Serija Severance: Posao je najgora stvar koja može da vam se dogodi

Da li ste se nekada nasmejali u sebi tokom sastanka ili zakolutali očima na krindž izjavu vašeg šefa? Serija Severance (Apple TV+) razvija ove frustracije do distopijskih ekstrema, donoseći oštru kritiku moderne radne kulture. Ili, kako je to jedan gledalac primetio: Severance je odlična serija o tome kako je imati posao najgora stvar koja može da vam se dogodi. 

Za one koji je još nisu odgledali (vikend je pred nama, ispravite tu grešku), Severance prati zaposlene u „Lumon Industries“ koji se podvrgavaju hirurškoj proceduri kako bi u potpunosti „razdvojili“ svoj posao i lični život. Na papiru, ovaj balans između posla i privatnog života zvuči idealno: nema ličnih briga na poslu, nema kancelarijskog stresa kod kuće. Ali kao što pokazuje prva sezona serije, ova navodna sloboda je zapravo zatvor koji odvaja radnike od njih samih i jedni od drugih.

Severance je premijerno prikazan pre skoro tri godine i to u pravom trenutku, nakon svih promena koje je pandemija donela na radno mesta. Karikatura korporativnog života nas je nasmejala – i zgrozila, koliko nam je poznata.

Glumac Adam Skot glumi Marka S., koji bira operaciju „razdvajanja“ ( na engleskom severance) da bi izbegao bol zbog gubitka žene. Zaposlen je u kompaniji „Lumon Industries“, koja se bavi biotehnologijama i koja je pionir postupka koji deli svest i pamćenje osobe. Nakon operacije, osoba nema sećanja niti znanja o svom radnom mestu kada nije tamo, niti sećanja na spoljašnji svet kada je u kancelariji. Takoreći biva podeljena na dve ličnosti: „innie“, onu na poslu i „outie“, onu van kancelarije. Mark je, kao i sve njegove kolege, sveden na ime i prvo slovo prezimena i obavlja repetitivne besmislene zadatke pod opresivnom vladavinom šefice Harmoni Kobl (igra je Patriša Arket). Što se benefita za zaposlene tiče, oni su trivijalni, poput igračke „zamka za prste“, bizarnih zabava i „sobe za odmor“, gde „velness“ služi kao eufemizam za kontrolu i kaznu.

Obećanje ravnoteže između posla i privatnog života kroz „razdvajanje“ brzo se pretvara u noćnu moru. „Outties” se bore da se povežu sa voljenima, dok su „innies” zarobljeni u praznoj egzistenciji, odsečeni od identiteta, svrhe i veza sa drugim ljudima. Pukotine u oklopu „Lumon Industries“ počinju da se pojavljuju kada se nova zaposlena, Heli R. pridruži timu. Njen prkos kod ostalih kolega rađa pitanja o tretmanu i samoj prirodi njihovog postojanja. I tu se završava prva sezona serije (druga je dostupna od 17. januara i, kao što smo rekli, ide vikend, pogledajte ih).

Kao i svaka distopijska priča, Severance nije samo plod mašte; to je ogledalo koje odražava neprijatne istine o našim radnim mestima. U njemu se vide likovi idolizovanih izvršnih direktora i menadžera na našim sopstvenim radnim mestima. Ove paralele nisu samo u svrhu humora, već i svrhu učenja a evo tri lekcije koje nam daje ova serije:

Preskočite „pro forme“ tim-bildinge

U kompaniji „Lumon“, tim-bilding je bukvalno preuzet iz korporativnog priručnika a svojim uštogljenim govorancijama i usiljenim osmesima, predstavlja ritual kom nedostaje stvarna briga o zaposlenima.

Tim-building funkcioniše samo kada zaposleni zaista žele da učestvuju i osećaju da je to autentično a ne „pro forme“. Evo znaka da vam možda nedostaje: Ledolomac ili povezivanje tima je kraj razgovora, a ne početak jednog.

Svrha

Likovi u seriji Severance vreme na radnom mestu provode sortirajući brojeve, ne shvatajući njihov značaj i jureći za bizarnim nagradama. U stvarnom životu, zaposleni napreduju kada vide kako njihov rad doprinosi nečemu većem. Priznanje vezano za značajne rezultate podstiče angažovanje i zadovoljstvo mnogo efikasnije od površnih pogodnosti. Koliko često menadžeri kompanije sumiraju uspehe tako što ih povezuju sa individualnim doprinosom i ističu zalaganje i rad pojedinca u „široj slici“ misije firme?

Dehumanizovani menadžeri dehumanizuju okolinu

U „Lumonu“, maltretiranje kreće sa vrha. Menadžerka Harmoni Kobl sprovodi oštru politiku, ali i ona sama je pion bezličnog i osvetoljubivog odbora direktora. To je podsetnik da se nehumano postupanje spušta nadole: povređeni ljudi povređuju ljude. U stvarnom životu, neefikasni (pa posledično time isfrustirani) lideri mogu da postanu „zlikovci“ kao što je Kobelova ali, u njihovu odbranu, pritisak da se dostignu targeti i sprovode politike odbora ili menadžera lako mogu da potisnu njihovu „ljudsku“ stranu. Prekidanje ovog ciklusa zahteva redefinisanje liderstva, kako bi se prioritizovala dobrobit i osećanje pripadnosti zaposlenih, a ne samo efikasnost.

Razmislite, koliko često (ako i ikada) menadžeri dobiju pitanje „sa vrha“ kako su njihovi ljudi, a ne samo kako rade?