Mičio Kaku (78), naučnik japanskog porekla, pripada stuji fizičara koji se pre svega bave teorijom. Njegova polja istraživanja su kvantna mehanika, superstrune i supergravitacija. Pripada elitnoj grupi naučnika koji su studirali na prestižnim univerzitetima od Harvarda i Prinstona do Berklija.
Ali, bez obzira na akademski život, stotine radova i knjige koje je objavio, Mičio Kaku se zapravo već 50 godina bavi popularizacijom nauke. U jednoj od radijskih emisija koje je vodio rekao je da se bavi naukom, ratom, mirom i životnom sredinom. U gostovanjima voli da govori i o putovanju kroz vreme, o crnim rupama, starenju, veštačkoj inteligenciji.
Ipak, ono što posebno privlači pažnju Kakua je čovek, njegov zajednički opstanak sa planetom. Rado daje predviđanja sa ciljem i da upozori na ljudsko ponašanje. Tako je i inteligencija tema o kojoj piše i govori.
U jednoj od poslednjih kolumni Mičio Kaku je pisao o inteligenciji, opstanku i kako su ljudi evoluirali i postali inteligentni.
Inteligencija nije neophodna
Kaku piše:
„Neki ljudi misle da je inteligencija vrhunac evolucije. Pa, ako je to tačno, trebalo bi da postoji više inteligentnih stvorenja na planeti Zemlji. Ali, koliko nam je poznato, mi smo jedini. Dinosaurusi su živeli na Zemlji otprilike 200 miliona godina, i koliko znamo, nijedan dinosaurus nije postao inteligentan. Mi, moderni ljudi, postojimo otprilike sto hiljada godina. To je samo sićušan deo od 4,5 milijardi godina koliko Zemlja postoji.
Dakle, dolazimo do prilično zapanjujućeg zaključka – inteligencija zapravo nije neophodna. Majka Priroda se sasvim dobro snalazila sa neinteligentnim stvorenjima milione godina, a mi smo, kao inteligentna bića, tek novi igrač na sceni.“
Kaku postavlja pitanje o nastanku inteligencije uopšte i kako su ljudi postali inteligentni.
„Kako smo postali inteligentni? Šta nas je razlikovalo od životinja?“
Tri podsticaja za inteligenciju
Postoje tri osnovna faktora, barem tri, koja su nas podstakla da postanemo inteligentni, piše Kaku..
„Prvi je suprotstavljeni palac koji se pomera naspram ostalih prstiju što omogućava hvatanje i manipulaciju predmetima. Potreban vam je pipak, kandža ili suprotstavljeni palac da biste manipulisali okruženjem. To je jedan od ključnih elemenata inteligencije – sposobnost da menjate svet oko sebe.
Drugi je vid. Ali, vid predatora. Mi imamo oči na prednjoj strani lica, a ne sa strane. Zašto? Životinje koje imaju oči napred su predatori, lavovi, tigrovi i lisice. Životinje koje imaju oči sa strane su plen i obično nisu toliko inteligentne- kao zec. Kažemo „glup kao zec“ i „lukav kao lisica“. I za to postoji razlog. Lisica je predator. Mora da nauči kako da napravi zasedu, kako da se prikrade, kamuflira. Mora da predvidi kretanje svog plena i nadmudri ga. Ako ste „glupi zec“, sve što treba da uradite jeste da bežite.
Treći osnovni faktor je jezik. Morate biti sposobni da prenesete svoje znanje sledećoj generaciji.
Koliko nam je poznato, životinje ne prenose znanje svom potomstvu osim kroz određene primitivne pokrete. Ne postoji knjiga, ne postoji jezik, ne postoji kultura preko koje bi životinje prenosile znanje budućim generacijama. I tako mislimo da se mozak razvio. Imamo suprotstavljeni palac, jezik sa možda pet do deset hiljada reči i stereoskopski vid, vid predatora. A čini se da su predatori pametniji od plena.“
Inteligencija je ljudska
Kaku poziva na sledeće pitanje:
Koliko životinja na Zemlji zadovoljava ova tri osnovna uslova?
„I dolazite do zapanjujućeg zaključka – skoro nijedna. Dakle, možda postoji razlog zašto smo mi postali inteligentni, a druge životinje nisu. One jednostavno nisu imale osnovne preduslove koji bi ih jednog dana podstakli da postanu inteligentne.
Zatim dolazimo do pitanja koje postavlja film Planeta majmuna i mnogi drugi naučnofantastični filmovi:
Može li se inteligencija pojačati, povećati? Možemo li uzeti majmuna i učiniti ga inteligentnim?
Verovali ili ne, odgovor bi mogao biti „da“.
Mi smo 98,5 odsto genetski slični šimpanzi. Samo nekolicina gena nas odvaja od njih, a ipak živimo dvostruko duže i imamo hiljade reči u svom vokabularu. Šimpanze mogu imati svega nekoliko stotina.
Izolovali smo mnoge od tih gena koji nas razlikuju od šimpanzi. Na primer, ASP gen kontroliše veličinu lobanje i kapacitet mozga, tako da se, manipulišući samo jednim genom, doslovno može udvostručiti veličina lobanje i mozga.“
Mičio Kaku o „još jednom čoveku“
Mičio Kaku piše i o budućnosti i genskim terapijama.
„Ne danas, već u budućnosti, možda ćemo koristiti gensku terapiju da započnemo proces stvaranja inteligentne šimpanze. Znamo koji geni povećavaju veličinu mozga. Izolovali smo gene koji omogućavaju bolju manuelnu spretnost i pravljenje alata. Pronašli smo gene koji omogućavaju artikulaciju hiljada reči. Dakle, možda bi bilo moguće manipulisati genomom šimpanze tako da razvije veću lobanju, bolju manuelnu spretnost i sposobnost govora sa bogatijim vokabularom.
Ali šta onda dobijamo? Dobijamo primata koji izgleda vrlo slično čoveku. I moje lično mišljenje je – zašto se truditi? Već imamo ljude, samo pogledajte kroz prozor. Dakle, zašto bismo manipulisali šimpanzom? Jer, kako je činimo sve inteligentnijom, ona postaje sve sličnija čoveku sa vokabularom, glasnim žicama, manuelnom spretnošću, većom lobanjom i kičmom koja može podupreti veći mozak. A to se zove čovek.“
