Da li ste ikada izračunali koliko vas košta jedan sat slobodnog vremena? Na prvi pogled, pitanje zvuči neobično. Slobodno vreme nema cenu na računu. Niko nam ga ne naplaćuje. Ipak, gotovo svaka odluka koju donosimo ima i svoju vremensku cenu. Da li je racionalnije dva sata čistiti stan ili platiti nekome da to uradi? Da li treba voziti 40 minuta do prodavnice zato što je neki proizvod tamo 500 dinara jeftiniji? Da li se isplati provesti subotu popravljajući uređaj koji bi majstor završio za sat vremena?
Ekonomisti za ovakve odluke imaju veoma star koncept: oportunitetni trošak.
Drugim rečima, nije važno samo koliko nešto plaćamo. Važno je i čega smo se odrekli da bismo to uradili.
Vreme nije besplatno
Jedan od temelja moderne ekonomije vremena postavio je nobelovac Geri Beker. U radu „A Theory of the Allocation of Time“ iz 1965. godine posmatrao je vreme kao ograničen resurs koji ljudi raspoređuju između rada, potrošnje i drugih aktivnosti. Univerzitet u Čikagu taj rad navodi među ključnim Bekerovim publikacijama.
Suština je jednostavna. Svaki sat koji potrošimo na jednu aktivnost više ne možemo potrošiti na drugu.
To ne znači da svaki slobodan sat treba pretvoriti u rad. Naprotiv. Odmor, porodica, prijatelji, sport ili jednostavno nerad imaju svoju vrednost. Ali znači da bi vreme trebalo uključiti u računicu.
Zanimljivo je da ekonomisti upravo tako posmatraju i putovanja. OECD i International Transport Forum godinama analiziraju novčanu vrednost uštede vremena u saobraćaju. Vreme provedeno u putu predstavlja stvarni ekonomski trošak, čak i kada za tih 30 ili 60 minuta nikome ne plaćamo račun.
Koliko onda vredi vaš sat?
Najjednostavniji početak jeste neto zarada. Pretpostavimo da neko mesečno zarađuje 160.000 dinara i radi oko 160 sati.
Njegov radni sat vredi približno:
160.000 ÷ 160 = 1.000 dinara.
To, međutim, ne znači da svaki njegov sat života automatski vredi 1.000 dinara. Ako u nedelju uveče uštedi jedan sat, verovatno ne može jednostavno da ga proda poslodavcu za dodatnih 1.000 dinara.
Zato je korisnije razmišljati o ličnom pragu vrednosti vremena. Postavite sebi pitanje:
Koliko bih bio spreman da platim da dobijem jedan dodatni sat danas?
Nekome će odgovor biti 500 dinara. Nekome 1.000. Nekome 3.000.
I odgovor može da se menja. Sat vremena usred radnog dana nema istu vrednost kao sat nedeljom popodne. Sat roditelja sa malom decom može imati drugačiju subjektivnu cenu od sata osobe koja trenutno ima mnogo slobodnog vremena.
Istraživanja takođe pokazuju da vrednost vremena nije fiksna. Jedna velika američka studija, zasnovana na više od 14 miliona posmatranja korisnika prevoza, procenila je vrednost vremena na približno 19 dolara po satu. Autori su istovremeno utvrdili da se ona menja u zavisnosti od okolnosti u kojima ljudi donose odluke.
Da li biste vozili 40 minuta zbog 500 dinara?
Tu računica postaje zanimljiva. Pretpostavimo da ste pronašli proizvod koji je u udaljenijoj prodavnici 500 dinara jeftiniji.
Potrebno vam je ukupno 40 minuta dodatne vožnje. Na prvi pogled: uštedeli ste 500 dinara.
Ali ako svoj sat procenjujete na 1.000 dinara, 40 minuta vašeg vremena „košta“ oko 667 dinara. I to pre goriva, amortizacije automobila i eventualnog parkinga.
U tom slučaju niste uštedeli 500 dinara. Ekonomski gledano, verovatno ste izgubili. Ako, međutim, svoj sat procenjujete na 300 dinara, računica izgleda sasvim drugačije.
Zato ista odluka ne mora biti racionalna za dve različite osobe.
A čišćenje stana?
Pretpostavimo da su vam za detaljno čišćenje potrebna tri sata. Profesionalna usluga košta 3.000 dinara.
To znači da praktično možete „kupiti“ tri sata svog vremena za 3.000 dinara, odnosno za 1.000 dinara po satu.
Ako lično vrednujete slobodan sat na 1.500 dinara, outsourcing ima ekonomskog smisla.
Platili ste 3.000 dinara da biste dobili vreme koje za vas vredi 4.500. Razlika je 1.500 dinara.
Naravno, računica može biti potpuno suprotna ako volite da čistite, nemate alternativnu upotrebu vremena ili vam je 3.000 dinara značajan izdatak.
Upravo zato ekonomija vremena nije isto što i tvrdnja da treba „platiti nekoga za sve“. Poenta je da vreme mora da uđe u računicu.
Istraživanja o korišćenju vremena upravo kućne poslove tretiraju kao oblik „kućne proizvodnje“ koji može zameniti usluge kupljene na tržištu. NBER istraživanje Marka Agijara i Erika Hirsta pokazalo je i kako domaćinstva menjaju vreme za novac kroz kupovinu i kućnu proizvodnju. Kada je oportunitetni trošak vremena veći, ponašanje potrošača se menja.
Najskuplja rečenica: „Uradiću sam“
Slična zamka postoji kod popravki. Majstor traži 4.000 dinara. „Mnogo“, pomislimo. Kupimo deo za 1.500 dinara i odlučimo da problem rešimo sami.
Dva sata gledamo tutorijale. Sat vremena odlazimo po alat koji nemamo. Još tri sata pokušavamo da otkrijemo zašto uređaj i dalje ne radi.
Na kraju smo potrošili šest sati da bismo „uštedeli“ 2.500 dinara. Naša efektivna ušteda bila je oko 417 dinara po satu.
Ako pritom nešto pokvarimo, računica postaje još gora. Naravno, postoji važan izuzetak.
Ako nas popravka zanima, ako učimo korisnu veštinu ili jednostavno uživamo u tome, tih šest sati nisu samo trošak. Dobili smo znanje ili zadovoljstvo.
Ekonomija ne meri samo novac. Ona pokušava da objasni kako raspoređujemo ograničene resurse. A vreme je jedan od najograničenijih.
Jeftinije nije uvek jeftinije
Istraživanja pokazuju da ljudi zaista menjaju vreme za niže cene. Agijar i Hirst su, analizirajući kupovinu domaćinstava, pronašli vezu između intenziteta kupovine, plaćenih cena i oportunitetnog troška vremena. Njihovi rezultati sugerišu da češća kupovina i više vremena posvećenog traženju ponuda mogu dovesti do nižih cena.
Ali popust tada nije besplatan. Plaćen je vremenom. Zbog toga bi uz pitanje:
„Koliko ovo košta?“
trebalo postaviti još jedno:
„Koliko vremena me ovo košta?“
Proizvod od 5.000 dinara koji možete kupiti za pet minuta ponekad je jeftiniji od proizvoda od 4.500 dinara zbog kojeg ćete izgubiti sat i po.
Isto važi za čekanje u redovima, administraciju, putovanja sa presedanjem, traganje za popustima ili višesatno poređenje gotovo identičnih proizvoda.
Jednostavna formula za svakodnevne odluke
Možete koristiti veoma jednostavnu računicu: stvarna korist = novčana ušteda – vrednost potrošenog vremena – dodatni troškovi
Ako ćete zbog uštede od 1.000 dinara potrošiti dva sata, a svoj sat vrednujete na 800 dinara, računica je:
1.000 – 1.600 = minus 600 dinara.
I to bez troškova goriva ili prevoza. S druge strane, ako ćete za posao koji možete sami završiti za 30 minuta nekome platiti 3.000 dinara, možda nema ekonomskog smisla angažovati drugoga.
Vrednost vremena zato nije argument za rasipanje novca.vTo je alat za bolje donošenje odluka.
Bogatstvo nije samo stanje na računu
Savremena ekonomija korišćenja vremena pokazuje koliko je granica između rada, slobodnog vremena i kućne proizvodnje važna. NBER navodi da ankete o korišćenju vremena omogućavaju ekonomistima da vide koliko vremena ljudi troše na aktivnosti koje bi, barem teoretski, mogli platiti nekome drugom da obavi.
To menja i način na koji možemo razmišljati o bogatstvu. Osoba može imati visoku platu, ali gotovo nimalo vremena.
Siromašni ste vremenski, ne novčano
Druga može imati niži prihod, ali mnogo veću kontrolu nad svojim danom. Novac je resurs koji možemo izgubiti i ponovo zaraditi.
Sa vremenom to nije slučaj. Zato možda sledeći put kada budete vozili preko pola grada zbog popusta od 500 dinara ne treba da se pitate samo koliko ste uštedeli.
Pitajte se: Koliko sam platio – svojim vremenom?
