Nobelovac Edmund Felps promenio je način na koji vlade i centralne banke razumeju nezaposlenost i inflaciju. Između ostalog, ostaće zapamćen kao ekonomista koji je vratio čoveka u središte ekonomske nauke. Preminuo je u Njujorku, u 92. godini.
Kada je Edmund „Ned“ Felps ujutro primio poziv iz Stokholma koji mu je saopštio da je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju za 2006. godinu, odložio je slušalicu i okrenuo se supruzi sa jednim pitanjem: da li u kući ima jaja za doručak?
Ta anegdota možda bolje od bilo čega opisuje čoveka koji je pola veka menjao temelje ekonomske nauke, mirno, uporno i bez teatralnosti. Felps nije bio ekonomista koji je tražio pažnju. Bio je ekonomista koji je tražio istinu, godinama pišu svedoci njegovog rada.
Čovek koji je razbio jednu od najvećih zabluda
Da biste razumeli zašto je Felpsov doprinos toliko važan, potrebno je podsetiti se na jednu od najuticajnijih ideja u istoriji ekonomske politike – Filipsovu krivu.
Decenijama je vladalo uverenje da između nezaposlenosti i inflacije postoji prost, mehanički obrnuti odnos: ako neka vlada želi nisku nezaposlenost, mora da prihvati višu inflaciju, i obrnuto. Vladama i centralnim bankama to je izgledalo kao zgodan instrument: štampaj novac, zaposli ljude, kontroliši inflaciju kada treba.
Felps je to osporio. Njegovi radovi iz šezdesetih godina prošlog veka pokazali su da radnici nisu pasivne figure u ovoj jednačini. Oni znaju koliko im novac vredi. Kada inflacija poraste, tražiće više plate da bi kompenzovali gubitak kupovne moći. Rezultat? Inflacija gubi svoju stimulativnu moć i sve se vraća na početak, samo s višim cenama.
„Inflacija bi posledično izgubila svoj povoljan efekat,“ pisao je Felps. Ovaj zaključak, razvijen paralelno s Miltonom Fridmanom, u korenu je promenio način na koji centralne banke, uključujući Federalne rezerve i Evropsku centralnu banku, razmišljaju o monetarnoj politici. Svaki put kada neka centralna banka objavi da cilja „prirodnu stopu nezaposlenosti„, ona se oslanja na intelektualni temelj koji je Felps izgradio.
Ekonomija koja razume ljude, ne samo brojeve
Ono što je Felpsa izdvajalo od većine ekonomista njegovog doba bila je „suštinska nelagoda prema modelima koji su ljude tretirali kao savršeno racionalne mašine s potpunim informacijama“ napisao je ekonomski kritičar za Project Syndicate.
U stvarnom svetu, tvrdio je Felps, zaposleni ne znaju šta rade svi ostali zaposleni. Kompanije ne znaju šta rade svi ostali. Preduzetnici ne mogu da predvide budućnost. Ekonomija nije sat koji kuca predvidivo. Ona je živo tkivo sastavljeno od očekivanja, nagađanja, kreativnosti i greške.
Ova filozofija prožimala je čitav njegov opus. U knjizi „Strukturalni padovi“ iz 1994. godine pokazao je da na „zaposlenost ne utiče samo „potražnja“ u kejnzijanskom smislu, već i dublje strukturalne sile — akumulacija bogatstva domaćinstava, kretanje inostranih kamatnih stopa, produktivnost. Time je ponudio objašnjenje za nešto što je godinama zbunjivalo ekonomiste: zašto sve više muškaraca u SAD, Britaniji i Francuskoj napušta tržište rada čak i u periodima ekonomskog rasta.
(Džon Mejnard Kejnz je postavio revolucionarnu tezu da tržište ne funkcioniše uvek automatski u stanju pune zaposlenosti. Prema njegovoj teoriji, ako su ljudi oprezni i štede, a država i firme ne troše dovoljno, javlja se manjak tražnje. Kada nema ko da kupi proizvode, preduzeća smanjuju proizvodnju i otpuštaju radnike. Dakle, u kejnzijanskom smislu, potražnja direktno diktira nivo zaposlenosti – veća potrošnja znači više posla, manja potrošnja vodi u nezaposlenost.)
Šta čini dobar život?
Posle decenije i po bavljenja inflacijom i nezaposlenošću, Felps je napravio zaokret koji je mnoge iznenadio. Počeo je da postavlja pitanje koje ekonomisti tradicionalno izbegavaju: šta čini dobar život?
Njegova knjiga „Masovno napredovanje“ iz 2013. godine bila je, kako je rekao „najambicioznije i najdublje delo koje sam napisao“. Centralna teza bila je provokativna: industrijska revolucija u 19. veku nije donela samo materijalni napredak već i nešto mnogo vrednije. Milioni običnih ljudi — radnici, zanatlije, farmeri, trgovci — po prvi put su dobili priliku da budu kreativni, da rešavaju probleme, da nešto zamisle i ostvare. To je bilo „masovno napredovanje“: ne samo rast plata, već rast smisla.ž
Felps je smatrao da je upravo taj duh inovacije odozdo (ne iz laboratorija velikih korporacija, već iz umova i ruku svakodnevnih ljudi) ono što je pokretalo ekonomski prosperitet zapadnih društava. I bio je duboko zabrinut što taj duh slabi.
„Imamo mnogo direktora koji nisu osnovali te kompanije,“ govorio je, kritikujući generaciju menadžera opsednutu kvartalnim rezultatima koji žrtvuju dugoročnu inovaciju zarad kratkoročnog profita. „Novčana kultura“ je, po Felpsu, bila simptom dubokog gubitka vrednosti koje su nekada pokretale prosperitet.
Felps o svakodnevnom životu i radu
Felpsova ekonomija nije bila apstraktna. Imala je direktan uticaj na pitanja koja se tiču svakog čoveka.
O minimalnoj zaradi i socijalnoj pomoći govorio je jasno: društvo mora da otvori put iz siromaštva, ali ne na način koji ljude odvlači od rada. Protivio se univerzalnom osnovnom dohotku upravo iz tog razloga — ne iz lakomislenosti prema siromašnima, već iz dubokog uverenja da je rad za većinu ljudi „glavni put ka ličnom ispunjenju i smislenom učešću u zajednici.“ Sposobnost da čovek izdržava samog sebe, tvrdio je, ključna je za samopoštovanje.
O obrazovanju je govorio sa strašću: „Revolucija dinamizma mora da počne u školama.“ Deca moraju da budu izložena pričama o avanturi, istraživanju i dostignuću jer široki ekonomski dinamizam izvire iz naroda, a narod mora da bude inspirisan i osposobljen.
O Kini je bio jedan od retkih zapadnih ekonomista koji je decenijama upozoravao da sama trgovina neće biti dovoljna za kineski razvoj, da je potrebna autentična inovacija iz privatnog sektora, zasnovana na preduzetničkoj kulturi. Kinesko izdanje „Masovnog napredovanja“ objavljeno je 2013. i, kako je Felps sa zadovoljstvom napominjao, čitali su kineski lideri.
Nasledstvo
Edmund Felps je za sobom ostavio suprugu Vivianu, dvoje dece iz prvog braka i preko dvadeset knjiga. Ali ostavio je i nešto teško merljivo: drugačiji način razmišljanja o tome šta ekonomija zapravo jeste i čemu služi.
U intervjuu nakon Nobelove nagrade rekao je da su on i njegovi vršnjaci ulazili na doktorske studije kao „gotovo prazne table“ — sa malo ekonomije, malo matematike, skoro nimalo istorije i psihologije. „Ali,“ dodao je, „ono što smo imali bila je duboka znatiželja o predmetu. Možda smo bili više tragači i istraživači nego današnji doktorandi.“
Ta znatiželja, o tome šta ljude pokreće, šta ih čini srećnim, zašto neke ekonomije cvetaju a druge venu, bila je srž svega što je radio.
Pitao je o jajima za doručak. A zatim se vratio na posao nakon što se upisao u knjigu Nobela.
