Za Mišu Anastasijevića se govorilo: „Gde god se pojavi, iz njega je curelo zlato“. A prema biografu Milanu Đ. Milićeviću, “zlato se zgrtalo pred njegovim nogama, a on ga je ulagao u poslove, davao pod interes, razdavao u dobrotvorne svrhe ili „bacao kroz prozor“. Ovo je verovatno najbolji opis jednog srpskog trgovca i bogataša 19. veka – sticao je, bio je, kako istoričari pišu, najbogatiji Srbin ikada, ali je i trošio na raskoš i provod na zalasku života.
Jednom prilikom i knez Mihailo je rekao: „Da nije bilo majora Miše koji se svuda javljao kao Srbin bogataš svakad prostrane ruke, danas bi malo ko i znao za Srbiju i srpski narod“.
Počeo sa 13 godina
Poreklom iz dela Srbije na desnoj obali Dunava, iz male varoši Poreč, Miša Anastasijević je kao i njegovi zemljaci imao buran život. Važili su za veoma spretne lađare, zanatlije i tragovce. Njihovi poslovi i život bili su vezani za čuvanje, granice, carinu i opsluživanje dunavskih lađi i karavana. Život je bio buran i izbog pogranične pozicije između Austrugarske, Vlaške i Kneževine Srbije, odnosno Turske.
Brojni brodovi, karavani i druga plovila i na njima trgovci razmenjivali su raznovrsnu robu, kupovali i prodavali i tu je bilo glavno pristanište na srednjem toku Dunava.
Jedan od trgovaca se istakao i ušao u srspku istoriju kao najbogatiji Srbin i primer veštog trgovca. Bio je to Miša Anastasijević, poznat i kao kapetan Miša. Ostao je rano bez roditelja i odgajila ga je maćeha Milja koja je brinula o njemu i zajedno su bežali od Turaka u Austrougarsku. Ali, vraćaju se nakon Drugog srpskog ustanka kao i većina izbeglica.
Pošto je bio pismen i bistar dečak, sa 13 godina je radio u školi u Poreču kao učitelj. Tada je bilo malo pismenog stanoništva, pa taj posao dobije sticajem okolnosti i znao je da ga neće dugo raditi kada je škola dobila prvog učitelja. Miša počinje potom da radi na lađama, utovara i istovara robu i često putuje.
Od carinika do majora
Miša Anastasijević potom postaje carinik na skelama koje su pravozile robu i ljude. Za nekoliko godina zaradio je dovoljno novca da pokrene sopstveni biznis. Pokazao je talenat za trgovinu i zaradu i za kratko vreme stekao je zavidan imetak. Oženio se devojkom Hristinom, kćerkom lokalnog sveštenika. To je bio presudan trenutak u njegovoj daljoj karijeri pošto je Hristinin brat Sima bio pisar kod knjaza Miloša Obrenovića. Miša Anastasijević je tako dobio šansu koju neće propustiti.
Knez Miloš postao je veliki trgovac pre nego što je podigao drugi srpski ustanak. Kao srpski knez kontrolisao je praktičnu celokupnu trgovinu, naročito živom stokom, solju i žitom. Trgovinu je kontrolisao preko svojih posrednika i sa njima je delio najveći deo kolača.
„Miša preko Sime Uroševića ulazi u krug najbližih Miloševih posrednika. Dobija povlasticu da otkupljuje stoku u unutrašnjosti i da je prodaje preko Dunava što je donosilo veliku zaradu na razlici u ceni transportu. Na prodaji stoke i rogova koji su u Austrougarskoj bili veoma traženi za izradu instrumenata i češljeva, Miša zarađuje 40 hiljada groša što se smatralo pravim bogatstvom“ piše novinar i istraživač Drago Delić.
Knez Miloš Mišu Anastasijevića imenuje za Dunavskog kapetana od Golubca do ušća Timoka. To je bila funkcija sa značajnim ovlašćenjima u kontroli rečne trgovine. Ova titula mu je dala skoro odrešene ruke u prevozu robe. Sa ovim zvanjima je koristio svoju moć uz veliko iskustvo u trgovini i veze s trgovcima.
Ova titula je Mišu Anastasijevića uvela u red visokih državnih činovnika s velikim ovlašćenjima u međunarodnoj trgovini, po rečima Drage Delića. Dobio je čak i sudska ovlašćenja u sporovima i nagodbama i unapređen je u čin majora. Iako je stekao veliko bogatstvo, to nije pokazivao i vodio je računa o tome da ne izazove bilo kakvu ljutnju ili zavist kneza Miloša.
Kapetan Miša i tajna uspeha
Kapetan Miša je zaradu investirao u nove poslove i kupovinu poseda uglavnom u Rumuniji. Tajna njegovog uspeha bila je u ugovaranju velikih porudžina, od kojih se prodavcima vrtelo u glavi kako pišu biografi. Plašili su se da li čupavi kapetan može to da plati i isplatom prvih takvih porudžina sticao je neograničeno poverenje i dobijao neporušiv autoritet.
Svi su mu verovali i svi su želeli sa njim da trguju. Oni koji su ušli u tu prvu ruku u trgovini sa kapetanom postajali su bogati ljudi. Dobio je monopol za trgovinu solju u Vlaškoj, Moldaviji i Austrugarskoj i postao zakupac najvećih evropskih rudnika soli. Postao je nezaobilazan faktor u rečnom transportu na evropskom istoku. Pozajmljivao je novac državnoj kasi Moldavije i Vlaške političarima, trgovicima i bankarima.
Za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađrođevića, kapetan Miša je još više uvećao svoje bogatstvo. Stvorio je poslovnu imperiju u Beogradu i Bukureštu. Prema biografima i hroničarima u njegov biznis bilo je indirektno uključeno čak nekoliko hiljada ljudi. Imao je 74 lađe i 60 „kamarašija“ (ispostava brodarskih agencija i magacina) na Dunavu, na kojima je hleb zarađivalo oko hiljadu ljudi. Kao zakupac vlaških i ugarskih solana zaradio je velike pare, a preko Dunava je prevozio stoku i hranu.
Često nije ni znao koji će mu pravac doneti veću zaradu, da li onaj kada istovari so ili onaj kada u povratku utovari stoku ili brašno. U trenutku je, govorili su svedoci, reagovao na sve što je moglo da utiče na cenu i količinu robe, a znao je da predvidi određene krizne situacije, da spremno dočeka sušu i druge vremenske nepogode, državne propise ili nestašicu namirnica. „Ništa ga nije mogli iznenaditi za vreme krimskog rata“ zapisao je Drago Delić i dodao da je kapetan Miša kontrolisao trgovinu osnovnim životnim namirnicama u regionu. Tada je bio povećan izvoz naše stoke, rakije i žita. Godinama kasnije prepričavalo se kako su mršava srpska goveda tada imala veću cenu nego ona dobro uhranjena u najboljim vremenima.
Raskošne gozbe
Mira Sofronijević navodi da je kapetan Miša u Vlaškoj posedovao spahiluke Brncenj, Dragoješć, Ceptura, Kležanj, Balačica, Mogrešić, Karaula. Kupljeni su u periodu od 1844. do 1867. i pojedinačno ih je plaćao od šest hiljada do čak 242 hiljade dukata, koliko ga je koštao najveći i najelitniji u Kležnju. Više izvora navodi podatak da je jedno vreme raspolagao gotovinom od milion i petsto hiljada dukata, što ga je svrstalo u najbogatije ljude tog doba.
Neprocenjiva imovina ovog genijalnog trgovca nestala je tokom 80. i 90. godina 19. veka, a glavni svedok tog bogatstva je nesuđena dvorska rezidencija, poznata kao Kapetan Mišino zdanje u Beogradu (današnji Rektorat). Po pisanju Draga Delića i istoričara, na njegovu izgradnju Miša Anastasijević je utrošio tek neznatan deo svog bogatstva, svega oko pet odsto od ukupnog imetka u zlatu, novcu i hartijama, ne računajući brojna raskošna imanja i dvorce u Rumuniji i Austrugarskoj.
Propala imperija
Kapetan Miša je tipičan primer velikog srpskog trgovca-industrijalca čija je imperija propala bez nekog spoljašnjeg uzroka ili uticaja države. Miša Nastasijević je sam rešio da zatvori svoje poslove, kapital je trošio na razna dobročinstva, poklone i lagodan život. Istoričari su zabeležili brojne primere njegovog raskošnog života, kako danas mogu da priušte samo najveći svetski tajkuni.
Njegova veličina je bila u tome što je smatrao da siromašan srpski narod može da se spasi bede samo podrškom imućnih ljudi, ali tako što će ulagati u razvoj obrazovanja i nauke. Veliki dobrotvor, finansijer Društva za čitalište u Beogradu, pomagao je Narodno pozorište, brojne crkve i škole, kao što niko pre njega nije činio, ali i rodbinu, političare pa čak i bankare. Pomagao je mnoge pisice, plaćao štampu njihovih dela, bio najveći promoter Srbije u poslovnom svetu Evrope.
O njegovim višednevnim zabavama, dotad neviđenim raskošnim gozbama i danima lova na imanju u Kležnju pričalo se godinama. Ostalo je zapisano da su gosti bili glumaci, bilo je posluge i ostalih učesnika banketa koji su trajali više dana. Ono što nije potrošio je kapetan Miša, potrošili su njegovi naslednici. Oni od kojih je najviše očekivao, zet Đorđe Karđorđević i njegovi sinovi Aleksa i Božidar, nisu imali ni poslovne ni političke ambicije.
Kapetan Miša bez ostvarenog sna
Kapetan Miša je u Svetoandrejskim političkim previranjima u Srbiji razumljivo bio na strani Karađorđevića, ali ne vladajućeg kneza Aleksandra, nego princa Đorđa, sina starijeg kneževog brata Alekse. Smatrao je da njegov zet Đorđe po prirodi naslednik prestola i da njemu treba da pripadne kruna. Tako bi Mišina kćerka Sara postala knjeginja i prva dana Srbije.
Za buduće vladare je sagradio dvor. U njemu je gostio poslanike i ostale uticajne ličnosti da bi zadobio njihovu podršku za realizaciju svog cilja, ali Obrenović nije sedeo skrštenih u ruku. Kako ništa nije prepustio slučaju, kapetan Miša se kao poslanik lično uključio u rad Svetoandrejske skupštine kojem je predsedavao. Njegov izlet u politiku bio je samo sredstvo da dođe do cilja da njegova kćerka i zet postanu srpski vladari.
Međutim, Miloš Obrenović započinje svoju drugu vladavinu u 1858. i obezbeđuje povrtak svoje dinastije. Nisu pomogli ni raskošni prijemi, ni primamljiva obećanja poslanicima. Sam ishod glasanja iznenadio je i bolje poznavaoce prilika. Zdanje na tadrašnjem Kraljevom trgu nije bilo suđeno da postane Kraljevski dvor. Ostala je rezidencija najmoćenijeg srpskog trgovca, koju će pet godina kasnije pokloniti svom otečestvu.
Kad već nje uspeo da ostvari svoj životni san, osnovao je zadužbinu. Nesuđenu rezidenciju zaveštao je „otečestvu“ i to pismom ministru prosvetne Kosti Cukiću „da služi za obrazovne i prosvetne svrhe“. U njega se najpre uselila Velika škola, prethodnica univerziteta u Beogradu. Jedno vreme su u njemu bili Narodna biblioteka, Muzej i druge važne institucije. Kapetan Mišino zdanje i danas predstavlja jednu najlepših srpskih građevina sa ispisanim rečima „Kapetan Miša svome otečestvu“.
Poražen i razočaran, povukao se iz političkog života. Otišao je u Rumuniju gde je trošio svoje bogatstvo. Samo je povremeno dolazio u Beograd da obiđe svoje najbliže. Posvetio se poslu još nekoliko godina, ali su ga više obuzimala razmišljanja ko će nastaviti da vodi njegovu poslovnu imperiju. Nije imao muške potomke, a kćerke nisu imale takve ambicije. Umro je 1885. godine.
