Ilija Milosavljević Kolarac je u srpsku istoriju upisan kao trgovac i jedan od najvećih srpskih dobrotvora. Trgovinom u Pančevu i Beogradu stekao je veliko bogatstvo, pišu istoričari, a testamentom je imanje ostavio fondu za otvaranje Beogradskog univerziteta i Fondu za pomaganje književnosti. Ostavio je i detaljna uputstva kako i za koje namene da se koristi ova ostavština koju je namenio srpskom narodu.
Po pisanju Draga Delića, sva Kolarčeva imovina je ušla u Zadužbinu Ilije Milosavljevića Kolarca koje je funkcionisala preko pomenuta dva fonda sve do Drugog svetskog rata.
Finansije Zadužbine
„Ja želim da ove moje naredbe ostanu nepromenjene dok je Srpstva i Srbije, i da ne može ove moje naredbe preinačiti ni zakon, ni vlasti države, ni ma ko drugi“ napisao je Kolarac u svom testamentu. Veliki trgovac je ostavio zavet „učenim Srbima“ da se staraju da „kroz sva vremena ove fondove u dobrom stanju održavaju…kako će narod srpski najviše koristi imati“. Zahtevao je i da Odbor u novinama objavljuje godišnje izveštaje o poslovanju i da ih podnosi Glavnoj kontroli (revizorskoj ustanovi).
Prema istraživanju Milana Đ. Milićevića, Zadužbina je u svom fondu na dan osnivanja imala 724.508 dinara u zlatu, a sedam godina kasnije iznos je uvećan za 570 hiljada. Pošto je tada dinar bio jedna od najjačih evropskih valuta sa podlogom u zlatu, Kolarčevi fondovi su raspolagali bogatstvom. Po pisanju Delića, odbor je strogo vodio računa da se deo sredstava predviđen testamentom pripisuje glavnici i uvećava, a da se ostatak troši, kako je i predvideo Kolarac. I dok su tako vođene finansije, Zadužbina je uspešno poslovala.
Bilo je još preciznih uputstava koje je iskusan trgovac Kolarac ostavio za poslovanje njegovom imovinom. U Književni fond, koji je već bio postojao, Kolarčevim ulaganjem trebalo je izdvojiti još 10 hiljada dukata ćesarskih. Trećina sredstva Fonda trebalo je da se daje pod kamatu dok se iznos ne uveća duplo (20 hiljada), a preostale dve trećine trebalo je da se koriste za finansiranje i nagrađivanje književnih dela i to ne samo Srba iz tadašnje kneževine, nego i „Srba iz sviju predela srpskih i to samo dela pisana ćirilicom“.
Ekonomski obrazac Kolarca
Po pisanju Milana Đ. Milićevića, Kolarčevog biografa, veliki trgovac je iz Kolara kod Smedereva stigao u Beograd sa „svega 30 para svojega imanja, a ostavio ga kao jedan od prvih građana“. Sa „čestitiom domaćicom svojom Sinđelijom obilno zarađujući, umeo je i primerno štedeti“.
Da nije znao da postavi ekonomski obrazac po kome će njegova Zadužbina finkcionisati, Kolarac ne bi bio ono što jeste i ne bi ostavio Srbiji veliko bogatstvo. Nažalost, to bogatstvo nije donelo Srbima što je Kolarac naumio osnivanjem Zadužbine. Njegov testament je praktično poništen dolaskom komunista na vlast i Kolarčeva imovina je nacionalizovana, kako piše Drago Delić.
Od oca je dobio prvo prezime, ali i dar za poslovanje. Cela familija je morala da beži od Turaka preko Dunava posle neuspelog Prvog srpskog ustanka. Zadržali su se u Pančevu i tu je Kolarac počeo da trguje, ribom pre svega. Kasnije je radio kao pomoćnik velikim trgovcima. Oženio je i kćerku jednog od njih iz Beograda. Otvorio je svoju radnju u današnjoj Dubrovačkoj ulici, ali se ubrzo vraća u Pančevo gde razvija veliki posao trgujući hranom i stokom. Iz Srbije je izvozio robu koja je bila tražena u Austrougarskoj. Uvozio je hranu, so, šalitru i druge deficitarne proizvode. Imao je i pomoć trojice braće koje je iz Kolara doveo u Beograd. Imao je i svoje magacine i brodove za transport robe i svi su ga znali kao Ilija Srbijanac i Ilija Servijaner.
Kolarac koji stiče i robija
Posle smrti supruge sa kojom je Kolarac, kako je pisano, sve zajednički stekao „da bi ostavili što više svome narodu“, vraća se u Beograd i nastavlja da radi, kupuje zemljište, gradi kuće, a jednu i na današnjem Trgu Republike, na trgu pored „Staklenca“. Narednih godina je uglavnom živeo od rente, a najveće prihode mu je donosila palata sa kafanom na Trgu.
Po pisanju Delića, nije poznato šta se dešavalo sa novcem fondova tokom Drugog svetskog rata. U to vreme Zadužbina nije mogla da radi i prihodi su bili minimalni. Ne zna se šta se desilo sa novcem koji je već postojao. Zna se da su u bombardovanju stradali gotovo svi Kolarčevi objekti i jedino je ostao Univerzitet na Studentskom trgu. Ono što nije porušeno, država je oduzela – plac i Univerzitet, imanja u Ćupriji i Železniku.
Kolarac je za života bio kažnjen. Proveo je u zatvoru nekoliko meseci sa 77 godina. Optužen je da je učestvovao u pobuni protiv Kralja Milana. Umro je dva meseca posle pomilovanja 1878. Kralj Milan ga je pomilovao povodom sticanja nezavisnosti
Kolarčeva imovina
Imovina je, po podacima koje je zapisao Delić u svojoj knjizi, sačinjavala pomenutu palatu na današnjem Trgu Republike, 20 hiljada dukata ćesarskih u novcu i hartijama, „tri dućana sa kućom i zgradama“ (danas Makedonska ulica u Beogradu), livadu u Železniku, imanje u Ćupriji, deo kuće nasleđene od brata Atanasija, ulozi u bankama, brilijantski prsten, nakit, nameštaj.
Imovina je trebalo da služi narodu tako što bi svi prihodi ulazili u Fond za podizanje Univeziteta koji je trebalo da se podigne u trenutku kada se sredstva kapitalizuju da Univerzitet može da se sagradi i održava. Kolarac je živeo u uverenju da će Srbija bez učenih i pametnih ljudi ostati siromašna i zavisna od razvijenih država i zato je silno želeo da sve stečeno nameni opismenjavanju i obrazovanju Srba.
Radom oba fonda po Kolarčevoj želji rukovodio je Odbor od šest uglednih Srba, njegovih prijatelja i ljudi koje je poštovao, na čelu sa Aćimom Čumićem profesorom prava. Odbor je birao nove članove po potrebi.
Fond je 1900. godine dostigao sumu od propisanih 20 hiljada dukata i 28 godina kasnije Univerzitet je mogao da ostvaruje zapovesti iz testamenta, pa je i doneta odluka da se gradi. Univerzitet je izgrađen 1932. i danas stoji kao ponosno zdanje sa velikim brojem sala, kabineta, učionica, ateljea i najakustičnijom dvoranom u Srbiji.
Iz Kolarčevog Književnog fonda izdato je 120 knjiga do početka Prvog svetskog rata i još 100 do Drugog svetkog sukoba, po podacima iz Portreta najvećih srpskih industrijalaca.
Pre 11 godina Ministarstvo kulture i informisanja je proglasilo Zadužbinu Ilije Kolarca za ustanovu kulture od nacionalnog značaja, a finansira se od drugih donacija kako bi mogao da funkcioniše.
Zahvalnost Srba
Nakon smrti Ilije Milosavljevića Kolarca, a po pisanju Milana Đ. Milićevića iz 1896, ostala je zahvalnost Srba njihovom dobrotvoru, „…onomu koji je u Kolarima tek naučio čitati i pisati pa se tim manje svojskim starao za sve grane narodne književnosti, onomu koji je u školi učio samo časlovac, a narodu svojemu stvara Univerzitet, onomu koji u delima svoga dobročinstva živi i posle svoje telesne smrti, čestitu Srbinu, veliku rodoljubu Iliju Milosavljeviću Kolarcu, neka je sada i vazda velika slava“.
