Kada govorimo o kolapsu civilizacija, često mislimo na dramatične slike: pad Rimskog carstva, nestanak plemena Maja, puste gradove koje su osvajačka razaranja ostavila iza sebe. U savremenom svetu, međutim, ideja kolapsa uglavnom se vezuje za budućnost i zvuči apstraktno, gotovo filmski. Upravo protiv takvog razmišljanja ide knjiga Goliath’s Curse: The History and Future of Societal Collapse autora Luka Kempa, istraživača sa Univerziteta u Kembridžu i saradnika Centra za egzistencijalni rizik. Kempova osnovna poruka je neprijatna, ali jasna: društveni kolaps nije izuzetak, već ponavljajući obrazac, a savremeni svet ne pokazuje znakove da “imunizovan” od tog obrasca.
Prednosti velikih društava postaju njihove mane
Kempova knjiga zasniva se na analizi više hiljada godina istorije i stotina društava koja su doživela ozbiljan pad ili potpuni nestanak. Njegov cilj nije da predvidi tačan trenutak kraja savremene civilizacije, već da identifikuje strukturalne karakteristike društava koja su bila posebno sklona urušavanju. U središtu te analize nalazi se pojam koji autor naziva „Golijat“, metafora za velika, hijerarhijska društva zasnovana na koncentraciji moći, bogatstva i kontrole nad resursima.
Prema Kempovoj interpretaciji, rani ljudski kolektivi bili su relativno egalitarni. Prvobitne zajednice lovaca i sakupljača imale su ograničene mogućnosti za trajnu dominaciju pojedinaca nad drugima. Sve se menja sa razvojem poljoprivrede i stalnih naselja, kada se pojavljuju resursi koje je moguće akumulirati, čuvati i braniti, a samim tim i elite koje ih kontrolišu. Odatle počinje dug istorijski proces u kome se društva šire, birokratizuju i centralizuju, ali istovremeno postaju sve rigidnija i ranjivija.
Takvi sistemi u početku su često vrlo uspešni. Velika carstva nastaju zahvaljujući efikasnoj organizaciji, vojnoj nadmoći i sposobnosti da mobilišu rad i energiju ogromnog broja ljudi. Međutim, upravo te osobine kasnije postaju njihov problem. Kako se moć sve više koncentriše, društvene nejednakosti rastu, a obični ljudi snose sve veći teret kriza. Elite, zaštićene bogatstvom i privilegijama, gube dodir sa realnošću većine i postaju sklonije međusobnim sukobima nego rešavanju sistemskih problema.
Savremeni rizici
Istorijski primeri koje Kemp navodi pokazuju zapanjujuće sličan obrazac. Rimsko carstvo je decenijama, pa i vekovima, funkcionisalo kao moćna mašina, ali je postepeno postalo previše skupo za održavanje. Administracija se širila, vojska je zahtevala sve veće resurse, a društvena nejednakost je podkopavala lojalnost stanovništva. Slični procesi mogu se videti i u drevnom Egiptu, u kineskim dinastijama, kao i u civilizacijama Maja i Inka. Kolaps, u tim slučajevima, nije bio trenutni događaj, već mu je prethodio dug period stagnacije, kriza i fragmentacije.
Važan element Kempove analize jeste razbijanje mita da su prirodne katastrofe glavni uzrok propasti civilizacija. Klimatske promene, suše ili epidemije često jesu bili okidači, ali ne i osnovni razlog urušavanja. Društva sa fleksibilnijim strukturama i manjim stepenom nejednakosti imala su veće šanse da se prilagode šokovima. Ona koja su već bila duboko podeljena i zavisna od rigidnih hijerarhija uglavnom nisu uspevala da se oporave.
Jedan od provokativnijih zaključaka knjige jeste tvrdnja da kolaps velikih sistema nije uvek značio pogoršanje života za većinu ljudi. Kemp navodi primere u kojima je pad centralne vlasti doveo do smanjenja prinudnog rada, većeg pristupa zemlji ili veće autonomije lokalnih zajednica. Ova teza ne služi romantizaciji propasti, već relativizaciji ideje da su veliki, centralizovani sistemi uvek u interesu svih. Ipak, autor jasno naglašava da savremeni svet ne može računati na takav „pozitivan ishod“, upravo zbog globalne povezanosti današnjih sistema.
U tom kontekstu, drugi deo knjige bavi se sadašnjošću i budućnošću. Kemp upozorava da danas ne živimo u mnoštvu odvojenih “Golijata”, već u jednom globalnom sistemu. Ekonomija, tehnologija, energetika i politički odnosi toliko su isprepletani da kolaps u jednom segmentu može izazvati lančanu reakciju na planetarnom nivou. Za razliku od prošlosti, kada su se regionalni sistemi rušili dok su drugi opstajali, danas bi ozbiljan globalni poremećaj sa sobom doneo posledice koje ne bi mogle da se ograniče samo na jednu državu ili region.
Savremeni rizici koje Kemp identifikuje su nam poznati, ali u njegovoj interpretaciji dobijaju novu težinu. Klimatske promene nisu samo ekološki problem, već faktor koji pojačava postojeće društvene tenzije, izaziva migracije i destabilizuje političke sisteme. Nuklearno oružje predstavlja radikalnu razliku u odnosu na prošle epohe, jer omogućava trenutni kolaps kakav se ranije u istoriji nije mogao ni zamisliti. Tehnološki sistemi, uključujući veštačku inteligenciju i globalne mreže, istovremeno povećavaju efikasnost društava ali i njihovu ranjivost, jer greške i zloupotrebe mogu imati masovne posledice.
Veličina i moć nisu isto što i stabilnost
Centralno mesto u Kempovoj analizi zauzima nejednakost. Autor smatra da ekstremna koncentracija bogatstva i moći predstavlja jedan od najsigurnijih pokazatelja dugoročne nestabilnosti. Kada većina stanovništva izgubi osećaj da sistem radi u njenu korist, slabi društveni ugovor na kome se zasniva svaka kompleksna zajednica. U takvim okolnostima, čak i relativno mali šokovi mogu pokrenuti procese koje je teško kontrolisati.
Ipak, Goliath’s Curse nije knjiga koja poziva na fatalizam. Kemp izričito odbacuje ideju da je kolaps neizbežan. Umesto toga, on govori o verovatnoćama i izborima. Društva mogu smanjiti rizik ako ograniče koncentraciju moći, investiraju u otpornost lokalnih zajednica i ozbiljno shvate dugoročne posledice svojih odluka. U tom smislu, knjiga funkcioniše i kao upozorenje i kao poziv na političku i društvenu odgovornost.
Za savremenog čitaoca, vrednost Kempove analize leži u njenoj sposobnosti da istoriju učini relevantnom. Umesto da prošle civilizacije posmatramo kao egzotične bajke koje nemaju puno dodira sa sadašnjošću, Goliath’s Curse pokazuje da su mehanizmi koji su ih oblikovali i uništili i dalje prisutni. Razlika je samo u razmeri i brzini. Ako je istorija ikada imala nešto da nas nauči (baš kao i ova knjiga) to je da veličina i moć nisu isto što i stabilnost, i da društva koja ignorišu sopstvene unutrašnje slabosti retko dobijaju drugu šansu.
