Novac može da postane iskušenje, a ne samo nagrada za delo. Frenk Darabont ga je doživeo početkom devedesetih, kada mu je ponuđeno oko 2,5 miliona dolara da se povuče i prepusti drugome režiju filma koji je godinama želeo da snimi. U tom trenutku još nije bio slavni reditelj. Iza sebe nije imao karijeru koja bi mu garantovala da će dobiti novu priliku i to u Holuvudu. Nasuprot tome, ponuda je bila vrlo konkretna: nekoliko miliona dolara i mogućnost da projekat preuzme Rob Rajner, uz Toma Kruza i Harisona Forda kao potencijalne glavne glumce.
Darabont je odbio.
Film se zvao Bekstvo iz Šošenka.
Odluka iz današnje perspektive izgleda zamalo romantično, jer je poznato šta se dogodilo kasnije. Pogotovo kada se pomene da je na današnji dan pre 33 godine Bekstvo iz Šošenka prvi put emitovan. Ali, odluke se ne donose iz budućnosti. U trenutku kada je Darabont birao između novca i režije, nije mogao da zna da će njegov film decenijama kasnije biti cenjen i voljen kao jedan od najboljih filmova svih vremena.
Znao je samo da bi, ako prihvati novac, još jednom odložio ono zbog čega je zapravo ušao u filmski svet.
Od izbegličkog kampa do Holivuda
Darabontova priča počinje mnogo pre Holivuda. Njegovi roditelji napustili su Mađarsku nakon političkih dešavanja u Mađarskoj 1956. godine i sa devetoro dece završili u izbegličkom kampu u Monbelijaru u Francuskoj. Tamo im se 1959. rodio još jedan sin, Ferenc Arpad Darabont.
Porodica se ubrzo preselila u Sjedinjene Države, a Ferenc, koji će kasnije postati Frenk, odrastao je u Čikagu i Los Anđelesu. Posle srednje škole nije otišao na fakultet. Radio je u bioskopu, prodavao grickalice, radio na garderobi, a slobodno vreme provodio gledajući filmove i pišući. Sa dvadeset godina radio je, kako je izjavio godinama kasnije, niz bedno plaćenih poslova samo da bi preživeo. Bio je telefonski operater, vozio viljuškar i obavljao fizičke poslove za aukcijsku kompaniju. Filmsku karijeru još nije imao. Imao je samo želju da je jednog dana napravi. Tada je napisao pismo Stivenu Kingu.
Želeo je da ekranizuje njegovu kratku priču „Žena u sobi“. King je pristao u okviru svog čuvenog programa „Dollar Baby“, kojim je mladim autorima omogućavao da za simboličan iznos ekranizuju pojedine njegove priče.
Darabont je na kratkom filmu radio tri godine. Godine 1983. zaradio je svega 11.000 dolara, a čak 7.000 uložio je u završetak filma. U spavaćoj sobi držao je pozajmljenu montažnu mašinu i gomile 16-milimetarske filmske trake koje je noću morao da sklanja sa kreveta kako bi imao gde da spava.
Kada je video rezultat, Stiven King je film nazvao najboljim među kratkim ekranizacijama svojih dela koje je do tada gledao. Još važnije, tri godine Darabontovog rada stvorile su nešto što se ne može brzo kupiti, a to je poverenje. Kada mu se nekoliko godina kasnije ponovo obratio, ovoga puta zbog „Bekstva iz Šošenka“, King je ponovo rekao da. Darabont je kasnije priznao da se sav trud oko prvog filma isplatio upravo zato što je King stekao poverenje u njega.
Koliko vredi san koji stalno odlažete?
Darabont je u međuvremenu postao profesionalni scenarista. Radio je na tuđim projektima, prepravljao scenarije i konačno pristojno zarađivao. Upravo zato je prošlo nekoliko godina pre nego što je ostavio plaćene poslove po strani i napisao scenario za „Bekstvo iz Šošenka“.
Kada je konačno počeo, trebalo mu je oko osam nedelja. Castle Rock je ubrzo prihvatio projekat. A onda se pojavila ponuda koja je mogla da promeni sve: oko 2,5 miliona dolara da prepusti režiju Robu Rajneru.
„Problem sa takvim ponudama nije u tome što su loše. Naprotiv. Problem je upravo u tome što su dovoljno dobre da čoveka ubede da još jednom odloži ono što zaista želi“ rekao je u jednom od intervjua Darabont.
Darabont je kasnije objasnio svoju odluku: čovek može da nastavi da odlaže svoje snove u zamenu za novac i da na kraju života otkrije da nikada nije uradio ono zbog čega je krenuo tim putem.
Frenk Darabont nije odlagao. „Bekstvo iz Šošenka“ počelo je da se prikazuje u američkim bioskopima 23. septembra 1994. godine. I dogodilo se nešto što zvuči kao filmski scenario a zapravo je surova realnost: film je u početku podbacio. Sa budžetom od oko 25 miliona dolara, tokom prvog prikazivanja u američkim bioskopima zaradio je oko 16 miliona. Iste godine publika je gledala „Forest Gamp“ i „Petparačke priče“, a Darabontov film nije bio veliki pobednik.
Tek kasnije počeo je njegov drugi život. Preporuke publike, sedam nominacija za Oskara, ogromna popularnost na VHS-u i česta televizijska prikazivanja polako su pretvorili početni neuspeh u kulturni fenomen. Sam Darabont kaže da je snaga filma pre svega bila u Kingovoj priči i dubokoj ljudskosti koju nosi priča. Govorio je da ljudi u njoj mogu da prepoznaju sopstvena iskušenja, patnje i nadu u pobedu, čak i ako nikada nisu bili ni blizu zatvora. „Bekstvo iz Šošenka“ za njega je svojevrsni filmski Roršahov test – svako u njemu vidi nešto svoje.
Sedam nominacija za Oskara pogurali su Darabontovu karijeru. Posle filma javio mu se Tom Henks i rekao da bi voleo da jednog dana rade zajedno. Iz toga je kasnije nastala „Zelena milja“. Usledili su „Magla“, rad na seriji „The Walking Dead“ i drugi veliki projekti. Ali možda najzanimljiviji deo Darabontove biografije nije spisak filmova koje je napravio.
Ne ide pravolinijski
Karijera Frenka Darabonta ni jednog trenutka nije tekla pravolinijski. Tako je i sam opisao svoj put.
Radio je na kasi bioskopa, vozio viljuškar, bio asistent na niskobudžetnim filmovima, godinama prepravljao tuđe scenarije, tri godine pravio kratki film koji gotovo niko nije mogao da vidi i čekao pet godina da napiše scenario za priču koju je već želeo da režira.
Čak ni kada je napravio film svog života, publika ga u početku nije prepoznala.
Godinama kasnije, kada mu je propao scenario za film o Indijani Džonsu na kojem je dugo radio sa Stivenom Spilbergom, Darabont je to opisao kao jedno od najvećih profesionalnih razočaranja. Ali, upravo ga je taj neuspeh naterao da prestane da bude scenarista „za najam“ i ponovo usmeri energiju ka svojim filmovima. I tada je razmišljao da „kada život zada takav udarac, potrebno je nastaviti dalje kako čovek ne bi postao ogorčen“.
Možda zato njegova priča nije lekcija o tome da uvek treba odbiti novac i slediti san. Suviše bi to bilo prozaično i očekivano. Mnogo je zanimljivije zapitati se koliko puta čovek može da kaže „jednog dana“ pre nego što shvati da je odlaganje postalo njegov život.
Darabont je mogao da uzme 2,5 miliona dolara. Mogao je da nastavi da piše tuđe filmove, dobro zarađuje i čeka sigurniji trenutak da režira svoj. Umesto toga napravio je „Bekstvo iz Šošenka“.
„U početku je izgledalo kao da sam doneo pogrešnu odluku. Trideset dve godine kasnije sve izgleda sasvim drugačije“ povodom godišnjice velikog filme izjavio je Darabont inače ljubiteljima televizijskih serija poznat i po radu na poslednje dve epizode pete sezone serije Stranger things.
