Da li se najveća bogatstva grade zahvaljujući sposobnosti da se uštedi svaki dinar ili je preterana štedljivost zapravo osobina koja se graniči sa opsesijom?
Gde je granica između racionalnog odnosa prema novcu i ponašanja koje mnogi nazivaju škrtarenjem, pa čak i svojevrsnom manijom?
Te dileme decenijama su pratile život Ingvara Kamprada (1926-1918), osnivača kompanije IKEA, čoveka koji je stvorio jednu od najvećih svetskih poslovnih imperija i iza sebe ostavio bogatstvo procenjeno na gotovo 60 milijardi dolara. Iako je mogao da živi u nezamislivom luksuzu, kupovao je odeću na buvljacima, vozio stari automobil, leteo ekonomskom klasom, a iz restorana nosio kući kesice soli i bibera. Časopis Fortune donosi zanimljivo viđenje u kojem se potencira da je Ingvar bio oličenje skromnosti i discipline, za druge primer čoveka koji nikada nije uspeo da pobegne od sopstvene opsednutosti štednjom. Da li je to bila vrlina ili mana, verovatno će ostati predmet rasprave, ali jedno je nesporno, upravo je takav odnos prema novcu pratio stvaranje poslovnog carstva koje je promenilo svet trgovine nameštajem.
Zaposlen u kompaniji i nakon penzije
Ako njegova štedljivost nekome deluje kao ekscentričnost milijardera, vredi podsetiti da je Ingvar Kamprad na isti način gradio i svoju poslovnu priču.
Kao tinejdžer je, uz pomoć malog kredita koji mu je dao otac kao nagradu za dobar uspeh u školi, počeo da prodaje penkala, novčanike, satove i druge sitnice putem pošte. Svaku zarađenu krunu ulagao je u proširenje posla, da bi 1943. godine, sa svega 17 godina, osnovao kompaniju IKEA, koja je postepeno izrasla u najveći svetski lanac prodaje nameštaja. Njegova štedljivost nije bila prolazni hir koji se pojavio tek kada je postao milijarder, već poslovna filozofija koju je dosledno primenjivao i u privatnom i u profesionalnom životu. Verovao je da se svaki nepotreban trošak na kraju preliva na cenu proizvoda, zbog čega je od zaposlenih zahtevao isti odnos prema novcu. Kamprad je u Ikei aktivno radio do svoje 87. godine, ostajući veran principima na kojima je izgradio kompaniju i bogatstvo. Zaradio je i nadimke ,“Baja Patak” i „Tvrdica”.
Na meni sve sa buvljaka
Časopis Fortune specifičnu filozofiju štedljivosti ili škrtosti prikazuje kroz brojne primere.
Kamprad je, uprkos milijardama koje je posedovao, kupovao odeću na buvljim pijacama, tvrdeći da na sebi gotovo nikada nije imao komad garderobe koji nije tamo pronašao. Vozio je stari Volvo, na poslovna putovanja odlazio ekonomskom klasom, ručao u restoranima sopstvene kompanije, a iz običnih restorana kući nosio besplatne kesice soli i bibera. Navodno je čak više puta koristio iste kesice čaja, smatrajući da se ništa ne sme bacati dok još ima upotrebnu vrednost. Ni šišanje nije želeo da plaća skupo, pa je kosu šišao tokom putovanja u zemljama u razvoju, jer mu je cena od 22 evra u Holandiji bila previsoka. Ovi gotovo neverovatni detalji najbolje oslikavaju koliko je štednja za Kamprada bila duboko ukorenjena navika, a ne prolazna ekscentričnost milijardera.
„Ne verujem da na sebi imam išta što nije kupljeno na buvljaku“, rekao je Kamprad u dokumentarnom filmu švedske televizije TV4 iz 2016. godine. „Želim da dam dobar primer.“
Mnogi milijarderi u istom šablonu
Ingvar Kamprad nije usamljen primer milijardera koji je i nakon sticanja ogromnog bogatstva zadržao gotovo asketski odnos prema novcu. Naprotiv, među najbogatijim ljudima sveta može se pronaći čitav niz onih koji izbegavaju luksuz i demonstrativno odbacuju statusne simbole.
Voren Bafet decenijama živi u kući koju je kupio još 1958. godine i poznat je po tome što za doručak troši svega nekoliko dolara. Naslednica hotelskog lanca Sheraton i kompanije Perdue Farms, Mici Perdu, ne poseduje automobil već koristi gradski prevoz, dok je milijarderka Lusi Guo poznata po tome što i dalje vozi star automobil. Ipak, malo ko je štedljivost pretvorio u životni i poslovni princip kao Kamprad. On je verovao da je svaki nepotreban trošak izgubljen resurs, zbog čega je često isticao da je „rasipanje resursa smrtni greh u Ikei“, dok je svoju filozofiju sažeo jednostavnom mišlju: „U prirodi ljudi iz Smolanda je da budu štedljivi.“ Smoland je rodno mesto Kamprada u kojem se znala vrednost svake krune.
Štedljivost ili škrtost, bogatstvo je tu
Iako je nasleđe Ingvara Kamprada ostalo složeno zbog kontroverzi koje su pratile deo njegovog života, filozofija na kojoj je izgradio IKEA-u nastavila je da živi i nakon njegove smrti. Ideja da se svaki nepotreban trošak ukloni iz proizvodnje nije služila samo povećanju profita kompanije, već i tome da krajnji kupac dobije kvalitetan proizvod po što nižoj ceni. Upravo zahvaljujući jednostavnom dizajnu, ravnim paketima koji smanjuju troškove transporta i principu da kupci sami sastavljaju nameštaj, IKEA je decenijama uspevala da štedi i svojim potrošačima. Kampradova štedljivost tako nije ostala samo njegova lična osobina, već je postala poslovni model koji je promenio industriju nameštaja.
Danas IKEA posluje u 63 zemlje sa 504 robne kuće, ostvaruje godišnji promet od oko 50 milijardi dolara, dok njene prodavnice poseti približno 915 miliona ljudi. Možda je najbolji komentar na tu filozofiju dao Zlatan Ibrahimović, kada su mu rekli da bogati ne kupuju u Ikei. Njegov odgovor bio je kratak i upečatljiv: „Možda ne bogati, ali pametni – da.“
