Bliži se stogodišnjica Velike depresije.
Istorija retko ponavlja događaje u identičnom obliku, ali veoma često ponavlja obrasce. Najteži globalni ekonomski krah u modernoj istoriji, Velika depresija iz 1929. godine, uskoro će obeležiti stogodišnjicu, a ekonomisti, istoričari i finansijski analitičari poslednjih godina sve češće povlače paralelu između tadašnje Amerike i današnjih Sjedinjenih Država, budući da promene u najvećoj svetskoj ekonomiji i danas snažno utiču na globalna privredna kretanja.
Velika depresija nije bila posledica jednog pogrešnog poteza, već spleta okolnosti – od berzanskog balona i prekomernog kreditiranja, preko neravnomerne raspodele bogatstva i slabljenja kupovne moći velikog dela stanovništva, do političkih odluka koje su dodatno produbile ekonomsku krizu. Upravo zbog toga pojedini analitičari danas prepoznaju slične obrasce u savremenoj Americi.
Gotovo sto godina kasnije nivo zaduženosti američkih i domaćinstava u ostatku sveta ponovo dostiže istorijski visoke vrednosti, dok su kreditne kartice, studentski zajmovi i hipoteke postali sastavni deo života miliona ljudi. Veliki deo potrošnje i danas se oslanja na zaduživanje, pa se nameće pitanje koliko je takav model održiv ukoliko dođe do ozbiljnijeg ekonomskog potresa.
Brisanje srednje klase
Mnogo je upečatljivih sličnosti u ova dva perioda. Jedna od njih je ogromna koncentracija bogatstva. Tokom dvadesetih godina prošlog veka mali broj industrijalaca i finansijskih magnata kontrolisao je veliki deo američke ekonomije, dok je ogroman broj radnika jedva uspevao da se izbori sa rastom troškova života. Statistika pokazuje da je tada značajan deo nacionalnog bogatstva bio skoncentrisan u rukama malog procenta stanovništva, dok je srednja klasa bila znatno slabija nego što će postati nakon Drugog svetskog rata.
Danas se ponovo govori o nestajanju srednje klase. Plate u mnogim sektorima godinama rastu sporije od cena nekretnina, zdravstvene zaštite i obrazovanja, dok se bogatstvo najvećih milijardera meri stotinama milijardi dolara. Upravo zbog toga mnogi ekonomisti upozoravaju da je prevelika koncentracija bogatstva problem ne samo zbog socijalne nejednakosti već i zato što smanjuje potrošnju većine stanovništva, čime se usporava čitava ekonomija. Tako i Toma Piketi u svojoj knjizi Kapital u XXI veku pokazuje da prevelika koncentracija bogatstva može povećati ekonomsku i društvenu nestabilnost. Kada najveći deo kapitala ostane u rukama malog broja ljudi, tržište postaje manje otporno na krize.
Carine po istom scenariju iz 1930.
Sledeća zanimljiva paralela odnosi se na trgovinsku politiku.
Nakon berzanskog kraha američke vlasti pokušale su da zaštite domaću proizvodnju donošenjem visokih carina kroz zakon poznat kao Smoot–Hawley Tariff Act iz 1930. godine. Ideja je bila jednostavna. Skuplji uvoz trebalo je da zaštiti američke proizvođače i sačuva radna mesta. Međutim, mnoge države odgovorile su sopstvenim carinama, međunarodna trgovina naglo je opala, a svetska ekonomska kriza dodatno se produbila.
Gotovo vek kasnije carine su se ponovo našle u centru američke ekonomske politike. Administracija predsednika Donalda Trampa uvela je ili povećala carine na veliki broj proizvoda, posebno iz Kine, uz obrazloženje da želi da vrati proizvodnju u SAD i smanji trgovinski deficit. Njegove pristalice smatraju da je takva politika neophodna kako bi se zaštitila domaća industrija, dok kritičari upozoravaju da više carine povećavaju troškove za preduzeća i potrošače, podstiču odgovor drugih država i mogu usporiti globalnu trgovinu. Iako istorijske okolnosti nisu iste, činjenica da se Amerika ponovo okreće instrumentu koji je imao kontroverzne posledice tokom Velike depresije navodi mnoge da postavljaju neprijatna pitanja.
Prividno blagostanje i optimizam pre sloma
Naravno, postoje i velike razlike između današnje ekonomije i one iz 1929. godine.
Savremene centralne banke raspolažu instrumentima koji tada nisu postojali, finansijski sistem je znatno regulisaniji, a države mnogo brže reaguju fiskalnim i monetarnim merama. Međutim, određeni obrasci ostaju gotovo isti. U oba perioda beleži se snažan rast vrednosti finansijske imovine, dok realni prihodi velikog dela stanovništva ne prate taj rast. U oba slučaja dug igra ključnu ulogu u održavanju potrošnje, a politički odgovor uključuje pokušaj zaštite domaće privrede kroz trgovinske barijere. Zanimljivo je da je neposredno pre sloma 1929. godine vladao gotovo opšti optimizam. Poznati američki ekonomista Irving Fišer tada je izjavio da su cene akcija dostigle „trajno visok nivo“, svega nekoliko dana pre nego što je tržište počelo da se urušava. Ta rečenica ostala je jedno od najvećih upozorenja koliko čak i stručnjaci mogu pogrešno proceniti trenutak kada se ekonomski balon približava pucanju.
Upozorenje ili niz slučajnosti
Da li sve ovo znači da će se Velika depresija ponoviti?
Istorija pokazuje da velike krize često nastaju kada se istovremeno spoje visoka zaduženost, velika nejednakost u raspodeli bogatstva, precenjena finansijska tržišta i političke odluke koje dodatno opterećuju međunarodnu trgovinu. Upravo zato poređenje između Amerike 1929. i Amerike danas nije samo istorijska zanimljivost već i važno upozorenje. Ako su tada krediti prikrivali slabosti privrede, ako je bogatstvo bilo koncentrisano u rukama malobrojnih i ako su carine predstavljene kao rešenje koje je na kraju pogoršalo situaciju, koliko je opravdano ignorisati ove sličnosti? Možda su sve ove podudarnosti samo slučajnost, a možda istorija ponovo pokušava da nas upozori da nijedna ekonomija, ma koliko bila moćna, ne može beskonačno da odlaže suočavanje sa sopstvenim problemima. Pitanje koje ostaje jeste: da li nas upravo zbog tih sličnosti očekuje scenario koji će, gotovo tačno jedan vek kasnije, ponovo zaustaviti tok svetske ekonomije?
