Plaćenik, napisao je Nikolo Makijaveli, je beskoristan i opasan. Hrabar među prijateljima. Kukavica pred neprijateljima. Radi za novac. Pa ipak, 500 godina kasnije, posao privatnih vojnih kompanija (PMC) cveta.
Sukob donosi bedu, ali i podstiče potražnju. Kada je Humanitarna fondacija za Gazu (GHF) ranije ove godine angažovana za distribuciju pomoći u Gazi, dovela je UG Solutions, američku kompaniju, da pruži oružanu podršku. Kada je Rusiji trebalo ljudi za rat u Ukrajini i za operacije u Africi, okrenula se Wagner grupi, organizaciji u kojoj rade bivši ruski specijalci. Kolumbijski plaćenici se bore za Ukrajinu. Na Zapadu je američka vlada najveći kupac privatnih vojnih kompanija, kaže Dominik Donald, analitičar koji je nekada radio za Aegis, britansku bezbednosnu firmu.
Industrija obezbeđenja obuhvata sve, od buckastih rent-a-policajaca u tržnim centrima i naoružanih čuvara koje firme unajmljuju na opasnim mestima do plaćenika koji se bore u ratovima. Mnogi potiču iz iste grupe: bivši vojnici, često pripadnici specijalnih snaga. I svi delovi ove industrije su se proširili poslednjih decenija, jer su vlade smanjile svoje oružane snage, a privatna potražnja porasla. Sada su insajderi uzbuđeni zbog potencijalnog završetka rata u Ukrajini, nadajući se da će obnova tamo biti jednako dobra za poslovanje kao što je bila u Iraku.
Procvat industrije „vojnika sreće“
Početak 2000-ih bio je „pravi procvat“, kaže za Economist Tim Spajser, bivši oficir britanske vojske koji je osnovao i Aegis i Sandline International, još jednu privatnu vojnu firmu. Irak je bio dom desetinama hiljada „radnika na ugovor„, mahom u neborbenim ulogama.
Na kraju rata, „kauboji“ su nagrnuli, kaže Spajser. Ali sada postoji desetak velikih privatnih bezbednosnih firmi sa „korporativnim strukturama“, uključujući odeljenja za pravne savete, ugovore i osoblje. Obezbeđivanje je samo deo njihovog poslovanja. Među njima su američki Constellis (koji je prošle godine imao prihod od 1,4 milijarde dolara i zapošljava preko 12.00 ljudi) i kanadski GardaWorld (koji posluje u desetinama zemalja).
Donald kaže da je tržište podeljeno između dobro kapitalizovanih firmi, potkrepljenih rizičnim kapitalom i privatnim bogatstvom, i onih koje „miruju“ dok se ne pojavi veliki ugovor.
Tri vrste bezbednosnih firmi
Industrija je podeljena i na druge načine, kaže Šon Mekfejt sa Univerziteta nacionalne odbrane u Vašingtonu. Bivši padobranac koji je, kaže, „osnovao male vojske u Africi za američke interese“. On deli privatne vojne kompanije na tri vrste, prema jeziku na kojem se daju naredbe. Svaka ima svoju kulturu: grupa koja govori engleski, uglavnom iz Amerike, Evrope i drugih anglofonih zemalja; grupa koja govori ruski; i grupa bivših operativaca specijalnih snaga iz Latinske Amerike, posebno Kolumbije, koji govore španski, a često ih obučavaju američke elitne Zelene beretke.
S obzirom na to da se vlade bore s regrutacijom, privatna vojna preduzeća pružaju jeftinu zamenu, delom i zato što ne zahtevaju istu obuku, penzije i beneficije.
Spajser kaže da su njegovi kolege jednom izračunali da je jedan američki „vojnik na ugovor“ oko sedam puta jeftiniji od običnog vojnika, a da je britanski plaćenik deset puta jeftiniji. Kolumbijski „vojnici sreće“ su takođe vrlo povoljni.
Plata je glavni razlog zašto se ljudi okreću plaćeničkim firmama. Ali nije jedini. „Mnogi momci su otišli tamo ne zato što je novac bio dobar, već zato što možete da imate kontrolu nad svojim životom„, kaže Mekfejt. „Možete da kažete ne za neki zadatak. I to je vrlo privlačno.“
Grupa agresivnih kauboja?
Na kraju, Spajser lamentira zbog pogrdne konotacije reči „plaćenik„.“Doživljavanje industrije kao grupe agresivnih kauboja je pogrešno“, kaže.
Ipak, zapadne firme nisu bile bez kontroverzi. U Gazi je sada ugašeni GHF takođe koristio naoružane plaćenike iz Infidels Motorcycle Cluba, antiislamske američke bajkerske bande. Istina, veruje se da su većinu Palestinaca na mestima distribuvije ubile izraelske snage. Grupa Frontier Services, koju je osnovao Erik Prins, zloglasni direktor čija je firma Blackwater ubila 17 iračkih civila 2007. godine, bila je predmet američkih sankcija 2023. godine zbog obuke kineskih vojnih pilota.
Privatizacija ratovanja
Mnogi veruju da je industrija spremna za još jedan talas proširenja. „Mislim da će biti još jedan procvat“, kaže pukovnik Spajser. „Mislim da će se problemi koje smo videli tokom obnove Iraka uveliko povećati u Ukrajini.“
Kako bi se zadovoljila potražnja, verovatno će postojati spremna ponuda ljudi. Rat u Ukrajini će proizvesti hiljade okorelih vojnika veštih u najnovijoj tehnologiji dronova. Takođe, mnogi elitni američki vojnici se tek vraćaju sa „odmora i oporavka“ nakon pada Kabula 2021. Spremni za agresivnu američku kampanju protiv latinoameričkih narkokartela, recimo, ili za zaštitu rudnika kritičnih minerala u „krhkim“ državama.
„Privatizacija ratovanja je u punom jeku“, tvrdi Mekfejt.
