„Sve što treba da bude rečeno već je rečeno. Ali, pošto niko nije slušao, sve mora biti rečeno ponovo“ zapisao je Andre Žid. Pravi primer za Židovu misao je priča o karijeri, životnom pozivu i svrsi. „Koja je vaša strast“ poslednje dve decenije uporno pitaju poslovni savetnici i očekuju da ih istog trenutka pogodite odgovorom. Kada bi to bilo tako jednostavno, ne bi bilo potrebe za takvim pitanjem.
Nema sumnje da su im dobre namere. Ali, cela jurnjava za strašću zapravo je prilično loš pristup pronalaženju profesionalnog smisla, i to iz više razloga.
Opet strast?
Da je postojala neka takva strast, snažna i neumoljiva kojoj biste morali da se profesionalno priklonite, verovatno biste to već znali. A u slučaju da niste sigurni koja je to vaša strast, neko nasumičan ko ti postavi to pitanje samo će vas učiniti dodatno zbunjenim i nesigurnim.
Zatim, istraživanja sa Harvarda pokazuju da uverenje da morate da budete strastveni u svom poslu zapravo smanjuje otpornost i čini vas manje sposobnim za dobre rezultate. Ako od posla očekujete da će vas neprestano strastveno ispunjavati, unapred se pripremate za razočaranje.
Tako i istraživači potvrđuju da je traganje za strašću loš način da čovek pronađe životni smisao.
Dalja istraživanja iskusnih poslovnih ljudi pokazuju da postoji drugo pitanje koje se pokazalo daleko korisnije. Ispostavilo se da Bil Gejts, šef Alphabet-a Sundar Pičai i autor Den Pink nude isti predlog, neočekivano.
Neobični kao dete
U nedavno objavljenom YouTube videu, Den Pink navodi da istraživanja Harvardske škole za obrazovanje pokazuju da 60 odsto mladih ljudi tvrdi da njihovim životima nedostaje svrha. Da bi pomogao izgubljenim tragaocima (i mladim i starim), Pink predlaže niz pitanja koja mogu da pomognu u otkrivanju životnog smisla.
Mnoga su zanimljiva, ali jedno posebno podseća na mudrost koju su i drugi ljudi ranije isticali: Po ugledu na mnogo iskusnije pre njega, Pink predlaže da se zapitate:
Zbog čega ste bili neobično dete?
Vaše neobične navike i interesovanja iz detinjstva verovatno nisu prvi izvor informacija kome ćete poveriti vašu potragu za svrhom kao odrasla osoba. Vaša opsesija životinjama, dinosaurusima, avionima ili policijskim kolima bila je tada simpatična, ali sada može delovati infantilno.
Kako bi, recimo, velika kolekcija stripova ili autića mogla da bude važna za vaše odluke u odraslom životu? Pink tvrdi da su te detinje opsesije zapravo prozor u ono što vas zaista motiviše.
„Kao deca idemo ka stvarima koje volimo. Ne brinemo mnogo da li su „kul „zdrave“, kul ili normalne,“ kaže Pink. „I te rane fascinacije mogu biti važni pokazatelji onoga što nas pokreće.“
Ako ste satima kao dete pravili narukvice, duboko u sebi verovatno volite rad rukama i lepe stvari. Ako ste provodili dane u šumi, vaša ljubav prema prirodi je iskrena i duboka.
Niste to radili da biste nekoga impresionirali ili zato što su mama ili učitelj to tražili. Radili si ono što biste radili i danas da status i praktična strana života nisu važni.
Prepoznavanje i praćenje tih unutrašnjih motiva daje i karijerama i životima osećaj svrhe.
Na povratak u detinjstvo pozivaju iskusni
Nije Pink taj koji tvrdi da su detinje fascinacije ključni tragovi ka onome što zaista volite da radite dovoljno da izgradite uspešnu i smisleniju karijeru. Kada je Bil Gejts govorio studentima na Harvardu pre nekoliko godina, mladić koji još nije odlučio kojim putem da krene pitao ga je za savet o pronalaženju posla u kojem bi zablistao.
„Stvar u kojoj ćeš verovatno biti svetska klasa je ono čime si bio opsednut od 12. do 18. godine. U mom slučaju, to je bilo pisanje softvera,“ rekao je, navodno, Gejts. Njegov vremenski okvir je malo stariji od Pinkovog, ali je ideja ista.
Gejts nije jedini tehnološki lider koji ponavlja ovaj savet. U BBC intervjuu, Sundar Pičai iz Alphabet-a izrazio je sličan stav. Na pitanje kako izabrati karijeru, odgovorio je:
„Moraš da shvatiš šta tvoje srce uzbuđuje… Ako to pronađeš, stvari obično dođu na svoje mesto.“
Dečje opsesije – svrha
Gejts i Pičai imali su sreće što je njihova tinejdžerska strast bila računarstvo. Kodiranje vodi daleko direktnije ka izuzetnoj karijeri nego, recimo, beskonačno gledanje video-snimaka ili opsesija filmskim zvezdama. Ako ste većinu tinejdžerskih godina svirali u prosečnom garažnom bendu, to nažalost ne znači da vam je suđeno da postanete Mik Džeger.
Ali čak i ako vaše rane opsesije nisu bile očigledno praktične, i dalje pružaju tragove o tome šta će vas zaista ispunjavati.
Možda je pravljenje koliba u šumi govorilo o ljubavi prema prirodi i karijeri u zaštiti životne sredine. Ili je možda bilo više o taktilnom iskustvu građenja, pa bi bio dobar stolar. Sati provedeni u razgovoru sa prijateljima telefonom mogli bi ukazivati na karijeru u koučingu ili terapiji.
Još jednom i ovde Istraživanja pokazuju da ovo nije neuobičajeno: trećina odraslih tvrdi da je njihova karijera bila pod uticajem igre u detinjstvu.
Refleksija je, naravno, ključna. Vaša dečja interesovanja i osobenosti moraju da se kombinuju sa realnim faktorima poput plate i stila života. Ali, ako pronađete put koji vam omogućava da ispunite neke od svojih najdubljih unutrašnjih nagona (sve što ste radili iz čiste zabave), ne samo da ćete vrlo verovatno uživati u svom poslu i pronaći smisao, već ćete i istrajati što je i samo po sebi uspeh.
Ako se zapitate, kao što predlaže Gejts, „Čime sam bio opsednut kao tinejdžer?“ ili, kako Pink savetuje, „Zbog čega sam bio neobično dete?“, otkrićete nešto istinito o svojim najdubljim porivima i sklonostima.
Pratite te tragove. Mnogo je verovatnije da su put do ispunjene karijere i smislenog života nego jurcanje za impresivnim pitanjem o strasti koje, istina, marketinški dobro zvuči.
