Ovih dana svedoci smo građanskih i studentskih blokada u velikom broju gradova u Srbiji. Građanska neposlušnost na koju su pozvali studenti zbog neispunjavanja zahteva da se raspusti „Ćacilend“ i raspišu vanredni parlamentarni izbori, praćena je hapšenjima i brutalnošću organa reda i mira. Ali to nije ništa novo kada je ovakav vid borbe u pitanju.
Građanska neposlušnost, po definiciji, predstavlja nenasilni oblik otpora kojim pojedinci ili grupe svesno krše zakon ili propise kako bi ukazali na nepravdu, kršenje ljudskih prava ili moralni promašaj sistema. Za razliku od revolucija ili oružanih pobuna, cilj građanske neposlušnosti nije rušenje poretka silom, već pozivanje javnosti i vlasti na moralno preispitivanje.
U demokratskim društvima, ovakvi protesti često postaju okidač za zakonske promene i šire društvene reforme. U autoritarnim režimima, oni su češće brutalno ugušeni, ali istovremeno i dodatno osvetljavaju represiju i nepravdu protiv koje se bore. U nastavku navodimo četiri najuticajnija primera građanske neposlušnosti u modernoj istoriji.
1. Gandijev marš soli (Indija, 1930)
Jedan od najslavnijih primera građanske neposlušnosti u svetu. Mahatma Gandi je poveo hiljade Indijaca u 400 km dugačak marš do Arapskog mora kako bi simbolično proizveo so, kršeći britanski kolonijalni zakon kojim je so bila monopol države.
Gandi je time osporio legitimitet britanske vladavine ne silom, već moralnim autoritetom.
Ovaj čin je izazvao talas hapšenja, ali i ogromnu pažnju međunarodne javnosti, čime je Indijski pokret za nezavisnost dobio svetsku podršku.
2. Pokret za građanska prava u SAD (1955–1968)
Kada je Rosa Parks odbila da ustupi mesto belcu u autobusu u Montgomeriju, Alabama, pokrenula je lavinu. Vođa pokreta Martin Luter King Mlađi insistirao je na nenasilnom otporu, bojkotima, protestnim šetnjama i masovnim okupljanjima.
Odbijanje da se poštuju rasno diskriminišući zakoni postalo je temelj moralne borbe protiv segregacije.
Građanska neposlušnost bila je ključ u donošenju Zakona o građanskim pravima (1964) i Zakona o glasačkim pravima (1965).
3. Praško proleće i Jan Palach (Čehoslovačka, 1968–1969)
U vreme kada je liberalizacija režima u Čehoslovačkoj ugušena sovjetskom invazijom, student Jan Palach izvršio je samospaljivanje na Vaclavskom trgu u Pragu u znak protesta.
Njegov čin nije bio destruktivan po druge, već drastičan poziv na buđenje društvene svesti.
Palachova smrt postala je simbol građanske hrabrosti i pasivnog otpora sovjetskom komunizmu u Istočnoj Evropi.
4. Solidarnost u Poljskoj (1980–1989)
Radnički pokret Solidarnost, predvođen Lehom Valensom, organizovao je štrajkove i mirne proteste u tadašnjoj Narodnoj Republici Poljskoj. Iako je pokret bio zabranjen, nije pribegavao nasilju.
Oni su svesno kršili zabrane sindikalnog udruživanja i medijskog izražavanja kao akt otpora autoritarizmu.
Kao rezultat, Solidarnost je postala prva nezavisna sindikalna organizacija u Istočnom bloku i posle pregovora sa vlašću, pokretač tranzicije ka demokratiji.
Građanska neposlušnost – glas savesti
Građanska neposlušnost se, bez obzira na vreme i mesto, javlja kao glas savesti pojedinaca protiv sistemskih nepravdi. Bilo da se odvija u kolonijalnim imperijama, hladnoratovskim diktaturama ili modernim demokratijama, ona služi kao moralni korektiv vlasti i pokretač društvenih promena.
Kao zaključak, evo jedne rečenice koja se pripisuje Martinu Luteru Kingu, ali nema potvrde izvora. Verovatno je parafraza iz njegovih govora, ali odliskava situaciju u današnjoj Srbiji:
„Jedina stvar gora od pobune je nepravda koja je izazvala pobunu.“
