O imenu i delu doktora Vojislava Subotića nećete naći mnogo sadržaja na internetu. Nažalost i nepravedno. Ovo je jedan od velikih i uglednih umova kraja 19. i početka prošlog veka. Zvanično se smatra ocem hirurgije u Srbiji i celokupne operativne medicine.
U maloj Kraljevini Srbiji dr Subotić je pokrenuo prvu hiruršku školu i privukao je mnogo lekara, pa je i broj operacija rastao iz godine u godinu na malom hururškom odeljenju. Jedan je od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, njegov dekan, dobitinik mnogo svetskih priznanja za objavljene radove i doprinos hirurškoj praksi.
Ono po čemu će svako pamtiti ovog velikog lekara je konstrukcija šine za imobilizaciju butne kosti. Upisan je u istoriju i kao izumitelj novina u hirurgiji krvnih sudova tehnikom reparacije umesto ’podvezivanja’. Bio je prvi operator koji je u Srbiji operisao pod totalnom anestezijom.
Dr Vojislav Subotić u pet ratova
Ako se, opet nepravedno, ostavi po strani koliko je toga jedan srpski lekar, rođeni Novosađanin, ostavio svetskoj medicini, zanimljivo je kako je ovaj cenjeni, a ratni hirurg uspeo da postigne toliko toga i realizuje svoje ideje. Kroz celu karijeru dodatno ga je pratila i teška bolest srca i kasnije gotovo svakodnevni bolovi.
Mladi Subotić je prekinuo studije medicine da bi kao dobrovoljac učestvovao u borbama na Drini. Vratio se nauci, završio studije i nastavio edukaciju i rad u Beču gde je objavljivao radove i uveliko ušao u hirurške tehnike.
Radio je u ratno vreme i učestvovao je čak u pet ratova. Bio je u Prvom srpsko-turskom ratu medicinar dobrovoljac. U Balkanskim ratovima je radio u sanitetu i u Prvom svetskom ratu učestvovao je kao sanitetski pukovnik.
U dva srpsko-turska rata i u ratu sa Bugarima nije bilo hirurga. Tako se dr Subotić istakao kao mlad hirurg i na poziv Srpskog saniteta otvorio je prvo hirurško odeljenje u Beogradu 1889, u Palilulskoj ulici, sada Džordža Vašingtona i imao je samo jednog asistenta.
Strog i autoritet
Dr Vojislav Subotić bio je strog i autoritativan šef, tvrdili su savremenici. Zahtevao je da saradnici prihvate gvozdenu disciplinu ili da se uklone sa odeljenja. Iako je po hirurškom obrazovanju bio daleko odmakao ispred svih tadašnjih hirurga, kad god bi stavljao primedbe na rad mlađih kolega, radio je to diskretno:
„Ne smatrajte to kao rđavu nameru s moje strane, već samo kao želju da vam pomognem da u jednoj stvari budete načisto“.
Od svih lekara i saradnika dr Subotić je tražio maksimum rada i neprekidnu vezu sa bolnicom i van posla. Primao je na svoje odeljenje mlađe lekare pod uslovom da stanuju i hrane se u neposrednoj blizini bolnice i da su svakog trenutka na raspolaganju, kako to piše u knjizi Život i delo srpskih naučnika.
„Nikada taj vrlo otmeni gospodin nije prošao svojim kolima pored svojih đaka, a da se ne zaustavi, porazgovara ili da nas pozove i poveze sa sobom“, svedočili su mladi lekari savremenci velikog doktora Subotića.
Postoje i zapisi i svedočenja da su mediji, razumljivo, bili zainteresovani za rad Subotićevog hirurškog odeljenja. Ovaj ugledni hirurg je ulagao mnogo truda i sve svoje vreme da bi srpsku hirurgiju postavio na čvrste temelje, ali nikako nije voleo novinarsku reklamu. Uvek je operisao iza zatvorenih vrata, osim za lekare, jer je reklamu smatrao nedostojnom za ozbiljnog lekara.
Vođenje sastanaka
U vreme Balkanskih ratova, na primer, u Srbiji je bilo svega 370 lekara od čega je za rad na bojištu određeno 296, a za službu u pozadini 74 lekara. Dr Subotić se uključio u lečenje 7 hiljada ranjenika u beogradskim bolnicama. I da bi se svakom lekaru koji je učestvovao u ovom lečenju ranjenika dala prilika da steknu što je više moguće iskustva, da kritički ocenjuju primenjene metode, dr Subotić je organizovao 11 stručnih sastanaka. Tu su raspravljane sve važnije teme iz ratne hirurgije i rasprave su štampane u stručnim časopisima. Ovo je u svakom pogledu bio dragocen potez, pre svega za mlade lekare i sve ostale koji su se upoznavali i postajali bliski.
Tako se dr Subotić pokazao i kao veoma vešt u vođenju sastanaka i timova i, kako su govorili njegove kolege, imao je takta za vođenje poslova, a ne samo hirurških u operativnim salama.
Na front
Za vreme Prvog svetskog rata dr Subotić je radio u Beogradu, a zatim u Nišu. Da ne bi bio zarobljen, evakuisao se preko Albanije iako lošeg zdravlja zbog stenokardičnih napada. Oronuo i slab, nije više imao svoje hirurško odeljenje već je otišao u Pariz i London i radio u interalijalnoj komisiji kao srpski delegat. Koristio je svoja široka poznanstva u inostranim lekarskim krugovima. Držao je predavanja i Pariskoj akademiji medicine predstavio svoj patent – šinu za imobilizaciju butne kosti.
Postao je član Pariskog hirurškog društva, a početkom 1918. se vraća na Krf i stavlja na raspolaganje vojnom ministru. Ponudili su mu rad u Solunu, u bezopasnom okruženju, što Subotić nije prihvatio i tražio je da radi na frontu. Tako je i bilo i zajedno sa svojim učenicima obilazio je rovove. Zapisao je:
„Naši ljudi su toliko skromni u svom herojstvu da nemamo ni dovoljno načina ni dovoljno moći da im učinimo što više usluga.“
Dr Vojislav Subotić o životu
Čuvena ratna bolnica u Dragomancima organizovana pod nadzorom dr Subotića i njegovih kolega bila je primer modela uspešne improvizacije i organizacije i s ponosom ju je pohvalio i vojvoda Stepa Stepanović. U celom kompleksu je bilo nekoliko zgrada i u njima tri operacione sale, dva previjališta, rendgen, bakteriološka laboratorija, apoteka. Tu je bio uključen i smeštaj za ranjenike i rekonvalescente. Bolnica je imala i stanove za osoblje i svoje živinarnike, obore za svinje i ovce i svoju baštu za povrće. Nije ni čudo što je ušla u istoriju kao primer odlično organizovane hirurške poljske bolnice.
U takvim uslovima, bolestan već 30 godina, dr Subotić je teško radio zbog lošeg zdravstvenog stanja. Ali, nije odustajao od operacija iako je, kako je zapisano, bio rastrzan užasnim bolovima u grudima.
„S velikom ljubavlju i nežnošću je pristupao radu. Uvek se radovao uspesima i učestvovao u pružanju poslednje pomoći ranjenima na samrti“, u delu o dr Subotiću zapisano je u knjizi Život i delo srpskih naučnika.
Dr Subotić je bio izuzetan u svakom smislu. Na žalost, nije mu se ispunila želja da umre na poslu, već ga je smrt našla prikovanog u krevetu. Iako lošeg zdravlja, napisao je predavanje koje je trebalo da održi kao uvodno u seriju predavanja na Medicinskom fakultetu. Nije, nažalost, uspeo da ga održi. Postoji sačuvano i u poslednjem pasusu dr Vojislav Subotić je zapisao:
„Završavajući, dozvolite mi da vam skrenem pažnju još na to da se od svakoga ko bi želeo da trajno održi vezu sa medicinskim naukama i njihovim razvitkom traži, pored ljubavi ka nauci, još i zbiljan, savestan, neumoran i istrajan rad. Ta već je otac medicine, veliki učitelj Hipokrates kazao: Život je kratak, a umetnost duga!“
