Sportske kladionice su proteklih godinu dana mogle da zarade velike pare da su u svoju ponudu uvrstile kvote za inflaciju. Da su se oslanjali na zvanična dokumenta institucija, građani bi sigurno izgubili svaku opkladu.
Narodna banka Srbije je prošle godine u avgustovskom izveštaju projektovala da rast potrošačkih cena neće izlaziti iz ciljanog koridora od 1,5 do 4,5 odsto, da bi već u septembru međugodišnja inflacija „iznenadila“ sa 5,7 odsto. Da ne govorimo što je ove godine blizu dvocifrenih stopa.
Zatim, Fiskalna strategija koja je pisana krajem 2021. godine računala je sa inflacijom u 2022. godini od 3,7 odsto, a u nacrtu novog dokumenta za 2023. godinu, Ministarstvo finansija je napravilo najveću promenu u projekcijama kretanja inflacije na čak 9,2 odsto u ovoj godini.
Parola koju su dugo zagovarali vodeći monetarni i fiskalni autoriteti u svetu da je inflacija „privremena“ iako je dosegla najviše stope u poslednjih 40 godina, zamenjena je jednom sveopštom histerijom da će kao rezultat borbe protiv inflacije nastupiti recesija. To se posebno odnosi na Ameriku gde su Federalne rezerve počele da dižu kamatne stope, a tržišni akteri očekuju da će u drugoj polovini godine FED još agresivnije nastaviti sa ovim procesom kako bi cene bile pod kontrolom, čime se stvara ozbiljan rizik da ekonomija SAD uđe u recesiju 2023. godine.
Bivši američki ministar finansija Lari Samers samo je jedan u horu ekonomista koji je još u aprilu rekao da je recesija u naredne dve godine najverovatnija stvar. Naime, on je upozorio da je u istoriji recesija uvek nastupala u naredne dve godine od trenutka kada je inflacija bila iznad četiri odsto, a nezaposlenost ispod pet odsto. To se upravo i događa. U Americi je stopa inflacije u maju iznosila 8,3 odsto, a stopa nezaposlenosti 3,6 odsto.
I u evro zoni međugodišnja stopa inflacije u maju je prešla prag od 8 odsto i očekuje se da Evropska centralna banka počne da povećava kamatne stope u julu, i to postepeno, što bi takođe moglo značajno da uspori ekonomsku aktivnost evrozone, na koju je srpska privreda direktno naslonjena.
Balans u dizanju kamata
Centralne banke su zbog zbunjujućih ocena da je inflacija privremenog karaktera, počele da budu najveća meta kritike javnosti jer nisu na vreme prepoznale opasnost. Guvernera banke Engleske Endru Bejlija su nedavno optužili da je banka na čijem je čelu „zaspala za volanom“, a on je uzvratio da nije mogao drugačije da reaguje jer niko nije mogao da predvidi rat u Ukrajini. Pri tome je upozorio i da će poskupljenje hrane i energije imati mnogo veći efekat od bilo kakvog povećanja kamatnih stopa.
Pre Bejlija, slično je odgovorila i čelnica Evropske centralne banke Kristin Lagard komentarišući zašto ova institucija okleva sa podizanjem ključne kamatne stope koja je u minusu. „Ako danas podignem kamatne stope, to neće smanjiti cenu energije“, rekla je Lagardova krajem aprila.
Međutim, ECB bi u julu ove godine trebalo da započne sa postupkom povećanja kamatnih stopa koje se očekuje da će biti blago i postepeno. Analitičari sve češće prognoziraju da se u ovoj godini mogu očekivati tri podizanja od po 25 baznih poena ( 0,25%).
Poređenja radi, američke Federalne rezerve vode agresivniju politiku, u dva navrata, martu i maju, povećale su ključnu kamatnu stopu sa 0 – 0,25 na 0,75 – 1%, a do kraja godine bi trebalo da se nastavi sa povećanjem od 50 baznih poena na narednim sastancima kako bi se inflacija obuzdala.
„To otvara pitanje da li će Evropska centralna banka biti efikasna u suzbijanju inflacije. Sa druge strane oštrije podizanje referentne kamatne stope povećava rizik od recesije. U pitanju je jedna vrsta nagodbe između inflacije i recesije i biće vrlo izazovno naći pravi balans. Najgora moguća opcija, koja se ne može isključiti, je da podizanje referentne kamatne stope ne bude dovoljno visoko da se obori inflacija, a da bude dovoljno visoko da uspori privredni rast“, objašnjava profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Nikola Fabris.
Ekonomista Vladimir Gligorov kaže da se u ovom trenutku ne planiraju mere hitnog i značajnog povećanja kamatnih stopa jer se ne očekuje da će inflacija biti mnogo brža od one koja je zapravo poželjna sa stanovišta monetarne poltike. A to je, precizira on, do tri posto recimo kroz godinu ili dve.
„Ova očekivanja podrazumevaju postepeno povećanje kamatnih stopa, odnosno, normalizaciju monetarne politike tako da između kamata i rasta cena, inflacije, postoji neka realna razlika, dakle neka realna kamatna stopa, recimo jedan ili dva posto“, objašnjava Gligorov koji je saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije.
Štiglic ima rešenje
U trenutku kada su svi fokusirani na korake centralnih banaka, nobelovac Džozef Štiglic je zaintrigirao javnost izjavom da problem inflacije treba rešavati rastom proizvodnje. „Povećanje kamatnih stopa neće rešiti problem inflacije. To neće stvoriti više hrane. To će otežati situaciju jer nećete moći da investirate“, rekao je ovaj ekonomista za Bloomberg.
„Neka Štiglic misli šta hoće, odgovara Madžar, ali kamatne stope se, dodaje, kreću oko nultog nivoa i one su ‘skandalozne i perverzne’ već dugo vremena. Kamatne stope treba da se povećaju, pa makar to destimulisalo i investicije koje nose rast proizvodnje, jer ne može se računati sa tim da novac bude besplatan“, poručuje Madžar.
Iako je uvek optimalniji način da se inflacija rešava rastom proizvodnje, drugi sagovornik „Sveta bankarstva i investicija“ Fabris kaže da su okolnosti trenutno takve da to nije moguće rešenje.
„Nažalost u ovoj situaciji kada imamo situaciju rusko-ukrajinskog konflikta i širokih sankcija Rusiji, što znači gubitak globalne proizvodnje, ozbiljno narušene globalne lance snabdevanja, pogoršanu finansijsku situaciju velikog broja proizvođača još od perioda pandemije, značajan rast cena velikog broja inputa, prosto ne deluje realno da može doći do globalnog rasta proizvodnje koji bi neutralisao inflaciju“, kaže Fabris.
Spor koji je pokrenuo Štiglic, za Gligorova je veoma važan. Reč je o tome da li da se rast cena kontroliše fiskalnom ili monetarnom politikom. „Ako je, kao što jeste, zasposlenost na nivou koji se ceni kao puna zaposlenost, tada bi se moglo fiskalnim merama uticati na povećanje proizvodnje koja je produktivnija, što bi onda dovelo da povećanja ukupne proizvodnje koje ne bi moralo da bude inflatorno, a ako bi bilo, mogli bi da se povećaju porezi i tako utiče na smanjenje tražnje. Ovo je politički teško izvodljivо, pa se zato zemlje obično oslanjaju na samostalne centralne banke i na monetarnu politiku. Do sada se pokazalo da cenтralne banke mogu da drže inflaciju pod kontrolom“, razjasnio je Gligorov dilemu.
Može li duh nazad u bocu?
Ni mnogi ekonomisti dugo nisu verovali da inflacija može ovako da se zahukta. Jedan od njih je i ekonomista Ljubomir Madžar koj priznaje da prošle godine nije očekivao inflaciju. Upitan da li je ipak bilo logično da dođe do rasta cena budući da su velika finansijska sredstva u svetu, pa i u Srbiji upumpana u sistem, Madžar odgovara da je dobro što je novac dat privredi jer bi u suprotnom preduzeća ušla u seriju bankrota. „Međutim, praksa dodeljivanja para građanima koja je primenjivana u Srbiji je veliki promašaj koji je doprineo inflaciji“, kaže on.
Jedan od najvećih uspeha naše ekonomske politike za Madžara je stopa inflacije koja je prethodnih godina održavana na nivou ispod dva odsto. „Taj veliki uspeh je sada otišao i izgubljen je“, kategoričan je ovaj sagovornik.
„Inflacija koja se otme i odlepi od dva posto je kao duh koji izleti iz boce. Stabilizacija cena podrazumeva restrikciju proizvodnje i zaposlenosti i to mnogo košta i povezano je sa velikim gubicima. To me dosta brine“, kaže ovaj profesor u penziji. Ipak, ne očekuje da dođe do rasplamsavanja koje bi vodilo ka hiperinflaciji.
Iako je inflacija nametnuta spolja, ovaj sagovornik smatra da je udar mogao da se ublaži strožom monetarnom politikom, al pošto je ona izostala, u budućnosti ćemo imati veći trošak uspostavljanja cenovne stabilnosti kada inflaciju budemo obarali sa viših nivoa.
Fabris nije do te mere izričit kao Madžar, ali kaže da je opšte poznato da se inflacija ne može oboriti preko noći. Imajući u vidu da se očekuje primena restriktivnih mera monetarne politike u drugoj polovini ove godine, kao i procenjeno vremensko kašnjenje instrumenata monetarne politike od 12 do 18 meseci, Fabris procenjuje da ćemo se sa povišenom inflacijom boriti tokom ove i sledeće godine.
Kad zakuca kriza tražnje
Pandemijska kriza, na koju se nadovezala ukrajinska, sve vreme je kriza na strani ponude u uslovima pojačane tražnje, u Srbiji, kao i u ostatku sveta.
Međutim, u situaciji kada rast zarada ne može da isprati rast cena, jer je prema poslednjim javno uporedivim podacima u martu realni rast neto zarade bio veći za 4,9 odsto, a rast potrošačkih cena 9,1 odsto u odnosu na godinu dana ranije, evidentno je da opada kupovna moć građana.
„Ukoliko inflacija bude imala produženo trajanje, uz značajno zaostajanje rasta plata, onda je neminovno da ćemo u jednom trenutku doći u situaciju opadanja kupovne moći, odnosno ‘krizu tražnje’. Mislim da takvu situaciju ne treba očekivati ove godine, ali se ne može isključiti od sledeće godine u zavisnosti od kretanja ključnih makroekonomskih indikatora“, zaključuje Fabris.
U prvom talasu inflacije koja obuhvata period od juna 2021 do juna 2022. godine, nismo imali značajniji pad tražnje, jer je kako primećuje Fabris, najznačajniji rast cena pre svega bio prisutan kod onih proizvoda, kod kojih postoji niska elastičnost tražnje, kao što su prehrambeni proizvodi i energenti.
Štaviše, pretnje nestašicama pojedinih proizvoda, bilo da su bile veštačke ili prave, imale su suprotan efekat, to jest rast tražnje zbog pravljenja individualnih zaliha. Najbolji primer je aktuelna nestašica šećera.
I kada smo već kod osnovnih životnih namirnica, još kada je na početku prošle godine počelo da poskupljuje suncokretovo ulje građani su naslutili da se „nešto sprema“. Iako tada nije bilo ni priče o inflaciji, a skupo ulje se pravdalo manjim rodom suncokreta u svetu, vrlo često se sa lica običnog čoveka mogla pročitati sumnjičavost i opaska da je flaša ulja od blizu 200 dinara dokaz da se „sprema“ kriza za običnog čoveka.
Inflatorni porez
Međutim, u ovom trenutku, treba imati u vidu da inflacija pored svih svojih negativnih strana ima i jednu prednost za državu. Naime, Ministarstvo finansija je budžet za 2022. godinu planiralo na projekciji inflacije ispod 4 odsto, a nova procena Narodne banke Srbije je da će godišnja inflacija iznositi 9,2 odsto, što znači da će budžetski prihodi po osnovu rasta cena ove godine biti veći nego što su planirani. Da li to znači da ovaj nivo inflacije vladi još uvek „ide na ruku“ i do kada će korist od inflacije iz perspektive onih koji upravljaju državnom kasom biti veća od štete koju talas poskupljenja donosi?
“Tačno je da se fiskalne vlasti mogu izvesno vreme oslanjati na inflatorni porez i mogu na taj način da ‘racionišu inflaciju’. Srbija ima dugu istoriju oslanjanja na inflatorni porez. Korist se gubi u trenutku kada poreski obveznici počnu da kasne u plaćanju poreza. U nekom času je svejedno potrebna konsolidacija, mada u kom tačno, to je politička odluka“, ističe on.
I zaista, koji je to trenutak kada država više ne može da računa na inflatorni porez? „Taj trenutak dolazi mnogo kasnije, kada inflacija bude toliko visoka da se smanjuju realne vrednosti fiskalnih prihoda za kratko vreme dok se ne naplate, a to se dešava na vrlo visokim stopama inflacije“, kaže Madžar. On navodi primer da inflacija doprinosi bržem rastu nominalne vrednosti BDP-a, a pošto je to osnova za obračun poreza, onda država naplati veće poreze nego što bi naplatila bez inflacije.
Međutim, ako ostavimo po strani koristi od povećanih prihoda koje država ubira usled rasta cena, najveći rizik ubrzane inflacije u zemlji kao što je Srbija je devalvacija kursa. „Ako se želi izbeći devalvacija potrebno je stabilizovati cene, a to će zahtevati smanjenje javne potrošnje. Kako je privredni rast u Srbiji u velikoj meri zavisan od javne potrošnje i ulaganja, to bi moglo da dodatno uspori privredni rast. Biće potrebna promena politike rasta privrede sa većim oslanjanjem na privatna ulaganja. A to će biti složeno jer zapravo Srbija nema neku dobru istoriju privrede koja je pre svega preduzetnička, a ne državna“, objašnjava Gligorov.
