Ljudi svakodnevno izražavaju nezadovoljstvo odlukama velikih kompanija, političkim sistemima i pravilima koja im se nameću. To je priroda i to je balans i to je kretanje koje život čini živim.
Britanski filozof Džoni Tomson u svom eseju o mogućnostima društvenih promena polazi upravo od te protivrečnosti:
- Zašto je nezadovoljstvo toliko rasprostranjeno, a stvarne promene toliko retke?
- Koliko pojedinac zaista može da utiče na svet u kojem živi?
- Šta je potrebno da bi se lično nezadovoljstvo pretvorilo u kolektivno delovanje?
Tomson za primer uzima korisnike digitalnih platformi. Kada Disney+ poveća cene, Netflix ograniči deljenje naloga ili Meta promeni uslove korišćenja svojih usluga, društvene mreže preplave poruke ogorčenja. Korisnici najavljuju odlazak, objavljuju dokaze o otkazanim pretplatama i pozivaju na bojkot. Međutim, poslovni rezultati često pokazuju drugačiju sliku. Netflix je, uprkos nezadovoljstvu zbog ograničenja deljenja lozinki, privukao nove pretplatnike, dok Meta svakodnevno okuplja milijarde korisnika.
Objašnjenje je delom u onome što poslovni svet naziva konkurentskim jarkom – prednosti koju kompanija gradi toliko dugo da korisnicima postaje teško da je napuste. Porodične fotografije ostaju sačuvane na jednom servisu, poslovni kontakti na drugom, a prijatelji i zajednice na trećem. Odlazak sa platforme zato nije samo pitanje nezadovoljstva, već i spremnosti da se izgubi ono što je godinama stvarano.
Tomson smatra da se sličan osećaj nemoći javlja i u društvenom i političkom životu. Pojedinac može jasno da vidi problem, ali da istovremeno veruje kako njegov postupak neće promeniti ništa.
Zašto ljudi ostaju i kada znaju da nešto nije u redu?
Jedno od pitanja koje Tomson postavlja jeste kako se ljudi zaista ponašaju u okolnostima koje zahtevaju hrabrost. „Lako je zamišljati šta bi neko učinio da živi pod autoritarnom vlašću, da prisustvuje nepravdi ili da mora da bira između sopstvene sigurnosti i pomoći drugima. Međutim, odluke koje deluju jednostavno iz bezbedne udaljenosti postaju mnogo složenije kada podrazumevaju stvaran gubitak“ piše Tomson.
Tomson se poziva na roman Prophet Song irskog pisca Pola Linča, dobitnika Bukerove nagrade. Radnja je smeštena u Irsku koja postepeno klizi u totalitarizam. Glavna junakinja Ajliš ima mogućnost da napusti zemlju, ali njen život ne čine samo politička uverenja. Tu su deca, posao, porodične obaveze i svakodnevna odgovornost prema ljudima koji od nje zavise.
Upravo u toj složenosti Tomson prepoznaje jedan od razloga zbog kojih ljudi dugo ostaju u okolnostima koje postaju sve nepovoljnije. Autoritarizam ne mora da nastupi iznenada, sa jasno prepoznatljivim simbolima i pravilima. Promene mogu biti postepene, a granica između onoga što se još može podneti i onoga što zahteva otpor često nije očigledna.
Tomson se osvrće i na psihologiju posmatrača, odnosno sklonost ljudi da ne reaguju kada očekuju da će to učiniti neko drugi. Prilagođavanje grupi može biti način očuvanja društvenih odnosa, ali i razlog zbog kojeg neprihvatljive okolnosti opstaju duže nego što bi se očekivalo.
Da li je za promenu zaista potrebna većina?
Jedan od najzanimljivijih delova Tomsonovog razmišljanja odnosi se na istraživanja političkih naučnika koji su proučavali društvene pokrete i kolektivni otpor.
Poziva se na rad profesorke sa Harvarda Erike Čenovet, koja je analizirala 323 kampanje otpora u periodu od 1900. do 2006. godine. U njenom istraživanju pojavljuje se podatak da su kampanje koje su na vrhuncu mobilizacije uključivale najmanje 3,5 odsto stanovništva ostvarivale potpuni ili delimični uspeh.
Ovaj nalaz postao je poznat kao pravilo 3,5 odsto, mada je sama Čenovet kasnije naglasila da nije reč o univerzalnom zakonu, već o obrascu u posmatranim istorijskim slučajevima.
Tomson u tome pronalazi drugačiji pogled na pitanje društvene moći. Promena ne mora da počne onda kada većina ljudi postane spremna da deluje. Ponekad je dovoljno da relativno mala grupa bude dovoljno odlučna i istrajna da svojim postupcima pokrene druge.
Sličnu ideju razmatra i istoričar Rutger Bregman koji piše o nesrazmerno velikom uticaju koji pojedinci i manje grupe mogu imati na društvo. Međutim, Tomsona posebno zanima kako takva grupa nastaje. Šta pretvara nezadovoljstvo pojedinaca u zajedničku nameru i zbog čega neki ljudi uspevaju da postanu simbol promene?
Zašto su promenama potrebni ljudi koji predstavljaju ideju?
Odgovor Tomson pronalazi u neobičnom primeru – filmu i romanu V for Vendetta, čiji su autori Alan Mur i Dejvid Lojd.
Priča je smeštena u distopijsko društvo kojim upravlja totalitarna vlast. Glavni junak, poznat samo kao V, nosi masku Gaja Foksa i postaje simbol otpora. Njegov identitet ostaje skriven, što je za Tomsona važnije od njegovih ličnih osobina.
V nije idealizovani moralni junak. Njegova pobuna proizlazi i iz lične osvete, jer je i sam bio žrtva nasilja sistema protiv kojeg se bori. Tomson zato pravi razliku između čovekovih motiva i onoga što on počinje da predstavlja drugima. U filmu V izgovara misao da se ispod maske ne nalazi samo čovek, već ideja, a ideje nije moguće uništiti na isti način kao pojedinca.
Tomson upravo u tome vidi ulogu društvenog junaka. Nije neophodno da takva osoba bude moralno besprekorna niti da poseduje izuzetne sposobnosti. Njena važnost može biti u tome što drugima daje prepoznatljiv izraz za nezadovoljstvo koje već osećaju, ali još nisu uspeli da pretvore u zajedničko delovanje.
Pojedinac koji otkaže pretplatu verovatno neće ugroziti poslovanje velike kompanije. Međutim, ako njegov postupak postane simbol šireg nezadovoljstva, može podstaći druge da se organizuju oko istog zahteva. Tomson zato pravi razliku između protesta kao trenutne emocionalne reakcije i promene kao procesa koji zahteva ideju, ljude spremne da je zastupaju i istrajnost koja prevazilazi početni talas nezadovoljstva.
Njegovo promišljanje se vraća na pitanje koliko pojedinac zaista može da promeni svet? Istorijski primeri koje navodi ne nude garanciju uspeha, ali pokazuju da brojnost nije uvek presudna na samom početku. Važnije je da postoji ideja oko koje ljudi mogu da se okupe i dovoljno istrajnih pojedinaca koji su spremni da je pretvore u delovanje.
