Početkom 20. veka Argentina nije izgledala kao zemlja koja će jednog dana postati školski primer inflacije, dužničkih kriza i valutnih lomova. Izgledala je kao budući ekonomski gigant. Ogromna plodna ravnica, izvoz žitarica i mesa, kapital koji je stizao iz Evrope i talasi imigranata pretvarali su zemlju u jednu od najprosperitetnijih ekonomija svog vremena. Buenos Ajres je rastao brzinom velikih evropskih prestonica. Železnice su povezivale unutrašnjost sa lukama. Argentina je hranila svet.
Istorijske procene daju dobru predstavu o razmerama tog bogatstva. Prema podacima zasnovanim na radu ekonomskog istoričara Angusa Maddisona, argentinski BDP po stanovniku 1913. godine iznosio je oko 3.800 međunarodnih dolara iz 1990. godine. Jedna akademska analiza Maddisonovih podataka svrstava Argentinu na deseto mesto među 65 tada nezavisnih zemalja za koje postoje uporedivi podaci.
Zato tvrdnju da je Argentina bila „među deset najbogatijih zemalja sveta“ treba koristiti uz važnu ogradu: reč je o istorijskim procenama realnog dohotka po stanovniku i ograničenom skupu zemalja za koje postoje pouzdani podaci. Ipak, osnovna poruka ostaje ista.
Argentina je bila izuzetno bogata. A onda je počela jedna od najdužih ekonomskih priča o relativnom propadanju u modernoj istoriji.
Zemlja kojoj je geografija dala ogromnu prednost
Prva argentinska ekonomska formula bila je jednostavna. Zemlja je imala ono što je industrijalizovanoj Evropi bilo potrebno: hranu.
Pampasi su omogućili proizvodnju ogromnih količina pšenice, kukuruza i mesa. Britanski kapital finansirao je železnicu, luke i infrastrukturu. Brodovi su odlazili prema Evropi puni argentinske robe.
Model je funkcionisao spektakularno dobro. Argentina je privlačila i ljude. Milioni Evropljana, posebno Italijana i Španaca, preselili su se preko Atlantika u potrazi za boljim životom.
Buenos Ajres postao je simbol tog uspona. Ali bogatstvo je imalo slabost. Argentina je bila snažno zavisna od izvoza poljoprivrednih proizvoda, međunarodne trgovine i stranog kapitala. Dok je globalna ekonomija bila otvorena i tražnja za argentinskom robom rasla, sistem je radio. Kada se svet promenio, promenila se i sudbina Argentine.
Prvi veliki lom
Prvi svetski rat poremetio je međunarodnu trgovinu. Velika depresija posle 1929. zadala je još teži udarac. Za zemlju čiji je prosperitet zavisio od izvoza, pad svetske trgovine bio je ozbiljan problem.
Ali 1930. godina donela je još jednu promenu. Vojni udar srušio je predsednika Hipólita Yrigoyena. Bio je to početak dugog perioda u kojem će vojska, civilne vlade i različiti politički pokreti smenjivati jedni druge.
Ekonomska politika takođe se menjala. Argentina je počela da se okreće prema unutra. Umesto ekonomije prvenstveno zasnovane na izvozu, sve važniji cilj postala je domaća industrijalizacija. Ideja je bila da se roba koja se ranije uvozila proizvodi kod kuće.
Taj model kasnije će postati poznat kao industrijalizacija supstitucijom uvoza.
Argentina nije bila jedina latinoamerička zemlja koja je krenula tim putem. Međutim, kombinacija zatvorenije ekonomije, sve snažnije državne intervencije i hroničnih političkih sukoba vremenom je postala važna karakteristika njenog razvoja.
Peron menja Argentinu
Nemoguće je razumeti modernu argentinsku ekonomiju bez Juana Dominga Perona. Peron je došao na vlast 1946. godine. Njegov politički pokret promenio je odnos države, radnika i privrede.
Plate su povećavane. Sindikati su dobili ogromnu političku snagu. Država je širila socijalna prava i preuzimala veću ulogu u ekonomiji. Nacionalizovane su važne kompanije i infrastruktura.
Za veliki deo radničke klase to je značilo rast životnog standarda i političkog uticaja. Ali ekonomski model imao je i troškove.
Veća državna potrošnja, intervencije u cenama, trgovinska ograničenja i pritisci na javne finansije postali su deo sistema koji će se, u različitim oblicima, vraćati tokom narednih decenija.
Važno je, međutim, izbeći previše jednostavan zaključak da je „Peron uništio Argentinu“.
Argentinsko relativno zaostajanje nema jedan uzrok niti jednu godinu početka. Ekonomisti i istoričari decenijama raspravljaju o ulozi institucija, trgovinske politike, političke nestabilnosti, fiskalne politike, spoljnog duga i promena u svetskoj ekonomiji. Problem je bio kumulativan.
Inflacija postaje način života
Vremenom se pojavio obrazac koji će Argentinu pratiti decenijama. Država troši više nego što prihoduje. Deficit mora nekako da se finansira.
Kada tržišta više ne žele da pozajmljuju dovoljno novca državi, pritisak se prenosi na centralnu banku i monetarno finansiranje.
Rezultat je inflacija. Kada stanovništvo izgubi poverenje u domaću valutu, počinje da štedi u dolarima. To dodatno slabi peso.
Država zatim uvodi valutne kontrole. Nastaje paralelno tržište dolara. Poverenje dodatno pada.
Argentina je tokom druge polovine 20. veka mnogo puta prolazila kroz varijacije ovog ciklusa.
Inflacija zato nije postala samo makroekonomski pokazatelj. Postala je deo svakodnevnog života. Argentinci su naučili da razmišljaju u dolarima čak i kada zarađuju u pesosima.
Nekretnine se tradicionalno vrednuju u dolarima. Građani pokušavaju da zaštite štednju kupovinom američke valute. Promene kursa prate se gotovo kao vremenska prognoza.
To je jedan od najtežih dugoročnih troškova argentinskih kriza: gubitak poverenja u sopstveni novac.
Hiperinflacija i traumatične osamdesete
Posle godina političke nestabilnosti, vojne diktature i rastućeg spoljnog duga, osamdesete godine donele su novu ekonomsku katastrofu. Inflacija je izmakla kontroli.
Krajem decenije Argentina je prošla kroz hiperinflaciju. Cene su se menjale tolikom brzinom da je normalno ekonomsko planiranje postalo gotovo nemoguće.
Za kompaniju je bilo teško odrediti cenu proizvoda. Za radnika je bilo teško znati koliko njegova plata stvarno vredi.
Za štedišu je držanje novca u domaćoj valuti moglo značiti brzo uništavanje kupovne moći. Zemlji je bio potreban radikalan prekid sa prošlošću. Dobila ga je početkom devedesetih.
Jedan peso – jedan dolar
Vlada Carlosa Menema i ministar ekonomije Domingo Cavallo uveli su sistem konvertibilnosti. Osnovna ideja bila je dramatično jednostavna: jedan argentinski peso vredeo je jedan američki dolar.
Posle hiperinflacije, rezultat je u početku izgledao spektakularno.
Inflacija je oborena. Privatizovana su velika državna preduzeća. Strani kapital ponovo je dolazio.
Građani su prvi put posle mnogo godina mogli relativno normalno da planiraju budućnost.
Argentina je tokom devedesetih jedno vreme predstavljana kao uspešan primer tržišnih reformi.
Ali fiksni kurs stvorio je novu ranjivost. Argentina praktično više nije mogla da koristi kurs kao amortizer ekonomskih šokova. Jak dolar značio je i jak peso. Argentinski izvoz postajao je manje konkurentan.
Istovremeno je rastao javni dug. Kada je ekonomija ušla u recesiju krajem devedesetih, konstrukcija je počela da se raspada.
2001: godina koja je ostala u kolektivnom sećanju
Krajem 2001. godine Argentina je došla do zida. Investitori su gubili poverenje. Kapital je izlazio iz zemlje. Država je imala sve veće probleme sa finansiranjem duga.
Građani su pokušavali da izvuku novac iz banaka. Vlada je odgovorila ograničenjem podizanja depozita. Mera je ostala upamćena kao „corralito“.
Usledili su protesti, politički haos i smene predsednika. Argentina je u decembru 2001. prestala da servisira veliki deo državnog duga.
Analiza MMF-a o argentinskoj krizi 2001–2002. opisuje razmere sloma. U periodu od tri godine proizvodnja je pala oko 20 odsto. Bankarski sistem bio je ozbiljno paralizovan, a režim vezivanja pesa za dolar napušten je početkom 2002. godine.
Bio je to jedan od najtežih ekonomskih slomova u savremenoj istoriji zemlje. I jedan od najvećih državnih bankrota tog vremena.
Oporavak koji nije rešio osnovni problem
Posle katastrofe usledio je snažan oporavak. Devalvirani peso pomogao je izvozu. Cene sirovina na svetskom tržištu rasle su. Kina je postajala sve važniji kupac poljoprivrednih proizvoda.
Argentina je ponovo rasla. Ali godine visokog rasta nisu iskorišćene da se trajno uklone sve slabosti sistema.
Argentina: Inflacija preko 100% prvi put od hiperinflacije 90-tih
Ponovo su se pojavili fiskalni problemi. Pritisci na centralnu banku su rasli. Kontrole kapitala vraćane su u različitim oblicima. Sporovi sa kreditorima dugo su ograničavali pristup međunarodnim tržištima.
Argentina se vratila starom problemu. Kako finansirati državu kada nema dovoljno poverenja?
MMF kao stalni pratilac argentinske istorije
Odnos Argentine i Međunarodnog monetarnog fonda mogao bi da bude posebna ekonomska knjiga.
Prema analizi Rojtersa o odnosima Argentine i MMF-a, Argentina je od ulaska u Fond 1956. do 2025. ušla u 23 programa sa MMF-om.
Posebno važna bila je 2018. godina. MMF je tada odobrio najveći stand-by aranžman u svojoj istoriji. Posle povećanja programa, raspoloživi iznos dostigao je 57 milijardi dolara.
Sam Fond je kasnije zaključio da program nije ostvario ciljeve vraćanja poverenja, fiskalne i spoljne održivosti i ekonomskog rasta. Od planiranih 12 revizija završene su samo četiri.
To je još jednom pokazalo koliko je argentinski problem dublji od jednog kredita ili jednog stabilizacionog programa.
Kada inflacija pređe 200 odsto
Novi dramatičan trenutak stigao je 2023. Godišnja inflacija dostigla je 211,4 odsto, prema zvaničnim podacima koje je tada preneo Reuters. Bio je to najviši nivo u nekoliko decenija.
Argentina se ponovo suočila sa poznatim simptomima. Visokim budžetskim deficitom. Slabim rezervama. Nepoverenjem u peso. Valutnim kontrolama. Visokom inflacijom.
Na predsedničkim izborima 2023. pobedio je Javier Milei sa programom dubokih ekonomskih promena.
Njegova administracija krenula je u snažno smanjenje državne potrošnje i fiskalnog deficita. Inflacija je sa ekstremnih mesečnih stopa počela značajno da usporava, dok je država ostvarila fiskalne suficite. Istovremeno, prilagođavanje je donelo ozbiljne socijalne i privredne troškove, naročito u početnoj fazi programa.
U aprilu 2025. MMF je odobrio novi četvorogodišnji program za Argentinu vredan 20 milijardi dolara, uz početnu isplatu od 12 milijardi dolara.
Argentina je tako još jednom pokušala da prekine ciklus koji traje generacijama.
Nije jedna pogrešna odluka uništila Argentinu
Privlačno je argentinsku priču objasniti jednom rečenicom. Slom možemo opisati i sa – previše države, Peronizam, socijalizam, neoliberalizam, MMF, dug, korupcija, protekcionizam i štampanje novca.
Svako od tih objašnjenja može obuhvatiti deo istorije. Nijedno samo po sebi ne objašnjava više od jednog veka relativnog ekonomskog zaostajanja.
Argentina je menjala politike. Imala je levičarske i desničarske vlade. Vojne diktature i demokratije. Fiksni i fleksibilni kurs. Privatizacije i nacionalizacije. Otvaranje prema međunarodnom kapitalu i kontrole kapitala.
Ali nekoliko problema stalno se vraćalo. Slabe i promenljive institucije. Politički sukobi oko raspodele nacionalnog bogatstva.
Brazil i Argentina spremaju zajedničku valutu
Hronični fiskalni problemi. Periodi monetarnog finansiranja države. Visoka inflacija. Nepoverenje u domaću valutu.
Zavisnost od spoljnog finansiranja. I česte, dramatične promene ekonomskih pravila. Za investitore i kompanije možda je upravo poslednja stavka jedna od najvažnijih.
Kapital može da podnese visoke poreze. Može da podnese niske poreze. Može da funkcioniše uz veliku državu. Može i uz malu.
Mnogo teže podnosi sistem u kojem ne zna kakva će pravila važiti za nekoliko godina.
Najskuplja stvar koju je Argentina izgubila
Argentina i danas poseduje ono što joj je omogućilo uspon pre više od jednog veka – ogromne poljoprivredne resurse, energente, litijum, obrazovano stanovništvo, veliko domaće tržište, razvijenu poljoprivredu i Industrijsku bazu.
I potencijal da bude jedna od ključnih ekonomija Latinske Amerike.
Zato njena priča nije priča o zemlji bez resursa. Upravo suprotno.
To je priča o zemlji koja je imala gotovo sve preduslove za dugoročan prosperitet, ali nije uspela da izgradi dovoljno stabilan ekonomski i institucionalni okvir da taj potencijal kontinuirano pretvara u rast.
Pre više od jednog veka Argentina je privlačila ljude iz Evrope koji su tamo odlazili tražeći bogatiji život.
Danas je njeno ime širom sveta mnogo češće povezano sa inflacijom, devalvacijama, kontrolom kapitala, MMF-om i restrukturiranjem dugova.
- Argentina – Kako je jedna od najbogatijih zemalja sveta postala sinonim za ekonomsku krizu
- Bio je dragulj Folksvagena, sada mu pravi milijarde gubitaka: Šta se dogodilo Poršeu?
- Novi Apple Watch vas uvek sluša: Kome pripada razgovor koji vodite?
- Kako da pronađete rešenje za problem koji vam deluje nerešivo?
- Venecija sprema novu cenu za turiste: Ulazak u grad mogao bi da košta 30 evra
Između te dve slike nalazi se više od sto godina ekonomskih eksperimenata. I možda najvažnija lekcija argentinske istorije.
Bogata zemlja nije isto što i trajno bogata ekonomija. Prirodni resursi mogu da stvore ogromnu početnu prednost. Visok dohodak može da traje decenijama.
Ali institucije, stabilna pravila, održive javne finansije, produktivnost i poverenje odlučuju da li će se bogatstvo sačuvati.
Argentina je pokazala koliko dugo može da traje cena kada se poverenje jednom izgubi.
