Kada tehnologija reši najdublje probleme čovečanstva, šta će čoveku preostati da radi? Ovo je jedno od pitanja koje razmatra Nik Bostrom, član Oksford istraživačkih timova, Šveđanin, filozof, antropolog, istraživač koji se bavi pojavom veštačke i superinteligencije. Bavi se ovim ’novim’ civilizacijskim proizvodima ili pojavama, ali pre svega ga zanima kuda to sve ide i kuda će čovek i njegova priroda sa svim tim?
Bostrom se pita, a pita i sve ljude, šta će se desiti ako se razvoj AI završi loše? Ali, isto tako pita, šta ako stvari krenu kako treba?
Šta radimo ceo dan?
Oskudica je jedan od glavnih pokretača svih ljudskih sukoba. Rat, nasilje, invazija i krađa nastaju zbog ograničenih resursa. Istorija čovečanstva potvrđuje ovu hipotezu – ljudi se bore oko vode, stoke, obradive zemlje, rudnih nalazišta, nafte, dragog kamenja.
Bostrom ovo sve potvrđuje i tvrdi da iza sveta bez oskudice leži „postinstrumentalni“ svet. Sa dolaskom AI utopije, ovo bi bilo stavljeno na test. Mnogo toga bi zavisilo od rezultata.
„Zamislite da razvijemo superinteligenciju na siguran način, dobro njome upravljamo i iskoristimo bogatstvo i gotovo magične tehnološke moći koje ova tehnologija može otključati. Ako ovaj prelazak u eru mašinske inteligencije uspe, ljudski rad postaje suvišan. Ušli bismo u stanje „postinstrumentalnosti“, gde naš trud više nije potreban za bilo koju praktičnu svrhu. Nadalje, na vrhuncu tehnološke zrelosti, ljudska priroda postaje potpuno promenljiva.
Ovde se suočavamo sa izazovom koji nije tehnološki, već filozofski i duhovni. U takvom rešenom svetu, koja je svrha ljudskog postojanja? Šta daje smisao životu? Šta radimo ceo dan?“ pita Nik Bostrom.
Ko će gladovati?
Duboka utopija koju nudi Bostrom baca novo svetlo na ova stara pitanja i pruža uvid u drugačiji oblik postojanja koji bi mogao biti realan, ljudski u budućnosti.
Oksfordovac ima dobre vesti. Tvrdi da će budućnost eliminisati potrebu za sukobima oko deficitarnih resursa. Za njega, budućnost je obilje.
„Veliki deo prirode je zasnovan na oskudici resursa. Sve vrste su zaključane u evolutivnoj borbi da jedu kako bi preživele i prežive kako bi prenele gene. Zato, ljudsko ponašanje (i intuicija koju smo izgradili) potiče iz potrebe za takmičenjem. Dakle, šta se dešava kada uklonite izvor te konkurencije? Ljudska saosećajnost i velikodušnost možda mogu da dođu do izražaja.
Generalno, lakše je biti velikodušan ako vam ide dobro i imate veliki neočekivani dobitak. Ali, kada nema dovoljno za sve, pitanje je samo ko će gladovati, i tada sve postaje mnogo teže,“ rekao je Bostrom u intevjuu za Big Think.
AI će ukloniti teret života
Ako AI revolucija zaista uspe, Bostrom tvrdi da bi uklonila mnogo toga što predstavlja svakodnevni teret života. Obezbedila bi veliki, ogroman kolač za deljenje. U svojoj knjizi, Bostrom to naziva „utopijom bez oskudice“, gde bi „prave ekonomske politike pokrenule eru obilja.“
Za njega ovo nisu samo „svetski mir i harmonija.“ Ovo će transformisati svakodnevnu, monotonu realnost običnih ljudi. Ljudi će moći da provode više vremena u životu jednostavno se zabavljajući ili radeći stvari koje smatraju smislenim. To je uglavnom zato što je vreme ultimativni resurs. Ljudski život se meri po tome koliko vremena može da ponudi i na šta ga troši. AI, automatizacija i tehnologija uskoro bi mogli da omoguće da svako više vremena posveti stvarima koje ga čine srećnim. Bostrom to naziva „zadovoljstvom, u smislu pravog osećaja zadovoljstva, koje zaista deluje dobro i ispunjava naš duh toplom, afirmativnom radošću.“
- Do sada najveće istraživanje AI: Tri posla koja sigurno gube bitku
- Harari: AI mogla da izazove finansijsku krizu sa katastrofalnim posledicama
AI utopija i svakodnevni teret života
Naravno, kako su i drevni umovi procenjivali, postoji razlika između zadovoljstva ili naslade (hedonia) i duboke, svrhovite sreće, stanja dobrog duha ili blagostanja koji podrazumeva i aktivnost (eudaimonia). U ovoj utopiji bez oskudice, koliko ima prostora za prevazilaženje prepreka, hrabrost, otpornost, rast, napredak?
Roman Oldosa Hakslija „Vrli novi svet“ predstavlja arhetipski primer „distopije pune zadovoljstva.“ U poslednjim poglavljima, „divljak“ susreće jednog od lidera ovog uvek-prijatnog, nikad-bolnog sveta i kaže: „Ne želim utehu. Želim boga, želim poeziju, želim pravu opasnost, želim slobodu, i želim dobrotu. Želim greh.“ Zbunjeni lider, Mustafa Mond, sleže ramenima i kaže: „Slobodno.“
„Mislim, to je ono što želimo da čujemo,“ rekao je Bostrom. „Ako čitate roman, gledate pozorišnu predstavu ili film, želite da budu puni drame, patnje i prevazilaženja prepreka. Ali mislim da to na kraju nije pravo pitanje. Ne govorimo o tome koja bi budućnost bila najbolja za gledanje spolja, već koja bi budućnost bila najbolja za život u njoj. I odgovor na to može biti sasvim drugačiji. Ono što čini dobru priču su rat, ubistva i tragedije. To nije stanje u kojem biste želeli da provedete večnost.“
Da li je patnja dobra?
Ako je patnja preduslov za rast i ako je dobra za svakoga, Bostrom ipak iznosi dva argumenta protiv tvrdnje „patnja je dobra za nas“.
Prvo, većina ljudi to zapravo ne misli. „Intelektualno, mogu da kažem da je rat istorijski značajan za ljudski napredak. Ali, ne želim da umrem u ratnoj zoni niti da bilo ko od mojih voljenih bude osakaćen bombom. U stvari, većina ljudi, ako bi morali da biraju, rado bi živela život bez „patnje“, kaže Bostrom.
Drugo, naglašava da je suština utopije bez oskudice, posebno one vođene veštačkom inteligencijom, više o uklanjanju svakodnevne bede koja ispunjava stvarni život jedne osobe. Kako je Bostrom rekao:
„Ako samo pomislite na prosečnu osobu u bogatoj zemlji, prosečnog Amerikanca srednje klase, na primer:
- vidite koliko je tu nelagodnosti,
- bola i ograničenja, a zatim i propadanja
- to nisu čak ni neki lepi, melanholični, tragični trenuci koji imaju veći značaj i uzrokuju duhovno buđenje, već samo neka vrsta dosadnih glavobolja i osećaja nezadovoljstva zato što ima neki medicinski problem ili mu je dosadno zbog osam sati koje mora da provede na poslu svakog dana.
Na takvu vrstu svakodnevnog tereta života mislim.“
Ova vrsta nesreće nije pozorišna, niti filmska. Ona je prokleto dosadna, i većina ljudi bi bila srećnija bez nje. U ovo je Bostrom uveren.
Programirani za bol
„Matriks“ zamišlja svet kao simulaciju koju smatramo stvarnom, ali je zapravo senzorni podsticaj budućih robota koji koriste naša tela kao baterije. U „Matriksu“, robot-predstavnik Agent Smit kaže:
„Da li ste znali da je prvi Matriks bio dizajniran kao savršen ljudski svet gde niko nije patio, gde su svi bili srećni? Bio je to potpuni promašaj. Niko nije prihvatio program. Verujem da, kao vrsta, ljudska bića definišu svoju realnost kroz patnju i jad. Savršen svet je bio san iz kojeg je vaš primitivni mozak stalno pokušavao da se probudi.“
Poenta Agenta Smita je da je, s obzirom na to da je naša evolucija bila puna patnje, oskudice, sukoba i prepreka, sve u vezi sa našom fiziologijom i neurologijom programirano za bol. Da li je ljudski um spreman za utopiju?, postavlja pitanje Bostrom.
Ljudi ne mogu ostati isti
„Postoji mnogo prostora za poboljšanje kada je reč o našoj ljudskoj biološkoj prirodi, koju smo, čini se, veoma spremni da prihvatimo kada god nam se pruži prilika.
Mislimo da naši imuni sistemi nisu dovoljno dobri, pa pokušavamo da razvijemo vakcine.
Naš vid nije dovoljno dobar, posebno kako starimo, pa imamo naočare ili kontaktna sočiva. Mislim da je to zapravo duboko ukorenjeno u samoj ljudskoj prirodi — želite da se modifikujete, razvijate, rastete ili menjate.“
Više od sklonosti ka patnji, ljudi su vrsta koja se može prilagoditi. Bilo da su u pitanju manje ili epohalne promene, postoji specifična vrsta prirodnog zakona među nervoznim, konzervativnim umovima koji misle: „prirodan“ način života je ispravan, pa ga ne treba menjati. Taj stav je bio prisutan kada smo razvijali imunizaciju, transplantaciju organa, kontracepciju i anesteziju. Prisutan je i sada sa veštačkom inteligencijom.
Bostrom kaže: „Prošle performanse nisu garancija budućih performansi. Od svih mogućih načina postojanja i svih različitih opcija ljudi koji smo mogli da postanemo, bilo bi zaista iznenađujuće da ostanemo baš onakvi kakvi smo sada i tako nastavimo narednih milion godina. Prošlost nas je učinila onim što smo danas, a budućnost će nas oblikovati u nešto novo“, napisao je Nik Bostrom o životu koji čeka ljude i koji će zasigurno pratiti AI.
