova svrha je da pokažu da razgovor ne mora da bude predstavljanje najbolje verzije sebe i da bliskost često nastaje upravo onda kada ljudi prestanu da skrivaju nesigurnost.
Van Edvards podseća i na istraživanja prema kojima je potrebno približno 50 sati zajedničkog vremena da bi poznanstvo preraslo u neobavezno prijateljstvo, a više od 200 sati da bi se razvila bliska prijateljska veza. Na pitanje postoji li prečica, odgovara da pažljivo postavljena pitanja mogu ubrzati upoznavanje, jer omogućavaju ljudima da ranije počnu da razgovaraju o onome što im je zaista važno.
Priča koju govorimo o sebi određuje i naše odnose
Jedna od zanimljivijih ideja u njenoj knjizi jeste da ljudi neprekidno stvaraju priču o sopstvenom životu, a zatim kroz nju tumače svoja iskustva.
Van Edvards izdvaja pet obrazaca takvih priča:
- ambicioznog junaka,
- zadovoljnog pragmatičara,
- nesebičnog pomagača,
- kreativnog buntovnika
- i nesrećnog borca.
Posebnu pažnju posvećuje poslednjem obrascu, ljudima koji svoj život doživljavaju kao neprekidan niz prepreka, nepravdi i razočaranja. Oni često imaju utisak da im se loše stvari jednostavno događaju, dok drugi imaju više sreće.
Van Edvards procenjuje da bi između 15 i 20 odsto ljudi moglo da se prepozna u ovom obrascu, ali naglašava da njihova zastupljenost zavisi od okruženja. U nekim radnim timovima ili društvenim grupama takav način razmišljanja može biti mnogo prisutniji.
Na pitanje kako pomoći osobi koja sebe stalno vidi kao žrtvu okolnosti, Van Edvards odgovara da ubeđivanje uglavnom ne pomaže.
„Ne možete ubediti nesrećnog borca da ima sreće“, kaže ona.
Umesto toga, potrebno je pomoći osobi da prepozna da, čak i kada ne može da kontroliše spoljne okolnosti, može da utiče na sopstvene reakcije i odluke, da ponovo doživi sebe kao autora sopstvenog života. Takav pristup zahteva pažljivo slušanje. Nije dovoljno nekome ponuditi rešenje, naročito ako još nije spreman da ga prihvati. Važnije je razumeti priču koju govori o sebi i postaviti pitanje koje može da mu pomogne da je sagleda drugačije.
Bliskost počinje tamo gde prestaje potreba da impresioniramo
Van Edvards se osvrće i na teškoće koje neki muškarci imaju u stvaranju i održavanju prijateljstava. Primećuje da muškarac koji je zadovoljan porodicom, poslom i svakodnevnom rutinom ponekad zaključuje da mu dodatna prijateljstva nisu potrebna, jer njihovo održavanje zahteva vreme i trud. Međutim, kvalitetni odnosi ne nastaju sami od sebe. Potrebni su im pažnja, zajedničko vreme i spremnost da se izađe iz uobičajenih obrazaca komunikacije.
Zato posebnu važnost pridaje sposobnosti da se drugoj osobi otvoreno pokaže naklonost. Ljudi, smatra ona, često potcenjuju koliko se dopadaju drugima i toliko se plaše odbacivanja da izbegavaju čak i jednostavne izraze simpatije.
Njena poruka je da samopouzdanje u komunikaciji ne znači odsustvo neprijatnosti. Ono podrazumeva spremnost da se razgovor započne, postavi iskreno pitanje ili pokaže interesovanje čak i kada postoji mogućnost da trenutak bude pomalo neugodan.
U tome se nalazi i suština njenog pristupa. Dobar razgovor nije nastup u kojem treba pokazati koliko smo zanimljivi, obrazovani ili uspešni. Njegova vrednost meri se time koliko smo uspeli da razumemo drugu osobu i koliko je ona, zahvaljujući tom susretu, osetila da je neko zaista sluša.
