Dok se svet sve više oslanja na veštačku inteligenciju, vodeći ekonomista sa MIT-a, Sendhil Mulainatan, upozorava da pravac u kojem tehnologiju razvijamo nije neminovan, već zavisi od nas.
Sendhil Mulainatan (53), profesor ekonomije na MIT-u i dobitnik prestižne stipendije Fondacije MacArthur, deo karijere je posvetio razumevanju kako ponašanje ljudi utiče na siromaštvo, što je krunisano knjigom „Scarcity“ iz 2013. godine. Danas, fokusiran je na veštačku inteligenciju i kako ona može da utiče ili pomogne zaposlenima.
Umesto da veštačku inteligenciju (AI) koristimo kao alat za zamenu ljudi, kaže on, trebalo bi da ga oblikujemo tako da pojača naše sposobnosti. „Kao „bicikl za um“, po analogiji koju je popularizovao Stiv Džobs“, kaže on. U razgovoru za Wall Street Journal, Mulainatan iznosi argumente zašto trenutni razvoj AI ide u pogrešnom pravcu i i šta možemo da učinimo da to promenimo.
AI kao alat, a ne zamena
Većina javnih diskusija o AI svodi se na to da li će zameniti radnike, pomoći obrazovanijima ili nauditi manje obrazovanima. Mulainatan smatra da je ta dilema lažna. AI može i treba da služi kao produžetak ljudskih sposobnosti – poput bicikla koji pomaže čoveku da se brže kreće.
“Pitanje nije da li će AI da nas zameni, već da li ćemo mi to dopustiti,” kaže on.
Mulainatan ističe da su tehnološke kompanije, poput OpenAI i Google-a, fokusirane na pogrešne metrike. Svaki novi model ocenjuje se po tome koliko bolje automatizuje zadatke, ne po tome koliko bolje pomaže ljudima.
„Ne postoji metrika koja meri koliko AI poboljšava nečiju sposobnost rada, već samo koliko je bolji od čoveka u obavljanju zadatka,“ upozorava on.
Pozitivan primer: AI kao učitelj
U jednoj studiji, bivša Mulainatanova studentkinja, Lindzi Rejmond, analizirala je kako AI utiče na rad u call centrima. Radnici su dobijali sugestije od AI bota, što im je poboljšalo učinak, a najviše onima koji su ranije bili najslabiji. Ali ključni nalaz bio je sledeći: posle nekog vremena, i bez bota, radnici su zadržali poboljšane performanse. Zaključak: AI ne mora da bude alat za zamenu, već alat za učenje.
Mulainatan navodi primer traženja posla: algoritam bi mogao da kombinuje znanje korisnika (šta voli, gde želi da radi) i podatke (gde su mu šanse za zapošljavanje najveće) kako bi dao bolje savete, što je tipičan primer „bicikla za um“. Isto važi i za upravljanje vremenom, gde bi AI mogao da upozorava korisnika na preopterećenost i lošu raspodelu resursa, što većina digitalnih alata danas ne radi.
Zaboravljeni potencijal ponašajne ekonomije
AI bi, prema Mulainatanu, mogao da pomogne tamo gde su ljudi slabiji, a ostavi prostor za ono u čemu su ljudi najbolji: kreativnost, empatiju, donošenje odluka u složenim situacijama. Jedan primer je selekcija biografija. AI može da identifikuje obrasce u odabiru kandidata koje ljudi često zanemare, a ispostavi se da su ti kandidati uspešni.
Za Mulainatana, ključni zadatak nije tehnološki, već etički i društveni: moramo odlučiti da AI razvijamo tako da pomaže ljudima, ne da ih eliminiše.
„Ako nastavimo putem automatizacije, biće teško vratiti se. Još imamo izbor. Ali vreme curi,“ upozorava on i dodaje da ova vizija AI ne zahteva nove algoritme, već novu nameru.
 koristimo kao alat za zamenu ljudi, kaže on, trebalo bi da ga oblikujemo tako da pojača naše sposobnosti.){kind=link}