Jedna od boljih definicija brige je očekivanje najgoreg scenarija. Karnegi je pisao da kada brinete vi zapravo potajno priželjkujete da će se najgore desiti. Pitanje je i da li je čoveku izvodljivo da prestane da brine?
Možete imati dobar posao, uređene odnose, dovoljno iskustva da znate da ste već preživeli mnogo neprijatnih situacija pa ipak provesti pola noći razmišljajući o jednoj rečenici koju ste možda pogrešno izgovorili. Ili o odluci koju ste doneli pre tri dana. O mejlu na koji još nema odgovora. O nečemu što bi moglo da se dogodi sledeće nedelje, iako za sada nema nikakvog znaka da će se dogoditi.
Briga ima neobičnu sposobnost da od mogućnosti napravi izvesnost. Dovoljno je jedno „šta ako“ da um počne da proizvodi čitav niz scenarija, a telo na njih reaguje kao da su već stvarni. Zato je pitanje kako prestati sa brigom pogrešno postavljeno. Potpuno prestati verovatno nije ni moguće, niti bi bilo naročito korisno. Briga pripada ljudskom sistemu upozorenja. Može vas naterati da odete kod lekara zbog simptoma koji ste nameravali da ignorišete, da još jednom proverite važan ugovor ili odustanete od ulaganja koje obećava previše da bi bilo bezbedno.
Problem počinje kada upozorenje ne prestaje ni onda kada više nema šta da vam kaže.
Neki ljudi jednostavno brinu više
Psihologija ličnosti može da objasni deo razlike među ljudima. U modelu Velikih pet osobina ličnosti postoji osobina poznata kao neuroticizam, koja se odnosi na sklonost ka intenzivnijem doživljavanju neprijatnih emocija. Ljudi koji se nalaze više na toj skali mogu imati viši „osnovni nivo“ brige. Situacija koju će neko drugi registrovati, proceniti i ostaviti iza sebe kod njih može još dugo ostati predmet unutrašnjeg preispitivanja.
To je važna razlika, jer čovek koji mnogo brine lako može da zaključi da sa njim nešto nije u redu ili da jednostavno nema dovoljno samokontrole. Ali, emocionalna inteligencija ne znači odsustvo neprijatnih emocija. Ne znači ni da emocionalno inteligentna osoba nikada neće preterano brinuti. Naprotiv, početak je u sposobnosti da primetite šta vam se događa.
„Ako već prepoznajete sopstvenu sklonost da satima analizirate grešku, očekujete najgori ishod ili pokušavate mentalno da kontrolišete događaje koje zapravo ne možete da kontrolišete, napravljen je prvi važan korak. Sledeći je teži: naučiti šta sa tom mišlju treba uraditi kada se pojavi“ u intervjuu za HBR rekao je psiholog Džastin Bariso.
Briga nije isto što i rešavanje problema
Jedna od najvećih zamki brige jeste to što veoma liči na razmišljanje. Dok brinete, imate utisak da nešto radite – analizirate situaciju, pripremate se, pokušavate da sprečite grešku. Um je zaposlen, pa deluje kao da napreduje prema rešenju. Ali, između rešavanja problema i kruženja oko njega postoji velika razlika.
Korisna briga završava se pitanjem: Šta sada mogu da uradim?
Ako odgovor postoji, briga može da postane akcija. Možete pozvati lekara, proveriti podatke, razgovarati sa nekim, promeniti odluku, pripremiti se bolje ili ispraviti grešku. Ako odgovor ne postoji, dalje razmišljanje često više nije rešavanje problema. To je pokušaj da mišljenjem kontrolišete nešto nad čim trenutno nemate kontrolu.
Bariso navodi da tu može pomoći jednostavna promena fokusa: umesto stalnog vraćanja na ono što bi moglo poći loše, pažnju prebacite na ono na šta zaista možete da utičete.
Ne možete da kontrolišete kako će neko protumačiti svaku vašu rečenicu. Možete da kontrolišete da li ćete, ako je potrebno, nešto objasniti. Ne možete unapred znati kako će se završiti poslovni projekat. Možete da proverite da li ste uradili ono što je danas bilo moguće. Ne možete da sprečite svaku buduću grešku. Možete da odlučite šta ćete naučiti iz prethodne.
„Zvuči jednostavno, ali upravo tu briga gubi deo svoje moći: kada iz zamišljene budućnosti vratite pažnju na sledeći konkretan potez“ kaže Bariso.
Pitanje koje menja težinu problema
Postoji još jedan koristan način da proverite koliko je ono što vas trenutno okupira zaista veliko.
Zapitajte se: Kako ću se zbog ovoga osećati za pet dana? A za pet nedelja? Pet meseci? Pet godina?
Ovo je stari isprobani „trik“ koji deluje. Ne pitate se ova pitanja o tome kako ćete se u budućnosti osećati zato da biste umanjili problem koji je stvaran, već da biste mu vratili pravu meru.
Neke stvari će i za pet godina biti važne. Većina neće.
„Ono što danas izgleda ogromno često svoju veličinu duguje činjenici da mu se nalazite previše blizu. Vremenska distanca menja perspektivu. Neprijatan razgovor, pogrešna procena, propuštena prilika ili loš dan mogu trenutno zauzeti gotovo čitav mentalni prostor, a nekoliko meseci kasnije postati događaj kojeg se jedva sećate.
Može pomoći i svesno preusmeravanje misli. Ne pokušavajte da sebi naredite „nemoj da misliš o tome“, jer takve naredbe retko funkcionišu. Umesto „šta sve može da pođe loše?“, korisnije je pitati: „Šta iz ove situacije sada mogu da naučim?“ ili „Koji je najmanji korak koji mogu da napravim?“ savetuje psiholog.
Ne morate verovati svakoj svojoj misli
Možda je najvažnija promena u odnosu prema brizi upravo da razumete činjenicu da to što se neka misao pojavila ne znači da je tačna. Činjenica da je scenario moguć ne znači da je verovatan. A činjenica da osećate strah ne znači da postoji opasnost.
Emocionalna inteligencija nije sposobnost da ugasite unutrašnji glas koji upozorava, sumnja i zamišlja loše ishode. Ona je sposobnost da ga čujete, ali mu ne prepustite svaku odluku. Ponekad će briga ukazati na nešto što zaista zahteva akciju. Tada je korisna. Ponekad će samo ponavljati isto pitanje na koje trenutno ne postoji odgovor. Tada joj nije potrebno još razmišljanja, već granica.
„Cilj nije život bez brige. Takav život verovatno ne postoji. Cilj je da naučite kada briga pokušava nešto važno da vam kaže a kada samo govori glasnije zato što ste nastavili da je slušate“ rekao je Bariso.
