Autor: Nenad Gujaničić, glavni broker brokerske kuće „Momentum“
Investicioni fondovi su učesnici na finansijskom tržištu koji obezbeđuju kolektivni pristup investiranju, a da istovremeno pojedinačni ulagači zadržavaju vlasništvo i kontrolu nad sopstvenim ulogom (investicionim jedinicama). Ove institucije obezbeđuju pre svega upravljačku ekspertizu (znanje i iskustvo), niže troškove nego što bi ih samostalno imao pojedinačni ulagač i veću lepezu investicionih prilika.
Investitor treba samo da definiše sopstvene ciljeve, odnos prema riziku i ostale faktore koji odražavaju njegov pristup ulaganju i da izabere fond koji najbolje odgovara ovim njegovim sklonostima. Portfolio menadžer fonda zadužen je za donošenje investicionih odluka i sprovođenje politike koja je definisana u prospektu fonda prilikom osnivanja.
Grubo posmatrano, fondovi se mogu podeliti u dve grupe: otvorene, koji podrazumevaju kontinuirani otkup i prodaju investicionih jedinica od strane fonda, i zatvorene koji se kotiraju na berzi, poput klasičnih akcionarskih društava (korporacija). Otvoreni fondovi izračunavaju cenu jednom dnevno na osnovu vrednosti imovine koju poseduju i to je orijentir za nove i potencijalne investitore u pogledu ulaska i izlaska. Zatvorenim investicionim fondovima se trguje kao i akcijama na berzi i njihova tržišna vrednost zavisi od ponude i tražnje.
Proteklih par decenija veliku popularnost su stekli ETF-ovi (exchange-traded funds) koji predstavljaju izvesnu modifikaciju otvorenih fondova s obzirom da se njima kontinuirano trguje na berzi, te nude veću fleksibilnost, ali i obično niže troškove u odnosu na otvorene fondove.
Pored ETF-ova koji su namenjeni uglavnom masovnom tržištu i pojedinačnim investitorima koji nemaju previše vremena i znanja da se upuste u investiranje, postoje i hedž fondovi koji imaju manje striktnu regulaciju i praktikuju rizičniji nastup na tržištu koristeći širok spektar investicionih strategija. Ova vrsta fondova namenjena je iskusnim i profesionalnim investitorima koji obično raspolažu sa većim inicijalnim ulaganjem i zahtevaju prinose iznad proseka tržišta.
Vatreno krštenje u tranziciji
Pojedine zemlje Istočne Evrope u postupku privatizacije opredelile su se za podelu vaučera građanima koje su ovi mogli ulagati u privatizacione investicione fondove koji su, pak, postajali suvlasnici u privatizovanim kompanijama. Nakon okončanja postupka privatizacije, ovi institucionalni investitori su transformisani u zatvorene fondove koji bi nastavljali normalno funkcionisanje, sa manjim ili većim uspehom koji je zavisio pre svega od generalnog razvoja finansijskog tržišta u konkretnim privredama.
Ovdašnji kreatori ekonomske politike nisu se opredelili za ovaj način privatizacije, pa je upoznavanje sa investicionim fondovima odloženo za kasnije tranzicione dane. U našoj zemlji su na snazi bila za dva modela privatizacije: prvi, orijentisan prema bivšim i sadašnjim radnicima (zakon o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine) i, kasniji, prema strateškoj prodaji kompanija (zakon o privatizaciji iz 2001. godine). Nakon petooktobarskih promena oživljeno je i berzansko tržište na kojem su glavni predmet trgovanja bile upravo akcije kompanija u kojima je bilo raspršeno vlasništvo i nad kojima se sprovodio proces reprivatizacije.
Ova činjenica bila je verovatno glavni razlog što se regulativa za domaće investicione fondove nije pojavila uporedo sa reaktiviranjem berze, već je godinama ostala „zaglavljena u fioci“. Osnivanje fondova na početku tranzicije značilo bi i skuplje ulaznice za domaće i strane kapitaliste koji su bili u trci za preuzimanje najuspešnijih domaćih kompanija, a slabo ko je mario za činjenicu da bez ovih igrača nema valjane investicione infrastrukture na tržištu.
Politički uslovi za odobrenje funkcionisanja fondova nađeni su krajem 2006. godine kada je proces reprivatizacije dobrano odmakao, dok je tranziciona vrednost imovine višestruko uvećana. Investicioni fondovi pojavili su se u momentu kada je mlado tržište kapitala bilo prilično precenjeno, a sami upravljači nisu imali previše iskustva da bi dobro navigirali u nadolazećoj svetskoj krizi i brodolomu Beogradske berze. Stoga ne čudi što su ulagači u investicione fondove prošli slično kao i pojedinačni investitori na Beogradskoj berzi i u daljoj budućnosti nestaće njihova bilo kakva želja za plasiranjem ušteđevine na finansijsko tržište putem ovih institucija za kolektivno investiranje.
Krah optimizma
Bum berzanskog tržišta koji se zbivao 2006-2007. godine u svojoj kasnoj fazi dočekao je i investicione fondove, a kakvo raspoloženje ulagača je bilo za ovu vrstu ulaganja najbolje, govori činjenica da su prva tri fonda veoma brzo prikupili imovinu vrednu 60 miliona evra kroz učešće nekoliko hiljada građana. Broj fondova se povećavao u narednom periodu munjevitom brzinom, a među osnivačima društava su se našli domaći kapitalisti, banke koje posluju mahom u stranom vlasništvu i regionalne investicione kompanije.
Nakon što je Beogradska berza 2008. godine pala 75 procenata, bilo je jasno da su u korenu sasečene i ambicije fondovske industrije, koja se suočila sa velikim padom imovine i razočarenjem ulagača, koji su masovno povlačili desetkovane uloge. U narednom periodu došlo je do gašenja velikog broja društava i konsolidacije tržišta fondova, ali njihova imovina veoma dugo ostala je ispod ekonomije obima koja će doneti makar prelomnu tačku rentabilnosti.
Višegodišnji period niskih kamata ponukao je mahom banke da razvijaju fondove za očuvanje vrednosti imovine (keš fondove) koji su ovim institucijama koristili kao instrument da osujete eventualno osipanje deponenata usled niskih kamata na štednju. Nešto veći prinosi u ovim investicionim fondovima, koji se u svakom momentum mogu povući, privukli su solidan broj konzervativnih ulagača, pa ova klasa fondova i dan danas čini više nego dominantan udeo na ukupnom tržištu. Imovina keš fondova premašila je milijardu evra što se nakon negativnog iskustva kroz koje su prošle ove finansijske institucije može smatrati priličnim uspehom.
Razvoj ostalih vrsta fondova, poput onih koji ulažu mahom u rizičnije vlasničke hartije od vrednosti (fondovi rasta vrednosti imovine) ostali su na margini interesovanja tržišta s obzirom na neslavna iskustva sa Beogradske berze, ali i generalno nizak nivo znanja i iskustva stanovništva u vezi sa ovom klasom imovine u koju se ulaže. Na sličnom nivou razvoja ostali su i balansirani i obveznički fondovi, koji zasad nisu uspeli da se nametnu kao atraktivnija alternativa za investiranje.
Najveći pomak proteklih godina napravljen je na polju alternativnih investicionih fondova, koji nude veću slobodu ulaganja i predmet su manje striktne regulative. Broj tržišnih igrača u ovom segmentu industrije je sve veći, a tome je doprinela i prilično trapava ovdašnja regulative, koja ih favorizuje kroz krupne poreske olakšice. Fleksibilnost u poslovanju ove vrste fondova, kao i spomenuti poreski podsticaji, čine ovaj segment fondovske industrije trenutno najatraktivnijim. No, dugoročni uspeh ovih igrača teško se može osloniti samo na favorizovanje kroz poreske podsticaje, već će pre svega zavisiti od kvaliteta isporučenih rezultata (prinosa). Bez ove komponente ni ovaj drugi krug razvoja fondovske industrije neće imati mnogo veće šanse za uspeh od inicijalnog talasa pre petnaestak godina.
