Dvadesetogodišnja Alisa Liu osvojila zlatnu medalju u umetničkom klizanju na nedavno završenim Zimskim olimpijskim igrama, i to kao prva Amerikanka kojoj je to pošlo za rukom posle 24 godine. Lekcija koju je poslala zajedno sa svojim naizgled lakim četvorostrukim lutzom važna je podjednako i nama „nesportistima“: uspeh ne zahteva patnju, može proisteći iz radosti.
Ako ste ambiciozni, a naročito ako ste preduzetnik, verovatno ste veći deo odraslog života slušali fraze tipa „Nema dobitka bez bola“, „veliki uspeh traži velike žrtve“, „porodica mora da ispašta ali barem će imati hleb na stolu“, „ne ide i jare i pare, moraš se nečega odreći“… kao i „dobitna formula“ glasi: beskrajni radni sati, manjak vremena za porodicu, a o vremenu za sebe da i ne govorimo.
Sve ovo sigurno je još surovije kada je reč o vrhunskim sportistima a pogotovo olimpijskim klizačima, koji prolaze kroz iscrpljujuće treninge i takmičenja širom sveta pre nego što uopšte zakorače na olimpijski led. Ali jedna klizačica kinesko-američkog porekla, visoka svega 157 centimetara, upravo je opovrgla taj narativ.
Alisa Liu, tinejdžerka u penziji
Sa 13 godina, Liu je postala najmlađa osoba koja je osvojila titulu američke šampionke. Naredne tri godine nizala je pobede, titule i medalje. U februaru 2022. zauzela je sedmo mesto na Zimskim olimpijskim igrama i izjavila da je zadovoljna svojim nastupom. U martu je osvojila bronzu na Svetskom prvenstvu. U aprilu iste godine, sa samo 16, povukla se iz sporta a vest je objavila na Instagramu. „Klizala sam od svoje pete godine. Bilo je ovo ludih 11 godina, sa mnogo dobrih i mnogo loših trenutaka. Pošto sam ostvarila sve svoje ciljeve u klizanju, vreme je da nastavim dalje sa životom“, napisala je.
I držala se te odluke, sve do jednog skijaškog izleta. Liu je rekla da joj je adrenalin tokom skijanja probudio isti osećaj koji je imala dok je klizala, i da joj je taj nalet uzbuđenja nedostajao. Ponovo je počela da kliza, ali bez plana da se takmiči. „Samo sam želela brze dopaminske udare“, rekla je nedavno, gostujući u emisiji 60 Minutes. Međutim, shvatila je da želi da se takmiči ponovo ali pod sopstvenim uslovima.
Ovog puta njen otac, koji je ranije bio glavna pokretačka snaga njene karijere, nije imao ulogu u njenim odlukama. Liu je sama odlučivala šta će jesti, koliko će trenirati, šta će obući i uz koju muziku će klizati. To nije značilo da je bila neozbiljna ili blaga prema sebi već da je odlučila da će joj uživanje u klizanju biti prioritet, nasuprot ranijem spartanskom režimu.
Fokus na radosti
Prošle nedelje je ceo svet video rezultat njenog samostalnog režima treninga usmerenog ka radosti i uživanju. Nosila je haljinu sa šljokicama, i dvobojne pruge u kosi koja je postala viralna, klizala je uz muziku Done Samer, i savršeno izvodila svoje prepoznatljive rotacione skokove. Inače, klizači dobijaju dodatne poene ako ono što rade izgleda lako a Alisa Liu je to svakako postigla. Međutim, njen stav i izraz lica govorili su nešto više. Delovalo je kao da je oslobođena strašnog pritiska koji prati većinu olimpijskih sportista, naročito onih od kojih se očekuju medalje. Delovala je opušteno i spremno da uživa u trenutku, bez obzira na ishod. Pre takmičenja rekla je da sebe više vidi kao umetnicu nego kao sportistkinju, i da Olimpijske igre doživljava kao priliku da svoju umetnost izvede pred milionima ljudi.
Na kraju slobodnog programa, pre nego što je znala koju će medalju osvojiti – ako je uopšte osvoji – prišla je kameri i uzviknula: „E, o ovome vam pričam!“ Bilo je jasno da je zadovoljna sobom i da joj je to bilo najvažnije.
Kada se to uporedi sa najvećim favoritom za medalju Ilijom Malininom, dok je Alisa zračila lakoćom i radošću, Malinin je izabrao ratničku tematiku. Njegov slobodni program bio je posvećen istrajnosti, uz snimke sopstvenog glasa koji je izgovarao dramatične rečenice poput: „Izgubljeno je u nepoznatom. Prihvati oluju.“ Znamo kako se to završilo. Malinin je pao, i metaforički i doslovno. Nastup je završio na osmom mestu, gotovo u suzama. Kasnije je rekao da je ogroman pritisak olimpijskog takmičenja i očekivanja medalje bio prevelik za njega.
Uspeh kao nusproizvod sreće
Metafora ratnika, borbe i „prihvatanja oluje“ opisuje način na koji je većina nas naučena da razmišlja o uspehu. Alisa Liu je ponudila drugačiju paradigmu: unesite radost, pokažite svetu ko ste zaista i uživajte u samom procesu, a ne samo u rezultatu. Krenite od sreće jer je ona najvažnija. Uspeh može, ali i ne mora, biti njen nusproizvod. I u oba slučaja to je u redu.
Slično je pokazala i Simon Bajls, kada je na Olimpijskim igrama 2021. godine povukla potez koji je promenio istoriju sporta: povukla se iz finala zbog mentalnog zdravlja. U trenutku kada je ceo svet očekivao zlato, ona je izabrala sebe. Vratila se kasnije jača, stabilnija i, što je možda i najvažnije, svesna da medalja nije vredna gubitka sebe.
Naomi Osaka je uradila nešto slično kada je odbila da učestvuje na konferencijama za medije kako bi zaštitila mentalno zdravlje. To je izazvalo salvu kritika ali i otvorilo diskusiju o pritisku u profesionalnom sportu.
Duševni mir je zapravo preduslov svakog uspeha, što je princip po kom živi još jedan vrhunski sportista, naš Novak Đoković. U njegovoj filozofiji performansa postoji snažan element unutrašnjeg mira i mentalne pripreme koja prevazilazi čistu borbu i zato on često govori o vizualizaciji, zahvalnosti i balansu.
To je gotovo kontraintuitivno u kulturi koja slavi neprospavane noći i hronični umor kao dokaz ambicije. Ali istraživanja iz pozitivne psihologije pokazuju da ljudi koji rade iz osećaja zadovoljstva i smisla imaju veću kreativnost, bolju otpornost na stres i dugoročno stabilnije rezultate. Sport nam zapravo pokazuje ono što biznis svet tek počinje da shvata: dugoročna izvrsnost ne može da se gradi isključivo na adrenalinu i strahu.
Jer ako je cena uspeha gubitak radosti, pitanje je da li je to uopšte pobeda?
