U obimnom delu Narodni učitelj Vasa Pelagić (1833-1899) je poseban deo posvetio umnom i fizičkom radu.
Nije doživeo 20. vek, ali je zato svoj vek obeležio utopijskim idejama socijalizma, prosvetnim radom, pisanjem i podučavanjem o zdravom životu. Završio je Nižu gimnaziju u Beogradu i Bogosloviju, a među Srbima je poznat i kao narodni lekar koji se bavio i predviđanjem vremenskih prilika i bolestima biljaka i životinja, ali i uređenjem zdravog društva. Bio je proganjan, hapšen, bio je i u duševnoj bolnici, a poslednje dane života proveo je na izdržavanju kazne u kaznenom zavodu u Požarevcu.
Postoji podatak da je Vasa Pelagić za života objavio oko 250 hiljada primeraka svojih knjiga uz veliki broj članaka i tekstova po časopisima.
U Narodnom učitelju Vasa Pelagić piše:
“Naučni i izobraženi svet“ veli da on zaslužuje veću nagradu i počast zbog svog znanja. A telesni radnik već počinje ne verovati u „važnost“ te postavke „gospodske“, veleći: priznajemo da vi imate naučnog i nenaučnog znanja nekog, ali ne možete odreći, niti dokazati da mi, garavi i škoravi ručni radnici, nemamo znanja.
Jer kad ne bismo imali znanja, ne bismo znali raditi naše zanatlijske, zemljoradničke i druge poslove. Ako ste vi učili našu školsku nauku, to treba da uvidite da smo i mi učili i svoje znanje u radionicama, jer niko se nije ni u čemu naučen rodio.
Sve što ko zna, morao je naučiti. To znaju i deca, jer vide svojim očima na svakom koraku kako zanatlijska i druga radnička omladina dugo i prilježno zaliva svoje znanje neprekidnim naporima, znojem, trudom, ubojima, suzama, poniženosti i bede…
Ta dvostrukost mišljenja i nejednakost nagrade i počasti, jako je zaoštrila odnose između ta dva tabora, između vlasnika i potčinjenih, radnika. To ne samo što je dovodilo te dve stranke do žestokih, krvavih sukoba, nego još što, kako dan koračamo dalje u budućnost, to se sve veća provalija otvara između ta dva tabora…
Da bismo izmirili ta dva zavađena tabora, ta dva prisna narodna i čovečanska brata, mi smo se latili ovoga dela, koje pišemo za „Narodnog učitelja“.
Da li je korisniji duhovni ili telesni rad?
Gospoda i gospodari većinom govore da je njihov duhovni rad ne samo teži nego i korisniji od mišićnog rada, tvrdio je u svojoj knjizi Vasa Pelagić.
„Zbog toga oni smatraju sebe nečim višim i uzvišenijim od zemljoradničkog, zanatlijskog, nadničarskog i službeničkog radnika. Zaneseni tim lažnim uverenjem, oni preziru i grde „prosti“ narod. Na osnovu te zanesnosti, oni su stvorili čitavu školu koja preuveličava uzvišenost umnog, misaonog zanimanja. Uostalom, mala je stvar to i takvo veličanje sebe i svog rada.
Ali muka je i nepravda što oni, zbog te uobraženosti, traže za sebe i veću nagradu i veća prava, i veću počast.
Ta zabluda gospode primorava nas da i to pitanje ovde razjasnimo. To činimo prvo zato što to ište od nas označeni cilj ovog spisa, a drugo stoga što znamo da je ta zabluda opasna i da je veliki zlotvor naroda i čovečanstva, nauke i napretka.
Obraćamo pažnju takvoj gospodi i takvim gospodarima da prouče razvoj ljudske kulture od njenog početka do današnjeg dana.
Kada to učine, uvideće da se osnova ljudske kulture postavila i razvijala ne samo pre činovnika, gospode i gospodara, nego i pre svih naučnika i pre pronalaska pisma.
Ni gospoda, ni gospodari, ni naučnici nisu izmislili nož i sekiru, trnokop i motiku, srp i plug, svrdlo i testeru, čekić i nakovanj, dletu i nožice, razboj i čekrk, niti kola, čamce, lađice.
Ko zna šta je kultura, priznaće da su ovi pronalasci osnova ljudske kulture. Iz te kulture potekla je sva sadašnja kultura čovečanstva. Na osnovu toga i svog dotadašnjeg kulturnog kapitala, ona se sve brže i brže razvija i širi.
Pa ko je stvorio tu osnovu svetske kulture? Niko drugi do nepismeni „prosti narod“.
Ne samo da se današnji složeni telesni radovi, nego i oni prvobitni telesni poslovi ne mogu ni raditi, ni izmisliti bez učešća misaone snage.
Svaki radnik prvo je morao naučiti neko zanimanje, neki rad, pa tek onda raditi. Nemoguće je raditi bez znanja, a svako znanje mora se naučiti. I narodna filozofija veli:
„Niko se nije naučen rodio.“
I naučna filozofija i psihologija tvrde da pri svakom telesnom radu mora da prethodi umni rad.
Svaki rad potiče i razvija se od misli, a misao je čestica i pokretač svakog rada.
Nijedan pokret čovekovog organizma ne može se desiti dok mu to mozak ne reši i dok njegov unutrašnji „telegrafski biro“ ne pošalje brzu zapovest celom organizmu. Tek tada njegovi organi stupaju na posao…
Doduše, priznamo da se pri duhovnoj radnji odista više mozak napreže, ali opet pri telesnoj radnji više se naprežu mišići. To treba da uvide i priznaju duhovni radnici.
…Za svaki posao je potrebno mišljenje, jer misli naučnik kad piše knjige, misli majstor kad sprema ovu ili onu spravu ili građevinu, misli ministar kako će zadobiti i držati skupštinu, misli kočijaš kad tera konje, misli stolar kad pravi sto i drugo, misli sluga kako će mu sudovi i cipele biti čistiji itd.
Ovim nauka kaže da je nepravedna i nerazumna podela sadašnjih zanimanja i nagrađivanja i da je nužno potražiti bolji put koji bi izjednačio sve privredno korisne radnike narodnih i ljudskih društava.“
Ima grešne gospode
Pelagić daje primer „grešne“ gospode i kritikuje njihova uverenja:
„Ali ima i takvih grešnih gospoda i gospodara koji kažu da više vredi jedan političar, diplomata ili naučnik za narod nego milion telesnih radnika; jer oni se bave naukom, religijom i državnim poslovima.
„Zar ta svetila nauke, religije i države“, uzvikuju oni, „da se ravnaju sa ‘prostim’ radnikom rukama?!“
Ova gospoda zaboravljaju da su ti predstavnici nauke, religije, države i novca ništa drugo do izdanci i plodovi, bilo slučajni ili zakoniti, sa ovog večnog stabla, koje sačinjava narod telesnih radnika, i da sva ta gospoda ne bi postojala na svetu, a kamoli nešto smislila i napisala, da nije bilo zemljoradnika, zanatlija, nadničara i slugu. Jer, da ovi mučenici ne spremaju za tu gospodu hleb i ono što ide uz hleb, odeću i obuću, stan i materijal, kojim bi gde radili svoje duhovne poslove, oni bi poskapali od gladi, kao štenci bez majke, ili bi morali sami sebi spremati neophodne namirnice za svoj opstanak i boljitak.
Šta bi vredeo neki najkorisniji i najnaučniji umni proizvođač, tvorac ideja, ako nema štamparije, slagača, štampara, savijača, povezača i raznosača? Ne bi ništa, jer bi ostalo napisano samo kod jednog čoveka ili prepisano kod nekolicine ljudi ili neljudi.
Pri tom, trebalo je tome naučniku, tome „svetilu nauke“, za pisanje: pera, hartije, mastila, stola, stolice i drugog. I ovu spremu za umni rad izradio je težak i zanatlija.
Telesni radnik iskopao je rudu iz dubokih rudnika, a zanatlija udešio pero, nož, štampariju. Prvobitni materijal za hartiju i sedišta izradio je zemljoradnik, pa za njim udešavao ga je zanatlija prema potrebi taj materijal. A sluga prenosi i namešta gotovu izradu tamo gde naredi „gospodin“. Donese i vodu i gorivo i vrši mnoge druge poslove oko tih duhovnih radnika i oko njihove dece i porodice.
To što važi za predstavnike i razvijače nauke, to još više važi za one takozvane „duhovne radnike“, koji pišu i govore o raznim posvenenaučnim stvarima po kancelarijama, sudnicama, kontuarima, oltarima, salonima, berzama i palatama. Ovi radovi i nisu upravo „duhovni“ radovi, mada ih danas tako zovu.
I „prosti“ se bave naukom
Vasa Pelagić podseća „duhovne radnike“ da ne zaborave:
„Uz to, neka ne zaborave takvi, a i oni pravi i korisni duhovni radnici, da se i za zanatliju i zemljoradnika može s pravom reći i osnovno dokazati da se i oni tako „prosti“ bave naukom.
Jer naukom se bavi svaki onaj koji istražuje istinu i koji radi nešto što se osniva na položenim i utvrđenim pravilima i zakonima.
Da, da, slavna gospodo novinari, književnici, naučnici i ostala sva lista inteligencije, vi svi skupa treba da budete jednom toliko pravedni i uviđavni pa da priznate da se i taj „prosti“ narod, taj prosti svet, taj garavi radnik bavi naukom, da stvara i da radi sa spravama krupnim i sitnim, gde je sve osnovano na utvrđenim zakonima, koji su sušta i večna nauka u očima svesnih i poštenih naučnika.
Evo živih primera
U nastavku Pelagić nudi „žive“ primere iz svakodnevnog života:
„Zar plug s ralom nije sprava koja po svom sklopu odgovara zahtevima nauke?
Zar tkač i krojač ne rade svoj posao po utvrđenim zakonima?
Zar pravilač razboja, vijača, mehova, kotariće, kotla, svrdla, čekrka, vodenice, kola, žrvnjeva, vetrenjača, suvača, lonaca, užeta itd., velimo, zar ti radovi isključuju nauku iz znanja?
Ne samo to nego i pletenje čarapa, mreža i košara sadrži u sebi suštu nauku, od početka do svršetka.
Zar se može bez nauke, bez određenih zakona, početi pletenje čarapa sa dve igle, koje treba pribavljati jednu po jednu do izvesnog mesta, pa onda na tome raditi sa nekoliko igala do drugog izvesnog mesta, te naposletku iznova ubavljati pletenje i igle dok se ne dođe na završetak, gde se radi opet sa dve i završi jednom iglom?
To je, gospodo, čistija i korisnija nauka od vaših pravnih, bogoslovskih i još nekih nauka, mada se lakše nauči od vašeg rimskog i vizantijskog kanonskog (crkvenog) prava i zakona.
Pogledajte, gospodo, neku prostu vodenicu na reci, ili suvaču u nekom dvorištu, ili vetrenjaču kraj nekog sela, i svu njihovu složenost od brane, vetrišta pa do čeg rtala i gotovog brašna, pa ćete uvideti da u celoj toj napravi viri nauka, pa ne izvira iz vaše hartijarske nauke i „učevne“ vaše glave.
Ista ta narodna nauka, nauka nepismenih naučnika, rodila se i razvila pre svih škola i pismenih visokoparnih naučnika, pre svih činovnika i fabrikanata, pre svekolike gospode i svih gospodara.
Ko u tom radu ne uviđa nauku i razvijanje nauke, taj i ne zna šta je nauka i kako ide razvitak nauke, znanja i cele kulture. Taj je naduvana žaba, pokondirena tikva, pa ma nosio sto doktorata i naučnih diploma u džepu.
Vasa Pelagić i ko bez koga može
…Poznato je svakom čoveku koji zna da gospoda sa svojim duhovnim zanimanjem ne mogu živeti bez rada telesnih radnika, to jest zemljoradnika i zanatlija; a ovi su mogli i mogu živeti bez sve te krupne i sitne gospode, pa i bez samih vaspitača i naučnika.
Ovu večnu istinu može svako da uvidi svuda i svagda, čim pogleda po društvu. U času zime i gladi niko ne može pomoći – ni krupni ni sitni činovnici, popovi, bankari, ni vojna, ni svetska nauka. Tu su ni podašto ne samo crkvene i državne knjige nego i one koje su najnaučnije napisane. Tu su ni podašto svi zakoni i paragrafi, svi komandanti i vlasnici, svi naučnici i veštaci.
Tu može pomoći samo hrana, odeća, obuća, postelja, građevine i gorivo. A te sve bitne potrebe čovekove, i čuvari njegovog života i zdravlja, proizvod su telesnih radnika i njihovog umnog poslovanja.
Iz ovoga, kao iz svega izvedenoga, vidi se jasno i čisto da je telesni, mišićni rad kudikamo korisniji od misaonog, duhovnog rada, pa makar kako ovaj „naučan“ bio.
Kad je tako, onda telesni radnici imaju večno pravo da nas upitaju sa posve krupnim uzvikom:
Kakav je taj bezdušni i smetenjački logor što smatra sebe za nešto više i zaslužnije od nas? Što uzima slobodu da nas prezire i goni? Što uzima pravo da sebi određuje za svoj duhovni rad dva puta, pet puta, deset puta, pedeset puta, sto puta ili hiljadu puta veću nagradu, počasti i ugodnosti, nego nama, telesnim radnicima, koji na utrođenim plećima i na žuljevitim rukama držimo celu kulturnu zgradu čovečanstva, koji izrađujemo sve životne i luksuzne potrebe društvene i koji brojno sačinjavaju i narod i čovečanstvo, jer mi brojimo preko devedeset od sto celokupnog stanovništva društvenog, ljudskog“ pisao je Vasa Pelagić koji je u svemu napisanom tvrdio da radi na korist njegovom, Srpskom narodu.
