Lijakat Ahmed proveo je karijeru proučavajući trenutke u kojima se svetski finansijski sistem slama: pogrešne procene, kolektivne zablude i geopolitičke incidente koji ekonomije guraju u katastrofu. Ono što danas vidi, priznaje, nimalo mu se ne dopada.
„Ovo gde se danas nalazimo je zastrašujuće“, izjavio je u intervjuu za Fortune Ahmed, autor kultne knjige „Gospodari finansija: Bankari koji su slomili svet“ za koju je dobio Pulicerovu nagradu. Ovaj istoričar, čije je kapitalno delo iz 2009. godine hronika o tome kako su četiri centralna bankara pomogla da dođe do Velike depresije, govorio je o američkom nacionalnom dugu koji se sada kreće oko 39 triliona dolara i sve većim rizicima koje uočava u globalnom finansijskom sistemu.
Njegova nova knjiga, „1873: Rotšildi, prva velika depresija i stvaranje modernog sveta“, bavi se zaboravljenom finansijskom krizom koja je istovremeno pogodila Sjedinjene Američke Države, Centralnu Evropu i tadašnja tržišta u razvoju poput Otomanskog carstva i Egipta. Paralele sa sadašnjim trenutkom, tvrdi on, nemoguće je ignorisati.
Očigledna sličnost ogleda se u „ludilu koje tržišta razvijaju kada se nađu u balonu“. Ahmed citira reči magnata Kornelijusa Vanderbilta iz 19. veka da „graditi železnicu koja kreće ni od čega i ne vodi nikuda čist je ekonomski promašaj“, povlačeći direktnu paralelu sa današnjicom:
„Može se osetiti da ćemo jednog dana otkriti kako je nasumično trošenje triliona dolara godišnje na izgradnju data centara u naredne tri godine osuđeno na propast i suze, na potpuno isti način na koji se završio dot-com balon sa internet kompanijama početkom dvehiljaditih.“
Međutim, to nije ono što najviše brine Ahmeda.
Scenario sudnjeg dana: Geopolitički napad na finansije
Scenario koji najviše brine Ahmeda nije apstraktan. On ima svoj istorijski presedan i zamalo se ponovio u modernoj istoriji.
Na vrhuncu globalne finansijske krize 2008. godine, tadašnji američki ministar finansija Henk Polson bio je u Pekingu kada je saznao da je Rusija prišla Kini sa opasnim predlogom: da zajedno „dampuju“ (masovno rasprodaju) svoje ogromne zalihe američkih državnih obveznica i tako drastično ubrzaju finansijski slom koji je već počeo na Volstritu.
„Kinezi su tada sasvim razumno rekli ne“, podseća Ahmed. Ali ta epizoda je ostavila dubok trag na njega. Ako bi se sledeća finansijska kriza odigrala u kontekstu ekstremnih geopolitičkih tenzija sa Kinom, stvari bi mogle da se završe katastrofalno.
„Možete li da zamislite da usred finansijske krize jedan od naših najvećih inostranih poverilaca koji drži američki nacionalni dug odluči da je to pravi trenutak za pokretanje napada na finansijsku nadmoć SAD? To se nije dogodilo sa Kinom i Rusijom 2008, ali sam tokom istraživanja za knjigu naišao na identičan istorijski primer. To je u suštini ono što se dogodilo između Nemačke i Francuske 1873. godine. I to je mrcvarilo svetsku ekonomiju narednih 20 godina.“
Nakon što je porazila Francusku u Francusko-pruskom ratu (1870–1871), Nemačka je želela da materijalizuje svoju vojnu pobedu na finansijskom polju. Namerno je ciljala francuske rezerve srebra kako bi uništila njen ekonomski ugled. Taj potez je izazvao globalni kolaps cena srebra, zamrzao polovinu svetskih rezervi dragocenih metala i pokrenuo kaskadnu krizu 1873. godine. Depresija koja je usledila trajala je pune dve decenije.
„Svet je na kraju potpuno odbacio srebro zbog čistog geopolitičkog incidenta. Nemačka je mislila: ‘Pobedili smo ih na bojnom polju, sada ćemo ih dokrajčiti u finansijskom ratu’. To je imalo potpuno nenameran efekat jer su svi počeli da beže iz srebra, što je izazvalo slom njegove vrednosti. Nemačka je možda napakostila Francuskoj, ali je usput zamrzla polovinu svetskih rezervi“, objašnjava Ahmed.
Finansijske krize se, podseća istoričar, „nikada ne dešavaju u geopolitičkom vakuumu“.
Sporo zidanje, nagli slom
Ahmed je oprezan i ne želi da prognozira tačne datume. Predugo proučava finansijsku istoriju da bi upao u tu zamku. Umesto toga, on priziva čuvenu izreku pokojnog ekonomiste sa MIT-a, Rudija Dornbuša:
„Stvarima je potrebno mnogo više vremena da se dogode nego što mislite. Ali kada se konačno dogode, sve se odigra mnogo brže nego što možete da zamislite.“
Ova dinamika je zajednička nit koja povezuje svaku veliku krizu — od zabluda o zlatnom standardu 1920-ih, preko železničke manije 1870-ih, pa sve do modernog duga. Kada dođe trenutak polaganja računa za nagomilani dug, scenario će biti isti. Odjednom će svi reći: „Ovo je ludo, imamo nacionalni dug koji više ne možemo finansijski da servisiramo“. I sve će se srušiti preko noći.
Kao primer iz savremenog sveta, Ahmed navodi kratak i haotičan mandat britanske premijerke Liz Tras 2022. godine. Kada je najavila planove za veliko smanjenje poreza koje bi se finansiralo isključivo štampanjem i pozajmljivanjem novca, tržišta obveznica su se pobunila za svega nekoliko dana, prinosi su skočili, a funta je potonula. Podnela je ostavu nakon samo 45 dana na funkciji. To je dokaz kako se tržište odjednom, preko noći, probudi i kazni lošu politiku.
Istorijski izlazni mehanizam
Ahmed po prirodi nije apokaliptičar. On pravi jasnu razliku između zemalja koje su uspele da se suoče sa katastrofalnim dugom i prežive i onih koje su propale.
Velika Britanija je nakon Napoleonskih ratova imala nacionalni dug od oko 200% BDP-a, ali je narednih pola veka provela metodično ga otplaćujući dok se Britanska imperija širila. Sjedinjene Američke Države su izašle iz Drugog svetskog rata sa dugom koji je prelazio 100% BDP-a, ali su zahvaljujući snažnom ekonomskom rastu uspele da izađu iz te zamke u narednih 25 godina.
Danas je američki javni dug ponovo prešao granicu od 100% BDP-a, a projekcije pokazuju da će do 2036. godine dostići 120%.
Istorijski gledano, razlika između uspeha i propasti uvek je zavisila od tri faktora: političke discipline, kredibiliteta institucija i odsustva spoljnih šokova. U današnjem okruženju gde su geopolitičke tenzije na vrhuncu, status dolara kao rezervne valute tiho uzdrman, a fiskalni konsenzus u Vašingtonu praktično ne postoji, Ahmed vidi vrlo malo odbrambenih mehanizama.
Neočekivani optimizam jednog istoričara
Uprkos svim upozorenjima, Ahmed ističe da ga je proučavanje istorije, paradoksalno, učinilo optimističnijim. Nakon godina rada kao profesionalni menadžer investicija, uključujući i period u Svetskoj banci, on danas u istoriji pronalazi mir.
Prednost istorije je u tome što vas „izmešta iz svakodnevne buke“ i smanjuje opsesiju dnevno-političkim događajima. To je odličan lek za ljude koji se stalno žale kako svet danas izgleda loše, jer, ako pogledate dovoljno blizu, stvari su kroz istoriju zapravo uvek bile prilično loše.
„Što je istorija depresivnija, ja postajem optimističniji“, zaključuje Ahmed uz osmeh. „Pogledate unazad i kažete: ‘Bože, prolazili smo kroz mnogo gora vremena, pa smo ipak preživeli i izvukli se’.“
Pitanje koje na kraju ostaje jeste: problem nije u tome što treba da budemo uplašeni onim što se danas dešava u svetu, već zašto uopšte nismo bili uplašeni ranije?
