Da li vam se stomak stegne a u grudima pojavi neobjašnjiva teskoba dok čitate o katastrofalnim požarima kod nas ali i u Grčkoj ili Kanadi, poplavama i sušama, uništavanju životne sredine od strane pohlepnih rudarskih kompanija, o tome kako je mikroplastika pronađena ne u zemljištu i vodi koju pijemo već i u jajnicima žena, o tome kako pčele nestaju i šta će to značiti za čitav ekosistem, o tome kako se poslednji netaknuti ledeni breg na Arktiku nedavno odlomio i izgubio 40 odsto svoje površine u samo dva dana…?
Ako vam ove crne misli nisu strane, niste sami. Dobrodošli u psihološki pejzaž 21. veka, gde se pored stresa, anksioznosti i burnouta, sve češće pojavljuje termin koji zvuči kao nešto što od čega pati Greta Tunberg: eko anksioznost.
Šta je eko anksioznost?
Fizički uticaj klimatske krize je nemoguće ignorisati, ali stručnjaci su sve više zabrinuti zbog druge, manje očigledne posledice stalnih eskalacija vanrednih ekoloških situacije: uticaja na mentalno blagostanje ljudi, posebno mladih.
Poslednjih godina, naučnici opisuju ono što različito nazivaju “eko-stresom”, “eko-anksioznošću” ili čak “eko-tugom”: skup simptoma koji uključuju depresiju, anksioznost i posttraumatski stresni poremećaj, povezanih sa ličnim iskustvom ozbiljnih vremenskih nepogoda ili jednostavno životom u svetu u kojem klimatske promene postaju sve veća pretnja. Iako još uvek nije zvanični dijagnostički termin, eco-anxiety (ili eko anksioznost) je itekako realno i rasprostranjeno emocionalno stanje. Američko psihološko udruženje definiše ga kao „hronični strah od ekološke propasti“. Ljudi koji ga osećaju ne pate od neutemeljenih paranoja – naprotiv, to su pojedinci koji su dobro informisani, empatični i vrlo svesni globalnih dešavanja. Njihov strah nije iracionalan, nego zapravo prilično racionalan odgovor na katastrofalne prognoze o klimatskim promenama, izumiranju vrsta i iscrpljivanju prirodnih resursa.
Istraživanja pokazuju da su mladi ljudi najviše pogođeni. U jednom radu iz aprila ove godine, objavljenom u Zborniku radova Nacionalne akademije nauka, naučnici su ispitali skoro 3 000 mladih ljudi u SAD uzrasta od 16 do 24 godine i otkrili da se približno 20 odsto njih plaši da ima decu, brinući se o dovođenju nove generacije u svet koji se stalno zagreva. Taj broj je skočio na preko 30 odsto među mladima koji su iz prve ruke doživeli tešku vremensku nepogodu.
Mladi, zato što se suočavaju sa dvostrukom realnošću
Ranija studija iz 2021. godine u časopisu The Lancet anketirala je 10 000 mladih od 16 do 25 godina u 10 zemalja i došla je do još zabrinjavajućih rezultata. Ukupno, skoro 60 odsto ispitanika opisalo je sebe kao veoma ili izuzetno zabrinute zbog klimatskih promena, a skoro 85 odsto je bilo barem umereno zabrinuto. Više od 45 odsto ukupnog broja je reklo da ta osećanja negativno utiču na njihovo svakodnevno funkcionisanje. Čak dve trećine je reklo da smatra da je budućnost zastrašujuća, a još je veći broj onih koji veruju da odrasli nisu uspeli da se brinu o planeti, ostavljajući problem generacijama koje dolaze.
Zašto baš mladi? Zato što se suočavaju sa dvostrukom realnošću: umesto da planiraju život, karijeru, porodicu i snove, oni se pitaju da li će za nekoliko decenija moći da dišu čist vazduh. Paradoksalno, to su generacije koje su i najviše ekološki osvešćene, ali i najviše zatrpane podacima. Internet je beskrajni izvor informacija, ali i anksioznosti, posebno kada vam TikTok i X algoritam svakodnevno servira snimke topljenja glečera i propadanja koralnih grebena, začinjene dramatičnim “voice-overima” i šokantnim naslovima.
Eko anksioznost predstavlja čitav emocionalni spektar: tugu zbog gubitka prirodnih lepota, ljutnju na sistem i institucije koje ništa ne preduzimaju, osećaj krivice jer i sami doprinosimo problemu ali i duboku zabrinutost zbog neizvesne budućnosti.
Klimatske promene nisu jedini krivac
U društvu u kojem se stalno očekuje da budeš informisan, angažovan, ekološki svestan i „daješ svoj doprinos“ (ma šta to značilo), eko anksioznost je dodatno pojačana pritiskom perfekcionizma. Nije više dovoljno da reciklirate, morate znati tačno koji otpad ide gde, izbegavati brendove “brze mode”, ne voziti auto na fosilna goriva, biti vegan ili barem obraćati pažnju u kakvim uslovima su gajene kokoške ili krave čija jaja i mleko konzumirate i na sve deliti sa svima edukativni sadržaj na ove teme.
Ova klima stvara osećaj da nikad ne radimo dovoljno, pa čak ni kad se trudimo. Što više znamo, to se gore osećamo. A društvene mreže, koje bi mogle da budu prostor za podršku i edukaciju, često samo pojačavaju osećaj krivice i nedovoljnosti.
Zanimljivo je što neki psiholozi predlažu da prestanemo da posmatramo ovo stanje kao anksioznost, već kao potencijal za rast. Umesto eco anxiety, neki predlažu termin eco empathy jer možda ovo što nas boli nije kvar u sistemu, već dokaz da imamo sistem. Osećati je ljudski. Biti svestan znači da ti je stalo. A to je već pola puta ka promeni.
Osetljivost je nešto najvrednije što imate
Klimatske promene su realnost. Ali i ljudska sposobnost da reaguje, prilagodi se i stvara nove sisteme je podjednako stvarna. Sve više gradova prelazi na održivu energiju, sve više mladih bira karijere u poslovima koji se tiču održivosti i zaštite životne sredine, sve više kompanija menja politiku pod pritiskom generacija koje ne ćute.
Ne znamo kako će tačno izgledati 2050. godina. Ali znamo da ćemo tada biti upravo ono što danas odlučimo da budemo: apatični posmatrači ili angažovani akteri. Ako postoji nešto dobro što može proizaći iz svega ovoga, to je da zabrinuta, anksiozna ili ljuta osoba može postati veoma motivisana osoba, preduzimajući različite akcije kroz proteste, bojkote, smanjujući potrošnju ugljen-dioksida ili jednostavno podržavajući političare koji se ozbiljno zalažu i bave preduzimanjem klimatskih akcija.
I ako vas ikada preplavi osećaj da ste previše osetljivi jer vas pogađa stanje sveta, setite se da je upravo ta osetljivost nešto najvrednije što imate.
Jer svet neće spasiti ravnodušni.
 je itekako realno i rasprostranjeno){kind=link}