Pre Drugog svetskog rata Srbija je imala industrijalce koji su posedovali fabrike, rudnike, bankarske udele, zemljište i vredne nekretnine. Posle 1945. godine veliki deo tog bogatstva prešao je u državne ruke. Osam decenija kasnije ostaje pitanje koliko bi ta imovina danas vredela i da li bi naslednici nekadašnjih industrijalaca bili među najbogatijim ljudima u regionu.
Kada je završen Drugi svetski rat, promena političkog sistema u Jugoslaviji donela je i promenu vlasničkih odnosa.
Industrijalci koji su decenijama gradili preduzeća izgubili su kontrolu nad velikim delom svoje imovine. Fabrike, banke, rudnici i trgovinska preduzeća prelazili su u državno vlasništvo.
Taj proces nije započeo jednim zakonom, niti je sproveden odjednom.
Već tokom 1945. godine država je preuzimala preduzeća kroz konfiskaciju, sekvestar i druge mere. Prema istraživanju objavljenom u naučnom časopisu Tokovi istorije, do kraja te godine oko 80 odsto jugoslovenske industrije već je bilo u državnim rukama.
Od privatnih industrijskih imperija do državne svojine
Prelomni trenutak nastupio je 5. decembra 1946. godine. Tada je donet Zakon o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća.
Država je preuzela ključna preduzeća u desetinama privrednih grana. Proces je proširen 1948. godine, dok su kasniji propisi obuhvatili i druge oblike privatne imovine.
Do kraja 1946. državni sektor obuhvatao je gotovo čitavu najvažniju industriju, bankarstvo, saobraćaj i spoljnu trgovinu.
Nacionalizacija je bila deo stvaranja socijalističke planske privrede. Međutim, za mnoge predratne vlasnike značila je gubitak kapitala, poslovnog uticaja i porodične imovine.
Vlada Ilić: Industrijalac koji je izgubio tekstilno carstvo
Jedan od najpoznatijih primera je Vlada Ilić, industrijalac i nekadašnji gradonačelnik Beograda.
Njegova porodica bila je povezana sa velikim tekstilnim poslovima, a industrijski sistem obuhvatao je petnaestak fabrika u više gradova tadašnje Jugoslavije.
Preduzeća porodice Ilić poslovala su u Beogradu, Leskovcu, Zrenjaninu i Karlovcu. Porodični poslovni interesi obuhvatali su i druge industrijske delatnosti.
Posle rata Ilić je uhapšen i osuđen, a njegova imovina konfiskovana. Iz zatvora je pušten teško bolestan. Umro je 1952. godine.
Kakav je to ekonomski ’tigar’ bila Srbija pre 150 godina?
Okružni sud u Beogradu rehabilitovao ga je 2009. godine i poništio presudu iz 1945. godine. Time, međutim, nije automatski vraćena njegova nekadašnja industrijska imperija.
O njegovom usponu i sudbini detaljno je pisao Danas, u tekstu o putu Vlade Ilića od kralja tekstila do siromaštva.
Ilićeva priča pokazuje koliko se brzo mogao promeniti položaj jednog od najuticajnijih privrednika u zemlji.
Ali otvara i ekonomsko pitanje: koliko bi njegov kapital danas vredeo da su preduzeća nastavila da posluju u privatnom vlasništvu?
Na to pitanje ne postoji pouzdan brojčani odgovor.
Vrednost nekadašnjih fabrika ne može se jednostavno izjednačiti sa vrednošću današnjih kompanija. Potrebno je uzeti u obzir ratna razaranja, ulaganja, promene tehnologije, dugove i kasniju sudbinu preduzeća.
Đorđe Vajfert: Bogatstvo koje je nadživelo vlasnika
Đorđe Vajfert bio je jedan od najznačajnijih srpskih industrijalaca i bankara.
Njegovi poslovi obuhvatali su pivarstvo, rudarstvo i finansije. Imao je važnu ulogu u razvoju Narodne banke Srbije.
Vajfert je preminuo 1937. godine, pre uspostavljanja socijalističkog sistema. Ipak, imovina povezana sa njegovim poslovnim nasleđem bila je obuhvaćena posleratnim promenama vlasništva.
U pojedinim medijskim tekstovima pojavljuje se procena da bi njegovo bogatstvo danas dostizalo čak 12 milijardi dolara.
Takvu cifru treba posmatrati sa rezervom.
Zbog toga se ne može tretirati kao potvrđena tržišna vrednost njegove nekadašnje imovine.
Ipak, razmere Vajfertovih poslovnih aktivnosti pokazuju da je Srbija još pre Drugog svetskog rata imala kapital koji je bio značajan i izvan njenih granica.
Koliko bi nacionalizovana imovina vredela danas?
Ovo je najvažnije, ali i najteže pitanje. Ne postoji jedinstvena, pouzdana procena današnje tržišne vrednosti sve privatne imovine koja je oduzeta posle 1945. godine.
Razlog je jednostavan. Oduzimane su različite vrste imovine, u različitim periodima i pod različitim pravnim osnovama.
Fabrike i industrijski kompleksi: Njihova današnja vrednost zavisila bi od zemljišta, objekata, opreme, poslovanja i mogućnosti da se proizvodnja nastavi. Neke lokacije danas mogu vredeti više kao građevinsko zemljište nego kao industrijski pogoni.
Kuće, poslovne zgrade i gradsko zemljište: Nekretnine na centralnim gradskim lokacijama imaju tržišnu vrednost koja se može proceniti na osnovu današnjih uporedivih transakcija. Ali potrebno je znati tačne adrese i površine.
Poljoprivredno zemljište i šume: Vrednost zavisi od površine, kvaliteta zemljišta, položaja i mogućnosti korišćenja. Poređenje sa današnjim cenama zahteva preciznu evidenciju nekadašnjih parcela.
Banke i finansijski kapital: Za procenu nekadašnjih bankarskih udela potrebni su bilansi, vlasničke knjige, podaci o obavezama i istorijskim promenama kapitala.
Posebno je važno razlikovati tri vrste vrednosti.
Prva je istorijska vrednost imovine u trenutku oduzimanja. Druga je današnja tržišna vrednost preostalih objekata i zemljišta. Treća je hipotetička vrednost kapitala koji bi mogao nastati da su preduzeća nastavila privatno da posluju tokom narednih osam decenija.
Te tri vrednosti mogu se dramatično razlikovati.
Šta nam govori restitucija?
Povraćaj oduzete imovine u Srbiji započet je na osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju iz 2011. godine.
Prema podacima koje je RTS objavio 2025. godine, Agencija za restituciju donela je više od 70.000 odluka. Za obeštećenje je predviđen fond do dve milijarde evra.
Prema podacima Agencije od 4. septembra 2026, površina vraćenih poslovnih prostora, stanova i zgrada premašila je 601.500 kvadratnih metara. Taj podatak ne obuhvata građevinsko, poljoprivredno i šumsko zemljište.
Međutim, fond za obeštećenje od dve milijarde evra ne predstavlja ukupnu tržišnu vrednost nacionalizovane imovine.
To je zakonski utvrđen okvir za novčano obeštećenje. On nije ekonomska procena svih nekadašnjih privatnih bogatstava.
Osim toga, restitucija se ne odnosi samo na velike industrijalce. Obuhvata i brojne druge bivše vlasnike i njihove naslednike.
Da li bi Srbija danas imala porodične industrijske dinastije?
U mnogim evropskim privredama porodična preduzeća opstajala su kroz više generacija. Njihovi vlasnici su širili poslovanje, ulagali u nove tehnologije i postepeno stvarali velike poslovne grupe.
Srbija je pre Drugog svetskog rata imala pojedine preduslove za takav razvoj.
Postojale su industrijske porodice, preduzetničko iskustvo, proizvodni kapaciteti i međunarodne poslovne veze.
Ipak, ne može se tvrditi da bi sva predratna preduzeća preživela do danas. Neka bi verovatno propala, neka bi promenila vlasnike, a druga bi možda izrasla u velike regionalne kompanije.
Njihov razvoj zavisio bi od ratnih posledica, konkurencije, političkih prilika, pristupa kapitalu i sposobnosti narednih generacija da upravljaju poslovanjem.
Zbog toga je tvrdnja da bi nekadašnji srpski industrijalci danas sigurno bili milijarderi više pretpostavka nego dokaziva činjenica.
Bogatstvo koje se ne meri samo novcem
Nacionalizacija je promenila vlasničku strukturu jugoslovenske privrede. Industrijska sredstva koncentrisana su u državnom sektoru, a kasnije je razvijen sistem društvene svojine i samoupravljanja.
Država je kroz taj sistem razvijala nove industrijske kapacitete, ali je istovremeno prekinut kontinuitet privatnog vlasništva nad brojnim predratnim kompanijama.
Gubitak se zato ne može posmatrati samo kroz vrednost fabrika i zgrada.
- Tramp odložio nove sankcije Rusiji
- Šta se dogodilo sa bogatstvom srpskih industrijalaca posle 1945: Koliko bi njihove fabrike, banke i nekretnine vredele danas?
- Pun novčanik: Da li srećna amajlija pomaže da više zaradimo?
- Kako je nastao vikend: Zašto danas uglavnom ne radimo subotom i nedeljom?
- Sekopak domaćin EXPRA Balkan Workshop-a: Razmena iskustava i zajednički odgovori na izazove u upravljanju ambalažnim otpadom
Nestali su ili se promenili porodični poslovni sistemi, vlasnički odnosi i mogućnosti prenošenja kapitala između generacija.
Osamdeset godina kasnije, pitanje koliko bi to bogatstvo vredelo ostaje otvoreno.
Pouzdan odgovor zahtevao bi identifikaciju konkretne imovine, istorijske bilanse, katastarske podatke i nezavisne tržišne procene.
Jedno je, međutim, jasno: posle 1945. godine promenjeni su ne samo vlasnici velikog dela srpske industrije, već i način na koji se kapital stvarao, kontrolisao i nasleđivao.
