AI prijatelji, aplikacije za psihoterapiju i servisi tipa „iznajmi prijatelja“ više nisu samo internet mimovi, postali su tržište koje popunjava prazninu tamo gde su nekad bili ljudi. U eri TikTok-a, X-a i beskrajnih skrolovanja storija i rilsova, ljudi okruženi stotinama onlajn „prijatelja“ mogu provesti dane pa čak i nedelje a da ne vide „živog čoveka“ i sa nekim porazgovaraju oči u oči. Iako su povezani, osećaju se izolovano… i tržište to vidi.
Još 2018. godine Velika Britanija je imenovala Trejsi Krauč za prvog svetskog „ministra za usamljenost“, nakon što je državni izveštaj pokazao koliko je izolacija postala rasprostranjena i postala je prva država koja je objavila strategiju za smanjenje usamljenosti. Strategija je predviđala aktivnosti kroz devet različitih ministarstava pa je, na primer, predviđeno da lekari u direktnom kontaktu sa pacijentima koriste tzv. „socijalne preporuke“ i upućuju pacijente koji pate od usamljenosti na lokalne grupne aktivnosti ili programe za sklapanje prijateljstava.
Istim putem krenuo je i Japan, koji svog „ministra za usamljenost i izolaciju“ ima od 2021. a glavni zadatak mu je reintegracija usamljenih osoba (uglavnom starijih i bolesnih ljudi i samohranih majki) u društvo. Ove godine ozvaničili su ono što se do juče činilo kao još jedna epizoda distopične serije „Black Mirror-a“: dozvolili su upotrebu robotskih saputnika za pomoć starijima, koji za cilj imaju sprečavanje onoga što se u njihovoj kulturi naziva kodokushi ili „usamljena smrt“.
Ništa bolja situacija nije ni u ostatku sveta. Američki sekretarijat za zdravstvo je 2023. usamljenost proglasio epidemijom, sa efektima po zdravlje uporedivim sa pušenjem 15 cigareta dnevno a pripadnici generacija Z otvoreno priznaju da su im najbliži prijatelji danas aplikacije.
I tako, dok praznina raste, tržište pronalazi način da je monetizuje. Dobrodošli u loneliness economy, ekonomiju usamljenosti, gde se društvo kupuje, strimuje ili iznajmljuje. Postoji aplikacija za sve, pa i za to da te neko razume. Najpoznatija među njima je Replica, koja omogućava razgovor sa veštačkom inteligencijom koja „uči“ o tebi tokom vremena. Neki korisnici idu toliko daleko da je opisuju kao „srodnu dušu“. U Japanu možeš da iznajmiš ossana (u prevodu, čika) da te sasluša, proćaska s tobom ili te isprati u šetnju. U Londonu postoje anti-cafe lokali, koji naplaćuju po satu a gde se družiš sa ljudima koje nikad nisi upoznao. Pojedina skloništa za životinje nude iznajmljivanje pasa na par sati. Ideja je jasna: društvo se danas prodaje, i to ima svoju satnicu.
Tužno ali istinito: i ova roba ima svoje kupce. Ljudi su gladni povezanosti, a tržište zna kako da naplati svaki zalogaj.
Ova glad za pažnjom nije slučajna. Mesta gde smo nekad nalazili zajednicu: crkve, domovi kulture, penzionerski klubovi pa i same kancelarije, nestala su ili se promenila do neprepoznatljivosti. Rad od kuće nas fizički razdvaja, a kultura koja veliča samostalnost često čini da traženje društva deluje kao slabost. Profesorka sa MIT-a Šeri Terkel još je 2011. rekla da smo „sami zajedno“: okruženi ekranima, porukama i notifikacijama, a ipak gladni nečeg stvarnog.
Sve češće se ljudi emocionalno vezuju za influensere koje nikad nisu sreli, ili za fiktivne likove iz serija ili filmova koji im deluju bliže od komšija. Pitanje je: može li ta veštačka bliskost zaista da nas zadovolji? Ili samo mešamo konstantnu komunikaciju sa istinskom povezanošću?
Zamenili smo stvarne ljude algoritmima koji umeju da kažu „razumem te“ ali ne mogu da te zagrle. Sve češće, mladi priznaju da se više oslanjaju na Chat GPT nego na stvarnog prijatelja kada su u pitanju neke emotivne krize ili dileme. Jedna TikTokerka je izazvala salvu kritika kada je okačila video u kom vesti o trudnoći, nakon nekoliko gubitaka trudnoće, ne saopštava prvo suprugu ili roditeljima ili najboljoj drugarici već svom ChatGPT-u, koji joj čestita na prepoznatljivo servilan način. To je nova definicija digitalne i često iznajmljene intimnosti.
Naravno, postoje ljudi i situacije u kojima „ekonomija usamljenosti“ zaista pomaže. Osobe sa invaliditetom, ljudi koji se bore sa anksioznošću, agorafobijom ili nekim drugim mentalnim problemom, oni koji žive daleko od porodice i prijatelja, preko aplikacija konačno imaju osećaj prisustva i podrške. Za neke, virtuelno društvo i terapijske aplikacije mogu biti spasonosne. One takođe pomažu da traženje emotivne podrške postane normalizovano, što je i dalje tabu u mnogim kulturama.
Ali postoji i mračna strana. Većina tih sistema nije dizajnirana da nas izleči, već da nas zadrži. Da nas „navuče“, ne da nas poveže. Možda ovaj novi biznis nije samo eksploatacija, možda je ogledalo nas samih. Ogledalo koje pokazuje koliko smo svi željni pripadnosti u svetu koji nas konstantno gura u individualizam. Ekonomija usamljenosti jeste u porastu ali ono što će nas zaista spasiti ne nalazi se na App store-u. Moraćemo da probamo na „starinski način“: da zaista budemo tu jedni za druge.
