Kada se u leto 2001. paleontolog Mišel Brune vratio na Univerzitet Poatje iz pustinje Đurab u Čadu, studentima i kolegama je pokazao neobičnu lobanju, prekrivenu crnim naslagama minerala i deformisanu.
„Šta je ovo“, upitao je teatralno svog kolegu, istaknutog profesora Roberta Mačijarelija. Lobanja je imala karakteristike i majmuna i čoveka: mali prostor za mozak, istaknuto čelo, relativno srazmernu vilicu i kraće očnjake. I, što je bilo najinteresantnije, rupu u dnu kroz koju je kičmena moždina povezana sa mozgom – što je dokaz da je ovo biće možda hodalo uspravno, na dve noge.
„Ne znam“, odgovorio mu je Mačijareli. „Baš tako!“, dodao je Brune.
Toumai i nada u život
Godinu dana kasnije, svet je preko vodećeg naučnog magazina „Nature“ saznao za postojanje novog hominida. „On je predak svih Čađana. Ali i čitavog čovečanstva„, obnarodovao je Brune.
Lobanja, koju je Brune nazvao „Toumai“ – ime iz Đuraba, što znači „nada u život“ – pripadala je dvonožnoj životinji iz gornjeg miocena, staroj između šest i sedam miliona godina.
Pod pretpostavkom da je zaista reč o našem dalekom pretku, bila je najstarija pronađena, s razlikom od čak milion godina.
Mesto otkrića je sugerisalo da se ljudska loza možda nije razvila u savanama Velike rasedne doline istočne Afrike, kako se dugo mislilo, već oko 2400 kilometara zapadno, u onome što su nekada bile šume Sahare.
Otkriće je promenilo sve što smo do tada znali o poreklu ljudi. Ali, da bi bilo potvrđeno, bio je potreban ostatak skeleta – makar neki deo – kako bi se utvrdilo da li je „Nada u život“ hodala na dve noge.
Brune je tvrdio da osim lobanje – stare između 6,8 i 7,2 miliona godina – nijedan drugi deo tela nije pronađen.
Zvezda naučne zajednice
Toumai je od Brunea napravio zvezdu. Jeo je kavijar sa predsednikom Žakom Širakom. U Čadu je bio šef istraživačkog programa. Sprijateljio se sa diktatorom Idrisom Debijem. Nacionalna avio-kompanija Čada preimenovana je u „Toumai“. A 2003. Brune je dobio nagradu „Dan Dejvid“ u vrednosti od milion dolara za svoja otkriča.
Slava mu je udarila u glavu i učinila paranoičnijim (da svi pokušavaju da mu otmu Toumaija) i agresivnijim nego inače. Odnosi sa kolegama i studentima su trpeli, naročito sa Mačijarelijem koji je uporno ukazivao na to da bez kosti donjih udova, nije moguće dokazati da je „Nada u život“ praroditelj svih nas.
Duga kost neutvrđenog porekla
Brune je sa svojom grupom studenata početkom 2004. bio u Čadu gde je, sa filmskom ekipom snimao dokumentarac o Toumaiju. U Poatjeu je ostala studentkija Od Beržere koja je trebalo da kategorizuje brojne fosilne ostatke iz Čada. Jedan od tih fosila bio je zaveden kao „duga kost neutvrđenog porekla“.
Zbunjena neobičnom koskom, Beržere je zatražila pomoć od Mačijarelija, jednog od svojih profesora. Mačijareli u početku nije želeo da se meša u otkrića drugih kolega (Brunea), naročito zato što nije dozvoljeno da se proučavaju fosili koje je neko drugi pronašao bez njihove izričite dozvole.
Uz to Brune je bio naročito osetljiv kada su fosili iz Čada u pitanju – posebno zato što on nije bio u Čadu kada je Toumai pronađen. Lobanju je zapravo našao geograf Alen Bovilen koji je bio u istraživanju pustinje. Interesantno je da je, kada je tekst o Toumaiju objavljen u listu Nature, Brune naterao Bovilena da se vrati u Francusku, i nije ga jednom rečju pomenuo u tekstu.
Mačijareli je, na kraju, popustio. Kako je rekao novinaru Guardian-a, bila je to njegova dužnost. A i „golicalo“ ga je mutno poreklo Toumaija.
U pitanju je bila leva butna kost primata, pronađena istog dana kada i lobanja, na istom mestu u pustinji.
Kada se vratio iz Čada, Brune je bio besan. Otpustio je studentkinju uz poruku da „zaboravi šta je videla“, a Mačijareliju namestio etičku komisiju i napravio od njega pariju na univerzitetu do te mere, da je morao da ode.
Rekonstruisati „Rat i mira“ iz 13 strana
Paleoantropologija je notorno kontroverzno, žestoko, područje. Delimično je to posledica samoodabira: s obzirom na prestiž i filozofske, čak i metafizičke implikacije, proučavanje ljudske praistorije privlači najambicioznije i „najpsihotičnije“, paleontologe. Osim toga, postoji i kulturni jaz unutar područja između, vrlo široko govoreći, terenskih radnika i laboratorijskih stručnjaka. Prvi preziru druge kao „foteljaše“. Drugi preziru prve kao „lovce na fosile“.
Većina sukoba u paleoantropologiji jednostavno je posledica neravnoteže između broja paleoantropologa, koji je velik, i broja predmeta dostupnih za proučavanje – koji uopšte nije toliko veliki.
Naše direktno znanje o prvih nekoliko miliona godina ljudske evolucije proizlazi iz zbirke fragmenata kostiju koji bi mogli napuniti tek do pola veliku kutiju za cipele.
„Malo je frustrirajuće“, rekao je istraživač Žan-Žak Žege, „ali zaista postoji praznina u paleontološkim zapisima un između, pre 14 miliona i 5 miliona godina u Africi.“
Između ostalog, tektonika ovog razdoblja nije bila pogodna za stvaranje fosila. Nažalost, upravo je to razdoblje kada je započela ljudska loza.
Ipak, najveći sukobi na tom području obično nisu oko pristupa fosilima, već oko smisla koji im se pridaje.
Pokušaj rekonstrukcije istorije ranog čovečanstva iz dostupnih dokaza, kako se kaže, sličan je pokušaju da se odgonetne zaplet „Rata i mira“ iz samo 13 nasumično odabranih stranica.
Velika neslaganja u tumačenju su neizbežna, kao i velike greške, a otkriće jedne nove „stranice“ može da promeni sve što smo mislili da razumemo o široj priči. Ono što nazivamo našim znanjem o dubokoj ljudskoj prošlosti zapravo je pretežno privremeno i zavisi od fosila koji će se sledeći pojaviti.
Tako je Lusi, stara tri miliona godina, bila pramajka svih nas, da bi se sa otkrićem šest miliona godina starog Ororina, to promenilo.
Uz to, tu je i shvatanje da je naša daleka prošlost bila haotična. Većina istraživača veruje da je proteklih više miliona godina, više vrsta hominida živelo zajedno. I svi su oni bili nalik Lusi ili Ororinu – hodali su na dve noge, uspravno, sa malim mozgovima i majmunolikim crtama lica. Ko je od tih vrsta naš prapredak?
Osveta se služi hladna?
Dok je Bruneova nastavila da raste zajedno sa brojem njegovih stručnih radova o Toumaiju (u kojima nije bilo ni slovca o butnoj kosti) Mačijarelijeva je stagnirala. Frustriran, odlučio je da se osveti.
Njegova pisma upravi Univerziteta Poatje i zvaničnicima prestižne grupe istraživača CNRS, nisu urodila plodom. Butna kost je nestala sa radara.
Opsednut njom, Mačijareli je pronašao geografa Bovilena koji je, sa svoje strane, pokušavao da dokaže da je on taj koji je našao lobanju, a ne Brune koji je, videvši njegove fotografije, pojurio na lokaciju i bezecovao otkriće – ignorišući neuglednu dugu kost koja je ležala pored.
Kada je video Bovilenove fotografije sa nalazišta, Mačijareli je shvatio da je Brune znao da kost i da je ćutao o njoj zato što se „nešto oko nje nije uklapalo“. Na osnovu oblika kosti, Mačijareli je posumnjao da Toumai nije išao na dve noge.
On i geograf su obnarodovali postojanje butne kosti, uz Bovilenove fotografije, na blogu Džona Hoksa, istaknutog i cenjenog profesora sa Univerziteta Viskonsin. Butna kost više nije bila tajna.
Brune je bio prinuđen da prizna da je znao za postojanje kosti, ali da nije smatrao da je važno da to i objavi „zato što je samo potvrdila ono što je znao i bez nje – da je Toumai hodao na dve noge“.
Nadao se, kaže, da će naći i drugu kost i tako objaviti sveobuhvatniji zaključak.
Obračun naučnika
Posle objave na Hoksovom blogu, Brune se našao pod žestokim pritiskom kolega da objavi studiju o butnoj kosti, uključujući detaljni opis. To se nije dogodilo.
Besan i neprijatan i paranoičan da neko pokušava da mu otme Toumaija, otuđio je i one kolege koje su mu držale stranu u Poatjeu. Čak im je i oduzeo autorstvo na dve velike studije o lobanji Toumaija. Ljudi su počeli da mu okreću leđa.
Sa druge strane, Malijareliju se smučilo čekanje. „Čekao sam od 2004. do 2018. da objavi informacije o butnoj kosti“, rekao je. „A onda sam odlučio da mi je dosta.“
U novembru 2020. u Žurnalu ljudske evolucije (Journal of Human Evolution) objavio je zajedno sa Beržere i još dvoje kolega, svoj opis butne kosti, prvi ikada. Budući da je kost bila zakrivljena, a ne ravna kao kod homo sapijensa, i na osnovu ono malo podataka koje je Beržere uspela da sačuva (univerzitet joj je oduzeo sve dnevnike i podatke), autori su zaključili da je fosil pripadao majmunu koji je išao na četiri noge.
Sam rad je bio prosečan, priznaju i autori, s obzirom da nisu imali pristup samoj kosti. Ali, šteta je učinjena. Namerno.
Naučnici sa Poatjea, takođe su digli ruke od čekanja Brunea da se smisli i objavili su nedugo zatim, svoju studiju kosti u listu Nature i došli do zaključka da je Toumai, najverovatnije, bio veličine deteta ili male šimpanze. Često se peo na drveće, možda i visio sa grana, spavao u gnezdima kao majmuni, dok je po zemlji hodao na dve noge.
Za Mačijarelija to nije bio dokaz da je u pitanju predak ljudi. „Ma daj“, rekao je. „I šimpanze povremeno hodaju na dve noge.“
Problem interpretacije
I jedna i druga grupa naučnika imala je logične pristupe problemu. Problem je što u paleoantropologiji, definisanje problema nije problem. Problem je interpretacija i nepostojanje tačaka za poređenje.
Fosili obećavaju neizrecivo znanje. Fosili obećavaju slavu. Često uskraćuju oboje. Ponekad izlude ljude.
Mačijarelija jesu. Opsednut je željom da dodirne tu neobičnu butnu kost i „dokaže“ da nije kompatibilna sa hodom na dve noge.
Sa druge strane, Brune se okrenuo šimpanzama. Iz nekog razloga, fosilni ostataci njihovih predaka mnogo su ređi od fosila hominida. A upravo ostaci drevnih šimpanzi mogli bi da pomognu o odgonetanju porekla ljudi.
