Braća Krsmanović, zaboravljeni srpski trgovci i pioniri u uzgajanju ’plavog zlata’

Braća Krsmanović, pre svih Jova, Nikola i Risto sa sinovima Dimitrijem, Aleksom i Ljubomirom deo su srpske poslovne istorije. Ne može se pored znanja o trgovini i berzanskim transakcijama, zaobići ljubav svih pomenutih Krsmanovića prema Srbiji i zadužbinarstvo od koga je danas, nažalost, malo ostalo. A što se današnjih aktivnosti njihove Zadužbine tiče, one se ni ne pominju.

Braća Krsmanovići, koji su bili veoma uticajni u Srbiji i Beogradu već od polovine 19. veka, iz Tuzle i Brčkog stigli su lađom. Sa sobom su doneli bure zlatnika što je kružilo kao gradska priča. Bilo je jasno da su od oca i predaka Jova, Nikola i Risto nasledili poslovne manire i znanja, ali i preduzimljivost koja je bila jednako važna za sticanje bogatstva i razvijanje biznisa.

Srbija među šljivama od Krsmanovića

Nema sumnje da su braća Krsmanović bili među najuticajnijim Srbima. Uticaj, ugled i bogatstvo stekli su trgovinom žitom, kožom, solju i suvim voćem. Po pisanju Draga Delića, Krsmanovići su zaslužni za čuvenu sintagmu ’Srbija među šljivama’. Podsticali su zasade sadnica šljiva u Mačvi i Šumadiji. Ali, potreba za ’plavim zlatom’ bila je daleko veća nego što su seljaci mogli da proizvedu, pa su Krsmanovići i sami sadili i uzgajali šljive.

Od kada su počeli proizvodnju i trgovinu u Srbiji, primetno se povećao broj voćnjaka i sušara za voće jer su Krsmanovići izvozili za Austrougarsku, Nemačku i druge evropske zemlje. A, izvoz kože i krzna preko Trsta za Ameriku bio je tek veliki i unosan biznis.

Berzanski trgovci

Krsmanovići su zagovarali da se Narodna banka osnuje domaćim kapitalom, a na osnivačkoj Skupštini 1884. Jovo Krsmanović je izabran za viceguvernera. Njegova braća Nikola i Risto bili su jedni od većih akcionara Beogradskog kreditnog zavoda koji je potpomogao njihovu trgovinu.

Za Rista Krsmanovića se zna da je bio veoma vešt trgovac. Najveći novac je zaradio na berzi u Lajpcigu koja je tada bila reper za trgovinu kožom u Evropi. Kostić u Istoriji Beograda I piše da je Risto kupovao kožu kada su cene na berzi drastično padale i kupljenu robu je čuvao u magacinima. Sačekao je rast cena i tada je zaradio prvi veliki novac. Ovaj ’nos’ za trgovinu i velika zarada obezbedili su neke od najlepših građevina u centru Beograda. Prostor i zdanja od današnjeg Brankovog mosta ka Zelenom vencu i hotelu Bristol bio je u vlasništvu Krsmanovića, a tu su bili i brojni magacini ispod Velikih stepenika, kako piše Delić u Portretima najvećih srpskih industrijalaca.

Braća Krsmanović

Jova Krsmanović se nije ženio. Sugrađani su ga opisivali kao stasitog, duhovitog i lepo obučenog.

Nikola je bio ’mozak’ i glavni među braćom i učio je trgovačku školu u Pešti. Risto je bio zadužen za izvoz, pa je često putovao. Nikolini sinovi Dimitrije i Aleksa, kao i Ljubomir, sin Rista Krsmanovića, nastavili su poslove očeva i stričeva. Aleksa je išao putem oca, pa je i on učio trgovačku školu u Pešti. Nije imao dece, ali je ostavio veliki trag kao rodoljub i dobročinitelj velike želje da testamentom ostavi Srbiji i Srbima gotovo svu imovinu.

Aleksa Krsmanović je sve stečeno poklonio državi kao Zadužbinu Alekse N. Krsmanovića. Pre Velikog rata posedovao je najekskluzivnije zgrade u Beogradu:

• hotel Srpska kruna (danas Gradska biblioteka u Knez Mihailovoj) koju su Krsmanovići ostavili Ministarstvu prosvete,
• vilu na Terazijama (zgrada Protokola 3 u kojoj je obznanjeno osnivanje Kraljevine SHS 1918.), koja je posle Drugog svetskog rata služila kao Ministarstvo inostranih poslova, a proglašena je za kulturno dobro 1964, a danas je tu privatan Fakultet za medije. Ovde je Aleksa živeo do smrti.
• Zgrada na Kosančićevom vencu, sagrađena 1899. u kojoj je danas Austrijska ambasada.
• Parno kupatilo (ulica Cara Dušana 45)

Aleksa Krsmanović je kupovao placeve na dobrim mestima, nekretnine, iza njega je ostalo mnogo novca.

Testament Alekse Krsmanovića

Aleksa Krsmanović je preminuo u prvoj godini Prvog svetskog rata. Iza sebe je ostavio testament koji je napisao u godini smrti i koga je nazvao ’Moj testament’ i u kome je zaveštao i dao uputstva kako da se postupa sa njegovom imovinom nakon njegove smrti. Između ostalog zapisao je:

• Moja žena Linka ima pravo da uživa u kući na Terazijama br.40 i u vili Jelisaveta u mom vinogradu na Senjaku sve dotle dokle ona bude živa… Od čistog prihoda od kirija izdavaće se svakog meseca polovina mojoj ženi Linki, a druga polovina ulagaće se u Upravu fondova na uloženu knjižicu pod interes, na ime “Fond Alekse N. Krsmanovića”.
• Sva ostala moja nepokretna imovina na Terazijama i na Senjaku, ima se posle smrti moje žene da se proda i sav dobiveni novac za isto ima da se pripiše “Fondu Alekse N. Krsmanovića”.
• Kada ovaj Fond, koje od prodate nepokretnosti, koje od interesa dostig­ne sumu od dva i po miliona dinara, da se sa tim novcem ozida u Beogra­du jedan veliki dom na kojem ima biti napisan ovaj naslov: “Aleksa N. Krsmanović Srpstvu”.
• Odredio je i da se posle smrti njegove su­pruge imovina podeli među brojnom familijom (sinovca Jove D. Krsmanovića, sestara Mare, Anđe i Anke, dece pokojne sestre Joke i drugih bližih i daljih rođaka).
• Značajnu imovinu Aleksa je ostavio i mnogim srpskim humanitarnim i patriotskim društvima i udruženjima.

Fond je zvanično osnovan 1924, deset godina nakon Aleksine smrti. Iz ovog fonda, ali i drugih izvora Alekse Krsmanovića, primaoci određene finansijske i druge pomoći bili su i Invalidski fond Sveti Đorđe, Društvo Svetog Save, Kolo srpskih sestara, Dom sirotne dece, Sokolsko društvo Dušan Silni, Srpsko društvo Crvenog krsta. I tu nije kraj.

Sve je oduzeto

Po završetku Drugog svetskog rata Zadužbina Alekse N. Krsmanovića je oduzeta. Sva ostavština je dodeljena na korišćenje različitim firmama i podstanarima čime je praktično prestala da funkcioniše, kako piše Drago Delić. Dom Srpstvu koji je trebalo da se sagradi po želji Alekse Krsmanovića nikada nije podignut. Želja Krsmanovića da ostavi iza sebe zadužbinu koja će finansirati i podržavati patriotska dela i kulturne projekte nije ostvarena. Ono što je ostalo iza Krsmanovića danas“ imaju različiti pravni subjekti i fizička lica i o Zadužbini niko ne brine. Neka zdanja koja su ostala iza njih u veoma su lošem stanju iako se nalaze u strogom centru Beograda“, Delić je zapisao u Portretima najvećih srpskih industrijalaca.

Aleksin brat Dimitrije imao je šestoro dece, pet kćerki i sina Jovu koji je živeo u porodičnoj kući na Kosančićevom vencu kod Saborne crkve (danas Austrijska ambasada). Njegov sin Dimitrije nasledio je neke objekte strica Alekse i nastavio je lozu Krsmanovića, ali je ostao bez imovine jer je sve oduzeto.

Ako biste danas malo pretražili pravna lica, pronašli biste da je Zadužbina Aleksa Krsmanović aktivna, osnovana 13. oktobra 1924. Za prošlu godinu prijavljeni su prihodi od 50 hiljada dinara i rashodi od dva i o miliona dinara. Pre tri godine prijavljeni prihod bio je 100 puta veći, nešto više od pet miliona. Zaposleno je jedno lice.