Da li je organska proizvodnja postala nova meta zelene politike: Ekologija favorizuje kavez – kokoške postale novi klimatski krivci

Nova studija Univerziteta u Oksfordu, koju prenose britanski mediji, donela je zaključak koji će mnoge iznenaditi – organska jaja iz slobodnog uzgoja imaju gotovo dvostruko veći uticaj na životnu sredinu od proizvodnje jaja u industrijskim kavezima.

Na prvi pogled, zaključak deluje paradoksalno. Godinama se potrošačima poručuje da biraju organsku hranu, da podrže proizvođače koji životinjama omogućavaju prirodnije uslove života i da upravo takva proizvodnja predstavlja održivu budućnost. Sada ista ta proizvodnja odjednom postaje ekološki problem.

Ali da li je zaista tako?

Šta zapravo meri studija?

Istraživači nisu merili kvalitet hrane, nutritivnu vrednost jaja, upotrebu antibiotika, dobrobit životinja ili dugoročni uticaj na biodiverzitet.

Glavni fokus bio je ugljenični otisak – odnosno količina emitovanog CO₂ po proizvedenom jajetu.

Po toj logici, kokoške u kavezima imaju prednost. Manje se kreću, troše manje energije, pojedu manje hrane i nose približno isti broj jaja. Matematički, proizvodnja je efikasnija.

Ali ekologija nije matematika sa jednom promenljivom.

Kada jedna brojka postane jedino merilo

Poslednjih godina emisija ugljenika postala je gotovo univerzalni kriterijum za ocenu svake ljudske aktivnosti.

Međutim, prirodni sistemi funkcionišu znatno složenije.

Ako se kao jedino merilo koristi količina emitovanog CO₂, gotovo svaka intenzivna industrijska proizvodnja može ispasti „zelenija“ od tradicionalne proizvodnje, jer ostvaruje veći prinos uz manje resursa po jedinici proizvoda.

To, međutim, ne znači automatski da je održivija u širem smislu.

Na primer, organska proizvodnja često podrazumeva manju upotrebu antibiotika, drugačiji odnos prema zemljištu i veću dobrobit životinja – faktore koje ovakve analize uglavnom ne vrednuju.

Efikasnost nije isto što i održivost

U studiji se navodi da je potrebno više kokošaka kako bi se proizvela ista količina organskih jaja.

To jeste tačno ukoliko se proizvodnja meri isključivo kroz broj jaja.

Ali ostaje pitanje da li je cilj poljoprivrede maksimalna efikasnost ili proizvodnja hrane uz očuvanje kvaliteta zemljišta, dobrobiti životinja i zdravlja potrošača.

Drugim rečima, industrijski sistem gotovo uvek pobeđuje kada se meri produktivnost.

To ne znači da pobeđuje i kada se meri ukupni kvalitet proizvodnje.

Da li se menja pogled na stočarstvo?

Ovakve studije pojavljuju se u trenutku kada mnoge zemlje sprovode politike smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte, a stočarstvo se sve češće nalazi pod pritiskom.

Istovremeno, milijarde dolara ulažu se u razvoj biljnih zamena za meso i laboratorijski uzgojenih proteina. Velike prehrambene kompanije i investicioni fondovi poslednjih godina intenzivno finansiraju razvoj alternativnih izvora hrane, predstavljajući ih kao održiviju budućnost.

To ne znači da postoji koordinisana zavera protiv tradicionalne poljoprivrede, ali jeste legitimno postaviti pitanje kako će takve investicije uticati na buduće prehrambene politike.

Slika znatno složenija

Studija iz Oksforda ne dokazuje da je organska proizvodnja „loša“.

Ona pokazuje da, prema kriterijumu emisije ugljenika po proizvedenom jajetu, industrijska proizvodnja ostvaruje bolje rezultate.

To je važna razlika. Jer način na koji se postavi pitanje često određuje i odgovor koji će istraživanje dati.

• Novi izazovi osiguranja električnih vozila
• Priceless Passion Week ponovo u Beogradu: pet restorana i četiri nedelje ekskluzivnih degustacionih menija
• OpenAI bi da povuče ručnu: Zašto se ljudi koji prave najmoćniju AI sada plaše brzine njenog razvoja
• Predstavljen EUmeter – nova platforma za praćenje napretka Srbije ka članstvu u EU
• Wiener Art kolekcija predstavlja izložbu „Između dva daha: od avangarde do digitalnog“

Ako se meri samo CO₂, pobediće sistem koji proizvodi najviše uz najmanje troškove.

Ako se u jednačinu uključe kvalitet hrane, zdravlje zemljišta, dobrobit životinja i dugoročna održivost, slika postaje znatno složenija.

Možda upravo zato svaku studiju, ma koliko dolazila sa uglednog univerziteta, treba čitati pažljivo – ne samo kroz njen zaključak, već i kroz pitanje šta je uopšte merila, a šta je ostalo van okvira istraživanja.