Godine 1202, nakon što je proveo godine učeći tajne „saracenske magije“ i posmatrajući algebru u praksi na dokovima Mesine, Fibonači je objavio je knjigu koja će transformisati trgovinu u Evropi. Nazvao ju je Liber Abaci (Knjiga računa), a u njoj je izložio algebarske principe koji su, u osnovi, trgovcima omogućili da zarađuju.
Istoričari i istraživači pišu da je Fibonači imao dar novinara: umeo je da nepoznato prikaže kao poznato, a apstraktno kao blisko i važno. Koristeći stvarne primere iz trgovačkog života, Fibonači je oživeo matematiku. Da je pisao akademskim jezikom, knjiga bi imala mali uticaj. Ali, zato što ju je napisao za trgovce, pokazao je pravu genijalnost velikog učitelja – sposobnost da pobegne od tiranije svoje stručne zajednice. Da je pokušao da ubedi učenjake i monahe, njegovo delo bi bilo rasparčano od strane zluradih „stručnjaka“ i izgubilo bi kredibilitet. Umesto toga, kao i svi majstori komunikacije, „Fibonači je zaobišao čuvare znanja i obratio se onima koji su iz nove tehnologije mogli izvući najveću korist – trgovcima“ piše Dejvid Mekvilijans u svojoj knjizi o istoriji novca.
Osuda zelenaša na pakao
Knjiga računa je postala osnovna knjiga, vrsta udžbenika za svakog trgovca i nezaobilazni alat međunarodne trgovine. Mogla bi se smatrati „prvom poslovnom knjigom koja je postala bestseler“. Bila je i otkriće i revolucija: objašnjavala je kako izračunati kamatne stope, kako zaobići crkvene zakone o zelenaštvu, kako podeliti dobit, proceniti prihode i troškove. Dala je trgovcima priručnik kako da izraze svoju robu u odnosu na tuđu, u razlomcima i zajedničkoj valuti.
Zbog brojnih stranica posvećenih kamatama, bankama i zajmovima, knjiga je izazvala negodovanje Crkve, koja ju je smatrala izazovom crkvenom monopolu nad pozajmljivanjem novca.
„Osuditi zelenaše na pakao bilo je praktičan način da se zaštiti sopstveni „biznis“: večna osuda nikada ne može biti osporena na sudu. Među svima koje je monetizacija i komercijalizacija evropskog malog biznisa najviše ugrožavala, najveća, najuspešnija i najdugovečnija multinacionalna organizacija sveta – Crkva, sa svojim sedištem u Rimu – imala je razloga za brigu“ piše istoričar Mekvilijams.
Inovacija: vreme i novac
Jedno od Fibonačijevih najvažnijih otkrića ticalo se odnosa između novca i vremena. On je razjasnio ono što ekonomisti danas zovu vremenska vrednost novca, što se jednostavno može razumeti kao: „bolje je imati jaje danas nego kokošku sutra“. Ideja da je novac danas vredniji od obećanja da će ga biti sutra, osnov je svakog pozajmljivanja i ulaganja. To je ono što se može nazvati troškom propuštene prilike ili cenom izbora.
„Ako ja pozajmim tebi novac, to znači da ga ti imaš, a ja ga ne mogu koristiti. Dakle, postoji trošak za mene. Novac koji mi vratiš mora biti uvećan za vrednost mojih izgubljenih prilika. Taj iznos se računa tako što se sve što dobijem nazad podeli važećom kamatnom stopom. Zašto kamatna stopa? Zato što je to ono što bih zaradio da sam novac jednostavno ostavio na depozitu. Danas to razumemo intuitivno, ali tada je davanje novcu vrednosti u vremenu bilo revolucionarno“ piše Mekvilijams.
Ova ideja omogućila je trgovcima i bankarima da razlikuju koje projekte vredi finansirati. Sumerci su hiljadama godina ranije imali kamate, ali Fibonači ih je učinio pristupačnim, prevodeći ih u jednostavne algebarske proračune. Njegova jasnoća spojila je trgovačku i bankarsku klasu i tako rodila novu figuru: trgovačkog bankara.
Bilans kao novo oružje
U Firenci 14. veka otvarale su se arhive prepune knjiga, dopisa i trgovačkih bilansa. Firentinski trgovci su pisali pisma širom sveta, a u središtu svih njihovih poslova nalazila se knjigovodstvena knjiga — bilans stanja koji je postao glavno oružje nove trgovačke klase. Sve to ne bi postojalo da nije bilo Fibonačijevog zalaganja za brojeve i račun.
Dve stotine godina kasnije, monah Luka Pačioli (učitelj Leonarda da Vinčija i Albrehta Direra) opisao je italijanski način knjigovodstva: dvostruko knjigovodstvo. Svaki dug imao je svoju protivrednost na strani potraživanja i sve se moralo izbalansirati. Tako je nastala praksa koja je omogućila preciznost, smanjila greške i uvela ideju da se ceo svet može sagledati kroz bilans.
Doba novca
„Možda je najveći uticaj Knjige računa bio intelektualni koliko i praktičan: podstakao je svet da misli kvantitativno, precizno i racionalno. U središtu matematičke kvantifikacije leži pojam preciznosti – bilans je temelj razumnog zaključivanja. Stari svet se zasnivao na nagađanju i čudima, a Fibonačijev svet na iskustvu i proverljivim činjenicama.
Matematika je postala tehnologija koja nas vodi od nejasnog do tačnog. Fibonači je promenio način na koji učimo, razmišljamo i računamo. Feudalna ekonomija ustupila je mesto novom dobu – dobu novca“ zaključio je Mekvilijams.
Mesto u Paklu
Bogobojažljivi Firentinci su u početku zabranjivali upotrebu arapskih brojeva, ali zabrane ne funkcionišu kada nova tehnologija osvaja maštu ljudi pogotovo ako donosi profit. Do kraja 13. veka shvatili su svoju grešku i uveli broj nula u svoje poslovne škole.
Do 1350. godine, više od hiljadu učenika u Firenci pohađalo je takozvane „računske škole“ zasnovane na Fibonačijevoj matematici. Iz njih je potekla nova poslovna klasa, među kojom su bili Makijaveli, Leonardo da Vinči, pa čak i sin Dantea Aligijerija.
„Imati brojeve i bilanse bilo je jedno, ali imati stabilnu valutu u koju se veruje bilo je drugo. Firentinci su je stvorili, dajući trgovcima sigurnost i poverenje. Novi oblik novca bio je rođen i Dante, najpoznatiji sin Firence, ostavio je u svom Paklu posebno mesto za one koji su ga zloupotrebili“ piše istoričar novca Dejvid Mekvilijams.
