Od kad je sveta, na jednoj strani su bogati, na drugoj oni koji imaju malo. Međutim, najnoviji podaci koji govore o svetu danas otkrivaju nešto složeniju sliku. Jaz se više ne povećava samo između vrha i ostatka društva. Jaz postaje sve vidljiviji i unutar samog vrha. Najbogatiji se udaljavaju od srednje klase i siromašnih, ali se oni na samom vrhu istovremeno udaljavaju i od ljudi koji se po gotovo svim uobičajenim merilima već smatraju bogatim.
Amerika je možda najbolji primer. Prema podacima Federalnih rezervi koje je analizirao The Wall Street Journal, ukupno bogatstvo najimućnijih 0,1 odsto Amerikanaca više se nego udvostručilo od kraja 2019. Danas ta mala grupa, oko 137.000 domaćinstava, kontroliše približno 28 biliona dolara, odnosno oko 15 odsto ukupnog američkog bogatstva. Prosečno domaćinstvo među najbogatijih 0,1 odsto poseduje više od 200 miliona dolara, dok prosečno domaćinstvo iz donje polovine raspodele ima oko 63.000 dolara. Razlika je veća od tri hiljade puta.
Ali, Amerika nije usamljena priča. Kada se pogleda na ostatak sveta, pojavljuje se isti obrazac u različitim razmerama. World Inequality Report 2026 pokazuje da u svakom regionu sveta najbogatijih deset odsto stanovništva poseduje većinu ukupnog bogatstva. Njihov udeo kreće se od oko 60 odsto u Evropi do 74 odsto u Rusiji i centralnoj Aziji. „Donja“ polovina stanovništva, nasuprot tome, ni u jednom regionu ne poseduje više od pet odsto bogatstva.
Evropa je drugačija, ali nije izuzetak
Evropa se među velikim svetskim regionima izdvaja po nešto ravnomernijoj raspodeli. Najbogatijih jedan odsto Evropljana poseduje oko četvrtine ukupnog bogatstva, dok sledećih devet odsto drži još 35 odsto. Ono što Evropu razlikuje jeste to što 40 odsto stanovništva između najsiromašnije polovine i najbogatijih deset odsto poseduje oko 37 odsto ukupnog bogatstva. Istovremeno, polovina stanovništva sa najmanje imovine raspolaže sa svega tri odsto ukupnog evropskog bogatstva.
U drugim delovima sveta koncentracija na samom vrhu je mnogo veća. Najbogatijih jedan odsto poseduje oko 34 odsto bogatstva u Severnoj Americi i Okeaniji, 35 odsto u južnoj i jugoistočnoj Aziji, 36 odsto u Latinskoj Americi i podsaharskoj Africi, 37 odsto na Bliskom istoku i u severnoj Africi, a čak 46 odsto u Rusiji i centralnoj Aziji. U nekoliko regiona jedan odsto najbogatijih poseduje više od preostalih 90 odsto stanovništva zajedno.
To Evropu čini manje ekstremnim slučajem, ali ne menja bazičnu sliku: „bogatstvo je svuda koncentrisanije od prihoda. Ljudi mogu da imaju relativno pristojne plate i da ipak poseduju veoma mali deo ukupnog kapitala. Razlog je jednostavan. Plata govori koliko neko dobija za svoj rad. Bogatstvo govori koliko poseduje – nekretnina, zemlje, kompanija, akcija i druge imovine – umanjeno za dugove. A upravo vlasništvo omogućava da postojeći kapital proizvodi novi kapital“ navodi se u analizi izveštaja World Inequality Report 2026.
Tu se krije i jedan od razloga zbog kojih se vrh tolikom brzinom udaljava. Najbogatiji ljudi obično ne postaju još bogatiji zato što su im plate dramatično povećane. Njihovo bogatstvo raste kada rastu kompanije, berze i vrednost druge imovine koju već poseduju.
Američki podaci to pokazuju gotovo školski. Od kraja 2019. najbogatijih 0,1 odsto povećalo je bogatstvo za oko 14,5 biliona dolara, a približno deset biliona tog povećanja došlo je od akcija i investicionih fondova. Samo tokom godine u kojoj je S&P 500 porastao 21 odsto, tržište je toj grupi donelo gotovo četiri biliona dolara novog bogatstva.
To je trenutak u kojem razlika između zarade i vlasništva prestaje da bude samo ekonomska definicija i postaje objašnjenje sve većeg jaza.
Plata može da poraste pet ili deset odsto. Ali, ako neko poseduje vlasnički list vredan stotine miliona dolara, rast tržišta od dvadesetak procenata može mu za godinu dana doneti više nego što će većina ljudi zaraditi tokom čitavog života. Kapital počinje da raste brzinom koju prihod od rada teško može da prati.
Svet jeste bogatiji, ali nisu svi bogatiji na isti način
Zanimljivo je što se ovakva koncentracija događa u trenutku kada svet, posmatran u celini, zaista postaje bogatiji. Prema UBS Global Wealth Report 2026, globalno lično bogatstvo tokom 2025. poraslo je 10,8 odsto, najbržim tempom od 2017. godine. Broj dolarskih milionera povećan je za gotovo milion za samo godinu dana – više od 2.600 novih milionera svakog dana. SAD su dobile više od 440.000 novih milionera, a Kina, Japan, Nemačka, Velika Britanija i Francuska danas svaka imaju više od dva miliona dolarskih milionera.
Čak je i donji deo svetske raspodele bogatstva promenjen. UBS navodi da je 2000. gotovo tri četvrtine odraslih u analiziranim tržištima posedovalo manje od 10.000 dolara, dok je 2025. taj udeo pao na nešto više od 41 odsto. To je važan podatak jer pokazuje da priča nije jednostavna tvrdnja da samo bogati napreduju dok svi ostali postaju siromašniji. Globalno bogatstvo raste, a milioni ljudi prelaze u više imovinske kategorije. Problem je u tome što se dobici ne raspoređuju istim tempom. UBS upravo zato beleži sve veću razliku između prosečnog i medijalnog bogatstva – signal da rast proseka ne opisuje nužno iskustvo tipičnog domaćinstva.
Na samom vrhu brojevi dobijaju sasvim druge razmere. Prema Oxfamovoj analizi, bogatstvo svetskih milijardera tokom 2025. poraslo je za više od 16 odsto i dostiglo rekordnih 18,3 biliona dolara. Od 2020. povećano je za 81 odsto.
Pre tri decenije Evropa je držala više od četvrtine ukupnog globalnog bogatstva, a danas njen udeo iznosi oko 16 odsto. Istočna Azija krenula je sa približno petine, a do 2025. stigla do više od trećine svetskog bogatstva. Njeno bogatstvo raslo je gotovo sedam odsto godišnje tokom tri decenije, više nego dvostruko brže od evropskog.
Dakle, bogatstvo ne raste samo na vrhu. Seli se, umnožava i menja vlasnike. Ali, što se više približava samom vrhu, vlasništvo postaje koncentrisanije.
Zbog toga pitanje ekonomske nejednakosti više nije samo pitanje razlike između onoga ko zarađuje 30.000 i onoga ko zarađuje 300.000 dolara godišnje. Na određenom nivou plata prestaje da bude najvažnija mera. Čovek sa veoma visokom zaradom može biti bogat, ali je njegov finansijski položaj i dalje sasvim drugačiji od položaja nekoga ko poseduje kompanije, akcije, nekretnine i investicije vredne stotine miliona ili milijarde dolara.
Tu počinje razlika između bogatih i veoma, veoma bogatih.
I možda upravo ona najbolje objašnjava ono što se trenutno događa širom sveta. Nejednakost više nije samo priča o tome koliko različiti ljudi zarađuju. Sve više je priča o tome ko poseduje imovinu koja raste dok njen vlasnik spava.
