U svetu u kojem veštačka inteligencija sve brže preuzima rutinske aktivnosti, prisustvo u kancelariji postaje bezvredna valuta. U našem regionu, ta valuta se samo inflaciono štampa kroz prekovremene sate, kao dokaz lojalnosti, a ne učinka. Što duže ostajemo, to više verujemo da radimo, iako se često samo vrtimo u krug.
A dok se mi dokazujemo satnicom, Makinzi procenjuje da generativna veštačka inteligencija, zajedno sa drugim tehnologijama, ima potencijal da automatizuje aktivnosti koje danas utroše 60-70% vremena zaposlenih.
Ako vaša karijera u 2026. i dalje zavisi od dužine sedenja za stolom, a ne od intenziteta kognitivnog učinka, na putu ste ka profesionalnoj irelevantnosti.
Kraj kulta osmočasovnog radnog vremena
Decenijama smo verovali u linearnu produktivnost: što više sati uložimo, rezultat je srazmerno veći. Međutim, koncept 90-minutnog mindseta konačno ruši tu iluziju, a koren ove ideje nije u modernim trendovima, već u bazičnoj biologiji.
Još je Natanijel Klajtman, pionir istraživanja sna, opisao ono što se kasnije često naziva BRAC (Basic Rest-Activity Cycle), osnovni ciklus aktivnosti i odmora koji funkcioniše kao unutrašnji sat našeg mozga.
Umesto da pokušavamo da održimo fokus osam sati bez prestanka, moramo prihvatiti da naša biologija radi u talasima (tzv. ultradijalnim ritmovima).
Ti talasi u proseku traju oko 90 minuta (između 80 i 120 minuta) i predstavljaju prozor maksimalne kognitivne snage. Nakon tog perioda, mozak neminovno ulazi u fazu oporavka.
Forsiranje rada preko te granice ne donosi rezultat, dovodi samo do zamora materijala koji maskiramo kofeinom i simulacijom produktivnosti kroz beskonačne sastanke.
Duboki rad kao jedini preostali ljudski kapital
U eri veštačke inteligencije, kvantitet je postao jeftin. Ono što je ostalo skupo i retko jeste ono što Kal Njuport definiše kao duboki rad: sposobnost da se bez ometanja uđe u kompleksne zadatke koji stvaraju vrednost.
Njuportova teza je da duboki rad postaje sve ređi i sve vredniji, pa će oni koji ga učine jezgrom svog rada napredovati. Ako vaš radni dan nije strukturiran u blokovima visokog intenziteta, vi se zapravo ne bavite karijerom, vi se bavite administriranjem sopstvenog nestajanja sa tržišta rada.
Mit o multitaskingu
Kada tokom tih ključnih 90 minuta „samo na sekund“ proverite notifikaciju, plaćate visoku cenu koju kognitivni psiholozi nazivaju ostatak pažnje (attention residue).
Sofi Leroj u istraživanju objavljenom 2009. pokazuje da se naš mozak ne prebacuje trenutno sa jedne teme na drugu: deo kognitivnih resursa ostaje zarobljen u prethodnom zadatku, što umanjuje kvalitet rada na sledećem.
U biznisu, to je ekvivalent prosipanju kapitala. Kompanije koje i dalje insistiraju na uvek dostupnim zaposlenima zapravo svesno sabotiraju sopstvenu profitabilnost smanjujući intelektualni kapacitet svog tima.
Kako izgraditi karijeru visokog učinka?
Primeniti ovaj način razmišljanja zahteva disciplinu koju većina savremenih menadžera još uvek ne poseduje, a ona počinje beskompromisnom eliminacijom kognitivnih rupa.
To podrazumeva identifikaciju sopstvenih zlatnih 90 minuta, najčešće u ranim jutarnjim časovima, koje je neophodno proglasiti svetim terminom.
U tom periodu ne postoji prostor za proveru mejlova, notifikacija ili takozvana brza pitanja kolega, jer svako ometanje nepovratno narušava arhitekturu dubokog fokusa potrebnu za vrhunski rezultat.
Suština je u suštinskom prelasku sa upravljanja vremenom na upravljanje energijom, jer je ona, kako ističe Toni Švarc, strogo konačan resurs. Produktivnost se ne postiže linearnim iscrpljivanjem, već se stabilno gradi tek kada rad organizujete u ciklusima.
Švarc u svojim analizama za Harvard Business Review opisuje praksu od 90 minuta neprekidnog, fokusiranog rada kao ključnu naviku lične efektivnosti.
Štaviše, strategija podrazumeva da se na svakih 90 do 120 minuta prave redovne pauze van radnog stola, čime se sprečava kognitivno zasićenje i omogućava biološki oporavak neophodan za sledeći krug visokog učinka.
Konačno, ovi rezervisani blokovi vremena moraju biti posvećeni isključivo namernoj praksi, odnosno zadacima koji se nalaze na samoj granici vaših trenutnih sposobnosti. Reč je o poslovima koji traže dubok fokus, stalno učenje i prevazilaženje sopstvenih limita.
U svetu gde algoritmi rade brzo, precizno i jeftino, čovek ostaje ekonomski vredan samo u onim zonama gde je sposoban da raste brže od svojih navika i automatizovanih procesa.
