Istražujući funkcionisanje mozga i njegovu ’plastičnost’, neurolog i profesor na Stanford Univerzitetu Dejvid Iglman pre nekoliko dana se obratio nekolicini psihologa i poslovnih savetnika. Iskustvo Iglmana i saznanja do kojih je do sada došao u naučnom radu, doneli su neke nove uvide u to kako ljudski mozak funkcioniše.
Tako se i otvorila večna tema učenja, sticanja novih veština i pravila ’10 hiljada sati’ koje je godinama unazad oslonac svima koji su naumili da nauče nešto novo, tačnije, da savladaju novu veštinu. Ovo je taktika koja je svoju delotovornost pronašla u praksi velikog broja ljudi željnih napretka i to uglavom iz poslovnog sveta.
Neurolog o namernoj praksi
Neurolog Iglman nema sumnju ni kao naučnik ni kao intelektualac koji svakodnevno uči, da je pravilo ’10 hiljada sati’ efikasno. Da biste savladali novu veštinu, makar to bilo sviranje klavira ili učenje stranog jezika, nauka je potvrdila da vam je za to potreno tih čuvenih 10 hiljada sati. To je doprinos nauke koja je bacila novo svetlo na to kako ljudi savladavaju nove veštine.
Kada je reč o sposobnosti ljudskog mozga da se prilagođava i oblikuje na osnovu onoga čemu čovek najviše posvećuje vreme, Iglman je predstavio koncept vredan pažnje. To je ideja da je mozak ’posvećen prostor’. Ukratko, zadaci kojima posvetite najviše vremena na kraju će zauzeti najveći ’prostor’ u mozgu, jer se u tim oblastima stvaraju jače neuronske veze.
Iglman je upotrebio primer sestara Polgar – tri šahovska velemajstora koje je njihov otac intenzivno trenirao od malih nogu. Ova intenzivna, fokusirana praksa urezala je šah duboko u njihovu podsvest, ilustrujući kako se neuronski prostor prilagođava čestim aktivnostima. Genetika uvek igra ulogu. Naravno da je potreban određeni stepen prirodnog talenta da biste postali majstor u bilo čemu. Ali, neurologija objašnjava važnost sati namerne prakse prema nečemu pre nego što postanete stručnjak.
U tenisu, tu je primer sestara Vilijams. Godine posvećenog treniranja njihovog oca i neumorna radna etika njegovih ćerki oblikovali su njihove mozgove za izuzetne sportske rezultate. Nemoguće je sa sigurnošću znati do koje mere je ova vrsta posvećene prakse uticala na njihov nivo majstorstva u poređenju sa njihovim prirodnim talentom. „Ipak, način na koji ljudski mozgovi funkcionišu dokazuje da je pravilo od ’10 hiljada’ sati tačno kada težimo da savladamo neku veštinu“, potvrdio je neurolog Iglman.
Količina prakse nije najvažnija
Plastično rečeno – što više vremena posvetite nečemu, više je ’prostora u mozgu’ posvećeno toj praksi ili zadatku. Što je više prostora u mozgu posvećeno nečemu, postajete bolji u toj određenoj stvari. Moždana mreža odražava vaše najčešće aktivnosti, čineći fokusiranu praksu ključnom za savladavanje bilo koje veštine.
Međutim, prema Iglmanu, količina prakse nije najvažniji faktor kada je reč o savladavanju nove veštine ili prakse. U stvari, bez ovog ključnog elementa, 10 hiljada sati prakse su uzaludni. Ključni sastojak koji čini pravilo od 10 hiljada sati delotvornim u vašu korist je relevantnost ili važnost.
Da bi vaš mozak naučio neki zadatak ili efikasno savladao veštinu, taj zadatak za vas mora da bude relevantan, mora biti bitan, važan.
„Bez motivacije naši mozgovi ne reaguju na isti način. Naši mozgovi se najefikasnije prilagođavaju kada su zadaci za nas značajni. Najbolji primer u praksi je fizikalna terapija gde pacijenti poboljšavaju slabije udove tako što su primorani da ih koriste, vođeni unutrašnjom motivacijom da povrate njihovu funkcionalnost“, rekao je neurolog.
Slično tome, kada ljudi imaju oštećenje vida na jednom oku, zdravo oko se često pokriva da bi se slabo oko primoralo da radi više. „Ova motivacija zasnovana na ograničenju podstiče mozak da optimizuje performanse slabijeg oka, pokazujući kako relevantnost i potreba podstiču efikasnu adaptaciju“, objasnio je Iglman.
I studije sa pacovima su pokazale da učenje novih zadataka postaje teže bez neurotransmitera acetilholina. Oni se oslobađaju u mozgu kao odgovor na relevantne i značajne događaje koji privlače pažnju subjekta. Ovo ističe da za efikasno preuređivanje mozga, mozak mora da prepozna važnost zadatka koji se obavlja. Samo trošenje vremena na zadatak nije dovoljno. Mozak mora da proceni da je zadatak važan da bi pokrenuo učenje i adaptaciju.
Kako do najboljih rezultata?
Pristup učenju zasnovan na neurologiji stavlja akcenat na ono što vam je najvažnije. Tako radoznalost i unutrašnja motivacija postaju najmoćniji pokretači učenja. Iglman je objasnio da, kada smo istinski zainteresovani za nešto, naši mozgovi postaju prilagodljiviji i spremniji da upijaju nove informacije. Njegovi uvidi sugerišu da angažovanje u zadacima koji su u skladu sa našim interesovanjima uvećava plastičnost mozga i, posledično, potencijal za učenje.
Ako se primeni na profesionalni rast i napredak, ovaj koncept znači da sat proveden sa mudrim mentorom može biti uticajniji od bezbroj sati različitih studija i istraživanja. Mentor može da pruži ciljane, relevantne, suštinski važne povratne informacije koje su u skladu sa onim što vas najviše interesuje. „Sa punom pažnjom na značajnim izazovima i tražeći kontinuiranu povratnu informaciju vođenu vašom radoznalošću, možete značajno da uvećate moć prirodnih procesa učenja vašeg mozga kako biste postigli veći uspeh“, bio je kratak Iglman.
Neurolog daje ključ
Najbolje ćete iskoristiti izvanrednu plastičnost vašeg mozga ako uskladite napore sa onim što vam je zaista važno. Dok razmišljate o ovim naučnim tekovinama , razmislite kako ih možete primeniti u svom profesionalnom životu.
- Tražite zadatke i izazove koji vas motivišu.
- Okružite se ljudima koji pružaju vama bitne informacije i značajnu povratnu informaciju.
- Ostanite radoznali što je veoma važno.
Time ćete otvoriti vrata ka svom najboljem autentičnom ja, brže i bolje ćete učiti i učiniti da pravilo od 10 hiljada sati radi u vašu korist, savet je neurologa Iglmana.
