Scenarista, reditelj i producent Rajan Marfi je oduvek znao kako da pogodi dobar momenat. Od tinejdž mjuzikla Glee do atraktivnog ali i bizarnog serijala American Horror Story njegov TV univerzum je istovremeno glamurozan, subverzivan i opsesivno detaljan. Ali u poslednjih nekoliko godina, Murphy je zagazio u najmračniji deo pop kulture: true crime, bazirane na stvarnim zločinima. Monster: The Jeffrey Dahmer Story, Monsters: The Lyle and Erik Menendez Story i najnovije Monster: The Ed Gaine Story pored globalne popularnosti donele su i kontroverzu koja ne jenjava. U pitanju su priče o stvarnim ubicama, dramatizovane uz dodataka holivudskog sjaja, ali i moralnim upitnikom: gde je granica između prikazivanja sistema i eksploatacije tuđe tragedije?
Sam Marfi tvrdi da nije želeo da glorifikuje ubice, već da prikaže kako su sistemske greške – rasizam, homofobija i institucionalno zanemarivanje- omogućile njihove zločinačke pohode. „Ovo nije serija o monstrumu, već o društvu koje ga je stvorilo“, rekao je jednom prilikom. Ali porodice žrtava nisu videle tu plemenitu nameru. Mnogi su izjavili da ih niko nije konsultovao pre snimanja, i da su retraumatizovani gledajući kako se smrt njihovih bližnjih pretvara u Netflix hit. Brat jedne od žrtava rekao je: „Svi pričaju o Džefriju Dameru. A ko priča o mom bratu?“ Netflix je, sa druge strane zadovoljno, trljao ruke. Monster: The Jeffrey Dahmer Story prešla je milijardu sati gledanja i postala jedna od najgledanijih serija u istoriji platforme
Slična polemika se ponovila i sa drugom sezonom Marfijeve antologije, Monsters: The Menendez Brothers Story. Ova verzija priče o braći koji su 1989. ubili svoje roditelje (zbog čega su i dalje u zatvoru) donela je niz optužbi za senzacionalizam. Porodica Menendez je reagovala, tvrdeći da je serija puna netačnosti, a posebno ih je razbesnilo što Marfi sugeriše incestuozni odnos između braće. Uprkos reakcijama, serija je i dalje bila među najgledanijima.
Treća sezona, The Ed Gaine Story, bavi se ubicomkoji je ubio najmanje dve osobe i ukrao tela još mnogo njih iz njihovih grobova, bio predmet intenzivne fascinacije sredinom 20. veka, i čiji zločini su poslužili kao inspiracija za filmove „Psiho“ i „Teksaški masakr motornom testerom“. Treba li da naglasimo – i ona je u samom vrhu gledanosti.
Empatija ili voajerizam
U eri kada striming servisi žive od šoka i viralnosti, granica između umetničkog izraza i moralnog i društvenog prekora postala je nejasna. Marfi kao i drugi autori true crime žanra tvrde da on ima dokumentarnu i društvenu funkciju, jer otvara prostor za diskusije o pravnom, kaznenom, medicinskom i sistemu socijalne zaštite, o marginalizovanim grupama, o nepravdi… Ali način na koji to radi, glamurozno, estetično i ponekad zavodljivo, često briše razliku između empatije i voajerizma.
Ipak, problem nije samo u Marfiju. Problem je i u nama. Jer ako niko ne bi gledao, takve serije ne bi postojale. I tu dolazimo do zanimljivog dela: zašto nas, zapravo, toliko privlači true crime?
Psiholozi već godinama pokušavaju da objasne taj paradoks: zašto ljudi, posebno žene, masovno konzumiraju priče o ubistvima, zločinima i serijskim ubicama? Istraživanja pokazuju da su razlozi kompleksni, a ni malo trivijalni. Jedan deo priče je kognitivan, ljudski mozak prosto voli misterije. Struktura priče o zločinu ima isti mehanizam kao detektivska: napetost, praćenje tragova, rasplet. Naš um voli da „sastavlja slagalicu“ i doživljava nagradu kada pronađe logiku u haosu. To objašnjava zašto ne možemo da prestanemo da gledamo dok ne „saznamo kraj“, čak i kad znamo da je kraj užasan.
Drugi deo je emocionalan. Gledanje true crime sadržaja pruža intenzivne emocije poput straha, tuge i napetosti ali u kontrolisanom okruženju. Ta “emocionalna simulacija” nam zapravo pomaže da se nosimo sa sopstvenim strahovima i nesigurnostima. On nam nudi i svojevrsnu iluziju kontrole: ako razumemo kako „zločinci“ razmišljaju, možemo izbeći opasnost, prepoznati znake, zaštititi se. U stvarnosti, većina zločina se ne može predvideti, ali osećaj da „učimo kroz tuđe greške“ daje nam psihološki mir.
Treći sloj fascinacije je društveni. True crime je postao zajednička tema i svojevrsni moderni ritual oko koga se okupljaju ljudi najrazličitijih godina i socijalnih profila. Na TikTok-u, hiljade analiziraju slučajeve, razvijaju teorije, glume detektive i komentarišu ponašanje ubica. Osećaj pripadnosti toj zajednici, u kojoj svako ima svoje mišljenje o motivima i dokazima, stvara privid moći. To je psihološki fenomen poznat kao „participativna empatija“: delimo emociju, ali i znanje. Iako deluje bezazleno, taj kolektivni angažman često prelazi granicu. Ponekad se zločinci pretvaraju u „mračne antiheroje“ sa zavodničkim oreolom a tragedije u mimove i šale.
Priče o zlu i nasilju su stare koliko i čovečanstvo. Još od mitova i tragedija, ljudi pokušavaju da razumeju destruktivni deo ljudske prirode. Razlika je samo u medijumu: nekad smo slušali priče o Medeji, danas gledamo seriju o Edu Gejnu ili. najnoviji, pogađate Netflix-ov hit The Monster of Florence, o najpoznatijem italijanskom serijskom ubici. U oba slučaja, radi se o pokušaju da razumemo i da se, makar podsvesno, distanciramo. Jer dok gledamo zločinca, podsvesno se tešimo: „Ja nisam taj.“ Ta distanca je ključna. Ona omogućava da zlo posmatramo izvan sebe, kao nešto što možemo racionalizovati i analizirati, umesto da ga prepoznamo kao deo ljudskog potencijala.
Mentalna samoodbrana
Zanimljivo je i to što većinu true crime publike čine žene. Istraživanja sa Univerziteta u Illinoisu pokazalo su da žene češće prate ovaj žanr jer kroz njega nesvesno obrađuju strah od nasilja i razvijaju osećaj pripremljenosti. Drugim rečima, true crime je i mentalna samoodbrana.
Sve to ne menja činjenicu da konzumiranje tuđe tragedije nosi etičku težinu. U svetu gde svaka priča može postati sadržaj, lako zaboravimo da su ti likovi zapravo oduzeli stvarne živote. Kada zločin postane pop-kulturna valuta, žrtve nestaju u pozadini. A ako umetnost, koliko god mračna bila, ne čuva bar minimalni kompas empatije, onda to više nije umetnost, nego spektakl. Zato pitanje koje se nadvija nad true crime sadržajima nije „da li treba snimati takve serije“, već kako ih snimati. Da li publika može da nauči nešto o društvu, sistemu i sebi ili samo da dobije „dnevnu dozu šoka“? Odgovor zavisi i od autora, i od gledalaca. Sviđalo nam se to ili ne, Rajan Marfi i slični autori su samo ogledalo publike koja „klikće“ na priče o zlu. A možda je upravo to najjeziviji deo svega: što istovremeno preziremo i obožavamo ono što gledamo.
