Za nekoliko dana iz štampe izlazi Games of My Life, nova knjiga Aleksa Fergusona (84). Na prvi pogled, još jedna knjiga čoveka o kojem je tokom svih ovih godina napisano gotovo sve: 27 godina na klupi Mančester junajteda, 13 titula Premijer lige, dve Lige šampiona, pet FA kupova i status jednog od najvećih fudbalskih menadžera svih vremena. Ali, Ferguson je za ovu knjigu izabrao neobičan način da ispriča svoj život.
Izabrao je 21 utakmicu.
Nisu to nužno najveće, najpoznatije ili one koje su mu donele najvažnije trofeje. Kako je Ferguson rekao, među ovim utakmicama nema čak ni čuvenog finala Lige šampiona protiv Bajerna 1999. godine, kada je Junajted sa dva gola u nadoknadi osvojio trofej koji je Ferguson toliko želeo. Objašnjenje zašto je izostavio upravo tu utakmicu možda najbolje govori o tome kakva je knjiga pred čitaocima.
„Utakmice koje mi zaista prve padaju na pamet više imaju veze sa ljudima nego sa samim utakmicama“, rekao je Ferguson.
Games of My Life, koju je napisao sa ser Majklom Moricom, nije zbirka najvećih fudbalskih trenutaka. To je život ispričan kroz fudbal – od prve medalje koju je kao školarac osvojio 1955. do trenutka kada je sa tribina gledao kako Mančester junajted osvaja FA kup 2024. godine. Između te dve tačke nalazi se gotovo sedamdeset godina utakmica, ljudi, pobeda, poraza, rada, porodice, autoriteta, rivalstava i promena.
Ferguson kaže da je odabrao 21 utakmicu koje ga vraćaju u različite periode života. Neke od njih više ne postoje ni u televizijskim arhivama. Ostale su samo u njegovom sećanju. Ali, kaže, kada ih se danas seti, ponovo ih vidi „u živim bojama“.
Zato će publika u redovima ove knjige saznati kako je Aleks Ferguson postao Aleks Ferguson.
Od Govana do Old Traforda
Pre Old Traforda postojao je Govan.
Ferguson je odrastao u radničkom delu Glazgova, u porodici u kojoj su rad, fudbal i sindikalna solidarnost bili deo svakodnevice. Otac je radio u brodogradilištu. Roditelji su spavali u krevetu smeštenom u niši u kuhinji jer je jedna od dve sobe bila iznajmljena drugoj porodici. Aleks i njegov brat Martin delili su drugu.
Ferguson će mnogo godina kasnije napisati da ga je upravo taj stan oblikovao i da je u njemu razvio samopouzdanje i potrebu da uspe.
Pre nego što je fudbal postao njegov život, završio je zanat za alatničara. Na potvrdi o završenoj obuci ostale su zapisane veštine poput oblikovanja, glodanja, brušenja i obrade metala. Teško je ne primetiti metaforu – kasnije će upravo oblikovanje ljudi postati jedna od njegovih najvećih sposobnosti, primetila je kritika u recenzijama knjige.
Radio je i kao sindikalni predstavnik u kompaniji Remington Rand. Kada je organizovan štrajk zbog lošijih uslova i plata mladih šegrta, Ferguson je okupio radnike. Njegova plata bila je dobra, ali to za njega nije bilo presudno. Smatrao je da postoji obaveza prema onima koji su imali manje.
Mnogo godina kasnije, na Old Trafordu, promenili su se okolnosti, ljudi i novac, ali osnovna ideja nije nestala: pojedinac pripada nečemu što je veće od njega. To objašnjava i Fergusonovu gotovo opsesivnu vezu sa radom. Novinar Pol Hejvord, koji ga je intervjuisao povodom nove knjige, primećuje da bi naslov knjige Roberta Karoa Working, koja stoji u Fergusonovoj biblioteci, mogao gotovo da posluži kao naziv njegove lične životne filozofije.
Iza harizme, temperamenta i autoriteta nalazio se čovek koji je pravio beleške o svemu. O utakmicama, događajima u klubu, igračima koji su dolazili u njegovu kancelariju. Imao je blokove i blokove zapisa.
Veliki rezultati, u njegovom svetu, nisu nastajali iz velikih trenutaka već više hiljada običnih dana tokom kojih se standard nije spuštao.
Profesor ljudske prirode
Najjednostavnija verzija priče o Fergusonu kaže da je bio autoritaran trener koji je pobeđivao zahvaljujući disciplini, zahtevnosti i strahu koji je umeo da izazove. Čovek koji je gotovo tri decenije vodio neke od najvećih fudbalskih zvezda svog vremena teško da je mogao da opstane samo podizanjem tona ili pretnjama. Uostalom, upravo je to Ferguson svojevremeno pitao Hejvorda: „Da li ljudi zaista misle da sam mogao da osvojim sve te trofeje samo urlajući na ljude?“
Hejvord ga opisuje drugačije – kao svojevrsnog profesora ljudske prirode, čoveka izuzetno sposobnog da pročita ljude, posebno mlade fudbalere. Ferguson je voleo da ih poziva u kancelariju. Razgovarao je sa njima, pričao im priče, pokušavao da pronađe sliku ili primer koji će pamtiti duže od taktičkog uputstva.
Na zidu je držao čuvenu fotografiju Lunch atop a Skyscraper iz 1932. godine, na kojoj radnici sede na čeličnoj gredi visoko iznad Njujorka. Pokazivao ju je mladim igračima i govorio im da pogledaju te ljude koji se nisu plašili ogromne visine. Ako oni mogu tamo da sede, očekivao je od fudbalera da ne ustukne pred duelom na terenu. To je bilo mnogo više od motivacione anegdote. Ferguson nije želeo samo da nauči igrača šta da radi. Želeo je da utiče na način na koji taj igrač vidi sebe.
Posebno je verovao u mlade. Od Sent Mirena preko Aberdina do Mančester junajteda nije menjao uverenje da veliki klub mora da stvara sopstvene igrače. Desetine fudbalera iz Junajtedove akademije koje je razvio kasnije su postali reprezentativci. „Budite dosledni“, bilo je jedno od pravila kojih se držao čitavu karijeru. Ali, doslednost za Fergusona nikada nije značila da se ništa ne menja.
Sam Ferguson pominje situaciju kada mu je Roj Kin tokom jednog od njihovih sukoba rekao: „Promenili ste se“, Ferguson mu je odgovorio: „U pravu si, promenio sam se. Ne bih još bio ovde da nisam.“
Vodio je fudbalere koji su sedmično zarađivali nekoliko funti i one koji su postali svetske zvezde. Radio je sa Erikom Kantonom, Dejvidom Bekamom, Rojem Kinom, Rajanom Gigsom, Vejnom Runijem, Vidićem i Kristijanom Ronaldom. Smenjivali su se novac, mediji, igrači, generacije i čitava industrija.
Ferguson je menjao metode, ali nije menjao standarde.
Verovao je u disciplinu, pripadnost i autoritet. Kada je došao u Mančester junajted, smetalo mu je što igrači nemaju klupske sakoe. Uveo ih je gotovo odmah. Kada tim prolazi aerodromom, smatrao je, mora da izgleda kao Mančester junajted. Grb treba da kaže ko su ti ljudi pre nego što bilo ko od njih išta izgovori. Takvi detalji možda deluju beznačajno sve dok se ne shvati da se kultura velikih timova upravo od njih sastoji. Standard ne postoji samo tokom finala. Postoji na treningu, u hodniku, na aerodromu, u načinu na koji se razgovara i u onome što se smatra prihvatljivim kada niko ne gleda.
Ferguson i danas veruje da odgovornost mora da prati autoritet. Kada bi sada ponovo bio menadžer, kaže da bi želeo poslednju reč u svemu što se odnosi na fudbalske operacije. Ako se od menadžera traži rezultat, smatra, onda mu se mora dati i ovlašćenje da donosi odluke. To je model vođenja koji u savremenom fudbalu, sa sportskim direktorima, velikim analitičkim odeljenjima i složenim korporativnim strukturama, gotovo pripada drugom vremenu.
Ferguson nikada nije bio samo funkcija u organizacionoj šemi. Bio je čovek koji je pokušavao da napravi identitet.
Kada od trofeja ostanu ljudi
Danas ima 84 godine. Od Mančester junajteda se oprostio 2013, posle 27 godina na klupi. Od tada je postao svojevrsni arhivar sopstvenog života – knjige, dokumentarni film, fotografije, beleške, uspomene. Knjige svemu tome dodaju još jedan sloj.
U maju 2018. Ferguson je doživeo teško moždano krvarenje. Probudio se u bolnici posle operacije, a prvo pitanje koje je postavio bilo je kako je prošao Donkaster Rovers, tim koji je vodio njegov sin Daren. Od petoro pacijenata operisanih tog dana zbog moždanog krvarenja, preživelo ih je dvoje.
Tokom oporavka izgubio je sposobnost govora. Čovek čiji je glas decenijama bio jedno od najmoćnijih oruđa odjednom nije mogao da govori. Pisao je beleške pokušavajući da ponovo pokrene pamćenje. Četiri meseca kasnije vratio se na Old Traford.
Pored njega je bila Keti. Bili su u braku 59 godina. Umrla je 2023. godine. Retko je odlazila na utakmice i nije se mešala u njegov posao, ali Ferguson danas kaže da je bila izuzetan procenjivač ljudi. A odnos snaga u njihovoj kući objašnjava jednom rečenicom: možda je on vodio Mančester junajted, ali je Keti vodila „Ferguson junajted“.
Fergusonova priča prevazilazi sport
Ferguson je za života odigrao ili vodio više od 2.800 zvaničnih mečeva, uz još oko 300 revijalnih, u 61 zemlji. Mogao je da napravi katalog velikih pobeda i da još jednom ispriča priče koje ljubitelji fudbala već znaju. Umesto toga, bira utakmice koje ga vode do ljudi, mesta i trenutaka koji su ga oblikovali.
Od školarca iz Glazgova do igrača. Od fabričkog radnika i sindikalca do trenera. Od čoveka koji je 1974. stigao u Ist Stirlingšir sa budžetom za transfere od 2.000 funti do menadžera jednog od najvećih klubova na svetu. Od mladih igrača koje je pokušavao da nauči hrabrosti do Kristijana Ronalda, Bekama, Kantone i Kina. Od prvih utakmica do Old Traforda. Od fudbala do pitanja šta ostaje kada utakmica prestane.
U vitrini u njegovoj kući nalazi se i jedna škotska reprezentativna kapa na koju je čekao 54 godine. Ferguson je 1967. igrao za Škotsku na letnjoj turneji, ali te utakmice dugo nisu bile priznate kao zvanični reprezentativni nastupi. Nije odustao. Decenijama kasnije dobio je priznanje za koje kaže da je „stavilo mašnu na ceo njegov život“.
Takav detalj mnogo govori o čoveku koji je osvojio gotovo sve što je mogao da osvoji, a ipak nije zaboravio nešto što mu je uskraćeno dok je još bio mlad fudbaler.
Možda se upravo u tome krije razlog zbog kojeg Fergusonova priča prevazilazi sport. Nije stvar u 13 titula, dve Lige šampiona ili generacijama velikih igrača. Nije čak ni u tome koliko dugo neko može da ostane na vrhu. Stvar je u sposobnosti da se rad shvati kao vrednost, standard kao svakodnevna obaveza, promena kao uslov opstanka, a ljudi kao najvažniji deo svakog velikog sistema.
Ovo je jedan od komentara poslovnih analitičara kojima je lik Aleksa Fergusona u svakom smislu uzor kako se vode timovi, osvajaju trofeji i sledi ljudska priroda. Za Fergusona, kako je sam rekao, posle ovako punog života na kraju ostaju ljudi sa kojima je sve to ostvario.
