Profesorka Harvardske poslovne škole Ešli Vilans godinama proučava kako ljudi doživljavaju vreme. Njena istraživanja pokazuju da problem nije samo u broju obaveza, već u načinu na koji ljudi raspolažu svojim vremenom. U jednom od razgovora za portale koji obrađuju psihološke teme (behavioralscientist.org) objašnjava zašto se ljudi osećaju hronično zauzeto, kako tehnologija menja odnos prema radu i zbog čega kompanije moraju da preuzmu deo odgovornosti za vreme svojih zaposlenih.
Rad danas
Na prvi pogled deluje nelogično da ljudi danas imaju utisak da im vreme neprestano izmiče. Tehnologija je ubrzala brojne procese, mnoge poslove moguće je obavljati od kuće, a pojedini svakodnevni zadaci traju znatno kraće nego pre nekoliko decenija.
Ipak, osećaj hronične prezauzetosti postao je gotovo univerzalan.
Profesorka Ešli Vilans smatra da „problem nije u tome što objektivno imamo manje slobodnog vremena od prethodnih generacija. Naprotiv, istraživanja pokazuju da ga u proseku imamo više. Ono što se promenilo jeste način na koji ga provodimo. Slobodno vreme postalo je isprekidano obavezama, notifikacijama i stalnim prekidima pažnje, zbog čega ga retko doživljavamo kao istinski odmor“.
Vilans za taj fenomen koristi izraz „vremenske konfete“ ili vreme rasuto na desetine sitnih fragmenata.
Umesto da se potpuno posvetite poslu ili odmoru, pažnja neprestano prelazi sa jednog zadatka na drugi. Dok radite, proveravate poruke. Za vreme odmora odgovarate na poslovne imejlove. Čak i kada formalno ne radite, mislima ostajete na poslu. Takvi stalni prekidi stvaraju osećaj da nikada niste potpuno prisutni ni u jednoj aktivnosti. Posledica nije samo pad koncentracije, već i utisak da vremena stalno nedostaje, bez obzira na to koliko ga objektivno imate.
Zašto važni poslovi stalno čekaju?
Jedan od razloga za osećaj vremenskog siromaštva, smatra Vilans, jeste „psihološka sklonost da prednost dajemo hitnim zadacima u odnosu na važne“.
Ljudi će često odgovoriti na desetine imejlova ili završiti niz sitnih administrativnih obaveza jer im to pruža osećaj produktivnosti. Istovremeno odlažu strateške projekte, kreativni rad ili donošenje važnih odluka koje zahtevaju više vremena i koncentracije. Na kraju dana lista obavljenih zadataka može biti dugačka, ali osećaj da je urađeno ono najvažnije često izostaje.
Male odluke, veliki gubici
Vilans upozorava da ljudi veoma loše procenjuju male gubitke vremena.
Jedna odluka (na primer izbor mesta stanovanja ili svakodnevno dugo putovanje do posla) može izgledati beznačajno kada se posmatra na dnevnom nivou. Međutim, kada se isti trošak vremena sabere i svede na mesece ili godine, posledice postaju značajne. Zbog toga savetuje da se svaka važnija odluka posmatra kroz ukupnu količinu vremena koje će „koštati“, a ne samo kroz finansijski aspekt. Tek tada postaje jasno koliko pojedini izbori utiču na kvalitet života.
Kada se isplati da kupite vreme?
Jedna od ideja koje Vilans često ističe jeste da novac ponekad može biti sredstvo za kupovinu vremena. To ne znači luksuznu potrošnju, već plaćanje usluga koje oslobađaju vreme za aktivnosti koje imaju veću vrednost – profesionalni razvoj, porodicu, odmor ili hobije.
U svojim istraživanjima pokazuje da čak i relativno mali mesečni izdaci za poslove koje ljudi ne vole da rade mogu imati izuzetno pozitivan efekat na zadovoljstvo životom. Mnogi su, međutim, spremniji da štede novac nego vreme, iako upravo vreme predstavlja resurs koji nije moguće nadoknaditi.
Istraživanja na koja se Vilans poziva pokazuju da parovi koji zajednički donose odluke o tome kako će uštedeti vreme žive manje stresno i navode da provode više kvalitetnih zajedničkih trenutaka. Ključ, međutim, nije u tome da jedan partner jednostrano odlučuje koje će obaveze prepustiti drugome ili platiti neku uslugu, već da takve odluke budu zajedničke. Tek tada oslobođeno vreme zaista postaje zajednički resurs koji doprinosi kvalitetu odnosa.
Firma ima jednaku odgovornost kao i zaposleni
Iako se upravljanje vremenom najčešće posmatra kao lična veština, Vilans smatra da kompanije imaju podjednako važnu ulogu u tome kako zaposleni raspolažu svojim radnim danom.
Njena istraživanja pokazuju da mnogi zaposleni osećaju da im najveći deo vremena odlazi na elektronsku poštu, sastanke i stalne prekide rada. Problem nije samo količina komunikacije, već očekivanje da se na svaku poruku odgovori odmah. Takva kultura ostavlja malo prostora za koncentrisan rad i dugoročne zadatke. Zbog toga preporučuje da organizacije uvedu jasna pravila komunikacije. Umesto da svaki zaposleni pojedinačno odlučuje kada će isključiti obaveštenja ili odložiti odgovaranje na poruke, mnogo je efikasnije da kompanija uspostavi zajedničke standarde. Na primer, određeni periodi dana mogu biti namenjeni radu bez prekida, dok se za hitne situacije mogu koristiti drugi kanali komunikacije.
Ako rade na daljinu, mnogi zaposleni gube prirodnu granicu između poslovnog i privatnog života.
Vilans podseća da je odlazak na posao, iako često doživljavan kao gubitak vremena, imao važnu psihološku funkciju. Putovanje do kancelarije predstavljalo je prelaz iz privatne u profesionalnu ulogu, dok je povratak kući označavao kraj radnog dana. Kada je ta granica nestala, mnogi su počeli da rade duže, češće proveravaju poslovnu komunikaciju i teže se isključuju iz radnog režima. Zato preporučuje da ljudi, čak i kada rade od kuće, uvedu sopstvene rituale koji označavaju početak i kraj radnog dana – kratku šetnju, fizičku aktivnost ili drugu rutinu koja pomaže da se napravi jasna razlika između posla i privatnog vremena.
Finansijska nesigurnost menja odnos prema vremenu
Vilans smatra da osećaj nedostatka vremena često ima koren u finansijskoj nesigurnosti.
Kada su ljudi zabrinuti za svoju ekonomsku budućnost, više pažnje usmeravaju na posao, produktivnost i dodatne obaveze, dok vreme za porodicu, prijatelje ili odmor postaje sporedno. Zato, kaže ona, poboljšanje finansijske sigurnosti zaposlenih može imati pozitivan efekat i na njihov doživljaj vremena, a ne samo na materijalni standard.
