“Finansijske institucije su ‘velike zveri’. Imaju mnogo povezanih delova koji uvećavaju rizik poslovanja više nego kod tradicionalnog poslovanja. Svaka zemlja ima posebne karakteristike, tako da iskustvo osiguravača i brokera iz perspektive rizika može biti upečatljivo. Oni imaju uvid u većinu institucija koje su ravnopravne na geografskoj osnovi, tako da mogu brže uvideti nadolazeće probleme od risk odeljenja. Osiguranja koja se fokusiraju na banke su Bankers Blanket Bond- BBB (Osiguranje banaka i drugih finansijskih instituacija od prevare i drugih rizika – Crime Insurance), Profesionalna odgovornost, Odgovornost direktora i članova uprave i Sajber osiguranje, koja postoje već dugi niz godina, a naročito BBB koji postoji preko 120 godina. Svi ovi različiti vidovi osiguranja prilagođeni su potrebama banaka i drugih finansijskih institucija kao što je investicioni menadžment (koja ima svoj specifičan proizvod), pa je pokriće izuzetno široko.”
Ovim rečima Brajan Aleksander, Group Practice Leader Financial Institutions GrECo počeo je razgovor za „Svet bankarstva i investicija”. Odgovarajući na pitanje koji su najveći rizici i odgovornosti sa kojima se suočavaju finansijske institucije, naš sagovornik ukazuje da kada se posmatra rizik, gleda se profil klijenta i inherentni interni rizik, a da se banke percipiraju kao bogate u svim društvima i često su prve testirane u pravnim slučajevima.
„Verovatnije je da će ljudi tužiti banku nego bilo koju drugu kompaniju jer ih i oni i njihovi advokati vide kao unosne mete. Zbog ovih faktora banke širom sveta najveće gubitke imaju preko polisa Profesionalne odgovornosti. Dok zbog gotovog novca i finansijskih podataka, banka je jedna od prvih meta za hakovanje. Banke širom sveta su to prepoznale i nadomestile visokim nivoom bezbednosti. Sajber osiguranje je moćan proizvod osiguranja koji pomaže u slučaju gubitka podataka i odgovornosti koja je propisana zakonom za to, ali i u samom procesu nakon hakovanja.
Koji su specifični rizici relevantni za finansijske institucije u Srbiji?
Kada pogledamo Srbiju, fokus je na prevarnim radnjama jer pravni sistem još uvek nije na nivou SAD ili Zapadne Evrope u pogledu priznavanja prava potrošača (iako se više kreće u ovom pravcu).
U poslednjih 20 godina, prevarne radnje su glavni rizik osiguranja u Srbiji za banke, posebno interne prevare zaposlenih.
Interna prevara je jedan od težih gubitaka za instituciju jer dolazi do kršenja pravila poverenja, a interne kontrole ne deluju tako snažne kao što se smatralo. Kada pogledamo tipičnu prevaru, uključena osoba je uglavnom stekla poverenje da sama izvršava transakcije bez nadzora. Prosečan prevarant biće u organizaciji najmanje 3 godine, ali češće 5-10 godina i verovatno na istoj poziciji. Biće viđeni kao pouzdani i dobri radnici, koji rade dugo i ne uzimaju mnogo odmora. Njihov rad nije intenzivno kontrolisan upravo zato što su godinama bili tako vešti.
U Srbiji smo više puta videli prevare u bankama sa gubicima preko 1.000.000 evra, a dobrim delom i ispod 1.000.000 evra. Interne prevare imaju skoro neograničen prostor u banci ili finansijskoj instituciji jer je većina imovine ovih dana dematerijalizovana – izmeštanje sredstava elektronskim putem jedino je otežano pronalaženjem načina kako to prikriti.
Prošli su dani kada je glavni rizik za banke bio pljačkaš sa pištoljem u ekspozituri. Kazna za pljačku korišćenjem kompjutera je oko 2 godine, a za pljačku pištoljem od 8 do 10 godina, pa možemo videti da je bolje koristiti elektronska sredstva za pljačku. Pljačke banke elektronskim putem su gotovo uvek omogućene od strane zaposlenih u banci.
Kada razgovaramo o osiguranju banaka u Srbiji i širem regionu, akcenat je uvek pre svega na Crime osiguranju, jer tu imamo najviše šteta. Osiguravači imaju pravo na subrogaciju u polisama, ali prema mom iskustvu vrlo malo toga se ikada nadoknađuje, tako da neosigurani postaju apsolutni.
Šta klijenti dobijaju od osiguranja direktora i članova uprave (D&O)?
D&O osiguranje je jedinstven proizvod koji štiti donosioce odluka i njihovu ličnu imovinu. D&O osiguranje je stvoreno kako bi donosioci odluka u organizacijama mogli da naprave smele poslove bez brige ukoliko ishodi budu drugačiji od planiranih. Naravno, ako postupaju nepromišljeno ili kriminalno, to nije pokriveno, ali će donošenje odluka u dobroj nameri biti. Ovo omogućava organizaciji da preuzme proračunate rizike bez potencijalnih ličnih gubitaka koje neuspeh može lično doneti.
Ovo osiguranje funkcioniše na dva nivoa. Prvi nivo suštinski pokriva troškove pravnog postupka gde će se optužbe za nezakonito ponašanje protiv pojedinca braniti korišćenjem polise za plaćanje sudskih taksi, honorara veštaka i slično. Drugi nivo je plaćanje štete koja je dosuđena direktoru(ima) kao rezultat slučaja. Možemo pokriti novčane kazne i penale sve dok to dozvoljava pravni sistem u zemlji.
Kako izgleda ceo proces ugovaranja pokrića za finansijske institucije? Šta su relevantna ograničenja?
Limiti su specifični za svaku zemlju i organizaciju na osnovu profila rizika i spremnosti da nose rizik. Imamo primere sličnih kompanija gde možemo uporediti organizacije, ali to nije proces koji se može primeniti na sve. Ovde iskustvo dolazi u igru i postavljanje pravih nivoa limita i franšiza je jedna od ključnih uloga brokera u tom procesu.
U procesu preuzimanja rizika, informacije su ključne. Što više osiguravači imaju informacija, to će premija više odražavati stvarni rizik. Klijenti koji pruže minimum informacija imaće najveće oscilacije u cenama.
Ključne informacije koje osiguravači traže su broj zaposlenih (Crime), naknade i prihodi (Profesionalna odgovornost), imovina (D&O) i jedinstveni (specifični) podaci (Cyber). Svi će razmatrati sigurnost i procese donošenja odluka banke, a bitni su i poslednji finansijski izveštaji. Finansijski podaci su interesantna tačka i što se tiče D&O osiguranja njihova upotreba je jasna – manje je verovatno da će banka koja ostvaruje profit ispitivati svoje procese donošenja odluka koji će dovesti do tužbi, ali je takođe važno za prevarne radnje. Banka koja propada može stvo- riti osećaj nesigurnosti kod zaposlenih i istorijski gledano, to može dovesti do prevarne radnje zbog straha da će ostati bez isplate u slučaju otpuštanja.
Proces počinje popunjavanjem Upitnika i razgovorom o relevantnim limitima sa brokerom. Broker će pristupiti osiguravačima za koje zna da su zainteresovani za Srbiju i pribaviti ponude u ime klijenta. Ponude će se analizirati na osnovu ponuđenog pokrića i cene, nakon čega će biti prezentovane klijentu sa preporukama za ponudu koju smatraju najboljom.
Koji su koraci u procesu rešavanja šteta, posebno za štete od prevarnih radnji, za finansijske institucije? Koje su glavne prepreke u ovom procesu?
Rešavanje štete je bezbolan proces za klijente jer se najvećim delom šteta vodi između brokera i osiguravača.
Za štete od prevarnih radnji, kada se otkrije potencijalna šteta, vreme je da obavestite svog brokera. On će zatim obavestiti Osiguravača koji će nakon toga otvoriti štetu. U ovom trenutku nisu potrebne kompletne informacije, dovoljna je visina potencijalne štete. Čak i da samo postoji sumnja da je nastala šteta i tada treba obavestiti brokera – postoje strogi vremenski uslovi za prijavu štete zbog činjenice da neprijavljena šteta može prerasti u veću štetu. Osiguravači imaju iskustvo u rešavanju šteta pošto se susreću sa istim širom sveta, pa su u najboljem položaju da znaju šta uraditi. U interesu klijenata je da ih što pre uključi u proces, čak i ako se radi samo o sumnji.
Kada se utvrdi da se nešto dogodilo, angažuje se procenitelj. On razgovara sa klijentom i utvrđuje verovatan uzrok štete.
On dalje obavlja razgovore i traži relevantna dokumenta. Što ih brže dobiju, pre će se utvrditi visina štete i izvršiti isplata. U pitanju su kompanije sa velikim iskustvom i verovatno su ranije videle sličan scenario, pa samim tim znaju šta je potrebno da dokažu štetu.
Nakon što je njihov izveštaj prosleđen osiguravačima, osiguravač odlučuje šta će biti plaćeno. Uglavnom se većina šteta isplaćuje u potpunosti u roku od 6 meseci za štetu od prevare. Složene štete mogu da traju duže, ali su retke u Srbiji.
U prošlosti smo naišli na nevoljnost davanja informacija proceniteljima zbog percepcije klijenata o nedostatka poverljivosti. Nije u interesu osiguravača ili procenitelja da bilo kakva informacija procuri. Procenitelj radi na osnovu potpune poverljivosti – povreda poverenja dovodi do ozbiljnih reputacionih problema i verovatno rezultira gubitkom posla.
