Rizik od gubitka ključne osobe smatra se rizikom većim i od operativnog i od kreditnog, pa i pravnog i tržišnog rizika jer se svi oni mogu donekle predvideti i ublažiti, a ovaj nas može „potopiti“
Zamislite da ste zaposleni u stabilnoj kompaniji u kojoj sve „ide kao po loju“ jer osoba koja je na čelu te kompanije sposobna, pouzdana, ume da predvidi trendove, uspešno ispregovara uslove poslovanja, predoseti opasnosti i svojim postupcima ih preduhitri i u čije sposobnosti i akcionari čvrsto veruju i prepuštaju se. A onda – ta osoba odluči da ode: nastaje prvo tajac, iščekivanje, a zatim opšta panika…
Da zamislite da ste akcionar? Bolje nemojte!
Preveliko oslanjanje na pojedinca u kompaniji, koliko god on bio sposoban, ozbiljan je rizik – čak toliki da može dovesti i do zatvaranja firme ili pojedinih njenih delova. Jedan od takvih primera koji je poprilično odjeknuo u svetu dogodio se 2014. godine sa hedž fondom kojim je upravljala londonska kompanija BlueBay Asset Management, inače u vlasništvu Royal Bank of Canada. Portfolio menadžer njihovog hedž fonda Nil Filips odlučio je da da otkaz i pokrene sopstveni posao. BlueBay, koja je u to vreme upravljala imovinom vrednom 66 milijardi dolara, odlučila je da taj fond – inače vredan 1,4 milijarde dolara – zatvori, rekavši da je to u najboljem interesu investitora!
Već neko vreme strategijski menadžeri širom sveta pitaju se kako upravljati rizikom koji nosi potencijalni odlazak osobe na ključnoj poziciji u kompaniji: pojedini zaposleni zaista vrede zlata, ali šta se dešava kada odluče da odu i to svoje „zlato“ ponesu sa sobom? Jer, nije tu reč samo o njihovim intelektualnim resursima koje preduzeće više neće moći da koristi, već o profitu, opadanju samopouzdanja zaposlenih i potencijalnom padu opšte produktivnosti. To i kratkoročno i na dugi rok utiče na imidž kompanije, posebno ako je uspeh poslovanja zasnovan na poverenju klijenata. Zato se rizik od gubitka ključne osobe smatra rizikom većim od operativnog, i od kreditnog, pa i pravnog i tržišnog rizika jer se svi oni mogu donekle predvideti i ublažiti, a ovaj nas može „potopiti“.
Izveštaj MorganStanley Research iz 2018. godine pokazao je da su banke i kompanije koje upravljaju imovinom među najosetljivijim na rizik od odlaska ključnih osoba. Među kompanijama koje se kotiraju na američkim berzama prema Standard&Poors 500 indeksu, gde je visoka koncentracija zavisnosti od ključne osobe, njihov odlazak je u porastu: samo u 2017. godini 59 izvršnih direktora ili 12 odsto od ukupnog broja napustilo je kompaniju što je najveća fluktuacija ovog nivoa menadžmenta od 2006. godine. U pomenutom izveštaju upozoravaju se investitori da treba da budu svesni da takve promene mogu značajno da utiču i na vrednost akcija. Analizirajući kasnije poslovanje tih istih kompanija, došlo se do saznanja da su u narednih 12 meseci one zaostajale u proseku za 11 odsto u odnosu na prethodni period, a čak trećina od ukupnog broja zaostajala je za čitavih 20 odsto.
Ponajviše problema izaziva nesnalaženje ostalih zaposlenih u novonastalim uslovima, pa se vreme odziva značajno produžava i negativno utiče na odnos sa klijentima. Do toga dolazi delom zbog neiskustva, delom i zbog nerazumevanja vrste posla, ali i zato što postoje brojne situacije u kojima se ključna osoba snalazila instinktivno – status „ključne“ i dobijaju upravo one osobe koje umeju najbolje da plivaju.
Naravno, nije odlazak u privatni biznis ili na bolju poziciju jedini razlog zbog kojeg se kompanija može naći u „neobranom grožđu“: odlazak ključne osobe u penziju, teška bolest ili iznenadna smrt takođe su okolnosti na koje treba biti spreman.
Kompanija kao pozorište
Stručnjaci smatraju da se i za rizik usled odlaska ključne osobe mogu preduzeti adekvatne mere, odnosno koraci u smeru preventive, i da upravo finansijske institucije imaju najveće šanse da se pripreme za takav rizik jer su stručne u upravljanju finansijama i upravljanju rizicima.
Met Vikers, glavni savetnik u kompaniji Snowgum Financial Services iz Sidneja dao je nekoliko zanimljivih i korisnih predloga.
Imajte „rezervnog igrača“ – jedan je od saveta, koji ne podrazumeva da se umanji značaj ključne osobe, već samo da se obezbedi ravnoteža kad je reč o specijalizovanim znanjima i stručnosti. Kompanije bi, smatra on, trebalo da najpre identifikuju koje su to ključne tačke na kojima bi moglo da dođe do zastoja i uporedo da razvijaju nekoliko drugih osoba koje mogu gotovo neprimetno da obezbede kontinuitet poslovanja.
„Kao u pozorišnoj predstavi, uvek postoje rezervni glumci koji znaju uloge i koji mogu da ‘uskoče’ ukoliko prva postava bude sprečena. Oni možda nisu podjednako talentovani, ali svakako će omogućiti da se odigra predstava“, kaže Vikers.
A da bi se te ključne tačke identifikovale, poslovni proces ne treba posmatrati iz perspektive napisanih procedura, već kroz prizmu realnog stanja – onako kako se posao u praksi odvija. To se, kažu stručnjaci, može utvrditi kombinovanjem posmatranja, intervjua sa učesnicima poslovnog procesa i interaktivnog ispitivanja ulaznih i izlaznih podataka u skladu sa specifičnostima konkretnog poslovnog procesa i ključnih uloga.
Stručnjaci francuske kompanije za menadžment konsalting BDF SAS primećuju da ključne osobe ne moraju da budu menadžeri – mogu raditi u bilo kom sektoru i na bilo kojoj poziciji, a da se većina kolega upravo na njih oslanja kad je reč o informacijama, najboljim metodama i alatima u bilo kojim okolnostima.
Dobar plan para vredi
Jedan od predloga kako bi se kompanija zaštitila od štete izazvane gubitkom ključne osobe jeste i polisa osiguranja, čije bi pokriće bilo u vrednosti koju ta osoba ostvaruje za kompaniju. Polisa bi bila u vlasništvu kompanije koja bi i plaćala premiju, ali bi mogla i da je aktivira ukoliko se ključnoj osobi nešto dogodi ili jednostavno odluči da ode.
Investiranje u ‘naslednika’ takođe je jedan od modela koji se preporučuje i to radije nego da se traži adekvatna zamena: ankete među poslodavcima, a posebno kad je reč o računovodstvenim firmama i finansijskim institucijama, pokazuju da čak 76 odsto njih primećuje nedostatak odgovarajućih kandidata. Zato je, kažu, jednostavnije i efektnije obučavati i uključivati u posao osobu koja je spremna da se razvija zajedno sa procesom poslovanja.
Unakrsna obuka ili jačanje timova i njihove međusobne saradnje još je jedan od predloženih modela za preventivu rizika ključne osobe. Već dugo vlada mišljenje da je kompanija dobra koliko je dobar svaki njen tim pojedinačno. Zato je bolje negovati ključni tim nego ključne osobe i to tako što će se među zaposlenima podsticati širenje znanja i odgovornosti.
Takođe se preporučuje uključivanje i konsultanata i saradnika sa strane, odnosno specijalista mimo preduzeća, čime se ostvaruje dvostruki pogodak: više pari očiju smanjuju rizik ključne osobe, a klijenti se osećaju sigurnije kada o njima brine širi tim, a ne pojedinac što je posebno bitno kad je reč o finansijskim institucijama.
Kad god je to moguće, dobro je da ključni ljudi budu mentori nekome od kolega, iako se često dešava da oni sami to ne žele, plašeći se da mogu biti lako zamenjeni ali i čuvajući ljubomorno svoje znanje koje su godinama sticali.
Strateške pozicije umesto ključnih osoba?
Jedan od modela koji se smatra alternativnim predložila je profesorka strateškog i globalnog upravljanja ljudskim resursima iz Kopenhagena, Dana Minbajeva, koja je i osnivač Human Capital Analitics Group istraživačkog projekta koji pomaže kompanijama da izgrade i održe konkurentsku prednost. Ona smatra da se ključnim osobama i riziku gubitka poklanja previše pažnje i da fokus treba preusmeriti na građenje strateških pozicija. Ona kaže da mišljenje da su pojedinci presudni za uspeh preduzeća i da oni čine organizaciju pametnom nije ispravno, već da je obično obrnuto. Često se kaže da od pojedinaca prave superheroje, pa se previše resursa troši na to kako ih zadržati, a rešenje može biti u analizi i izgradnji strateških pozicija jer pojedinci dolaze i odlaze, a pozicije ostaju.